Pripiti Srbin skočio je na ajkulu i ubio je. Morski pas pre toga je povredio četvoro turista, a jednog usmrtio u Šarm el Šejku, popularnom egipatskom letovalištu, na Sinaju, na obali Crvenog mora. Tako je glasila izmišljena vest sa nekog lokalnog srpskog sajta, koja je, gle čuda, bila, kao verodostojna, preuzeta u medijima: od Londona do Moskve.

Ne bi bilo dobro da se srpsko-egipatska saradnja okonča na tako burleskan način i da dve države budu povezane izmišljenim vestima, utoliko pre što je politička saradnja Srbije i Egipta odlična i što to predstavlja dobar osnov za proširenje ekonomske saradnje.

Tako je barem poručio premijer Mirko Cvetković u razgovoru sa zvaničnicima Egipta. Egipatski premijer Ahmed Nazif, takođe je istakao da je odlična saradnja Srbije i Egipta bez otvorenih političkih pitanja, dobra osnova za proširenje ekonomske saradnje dve zemlje.

Bilo je to u prvoj polovini prošlog meseca, a nedugo potom usledila je poseta grupe beogradskih novinara Egiptu. I površnim uvidom u egipatsku stvarnost lako je uočljivo da to nije samo zemlja impresivne istorije, šarolikih običaja i lepote koja prosto zasenjuje, već i zemlja neslućenih mogućnosti, sva u naponu modernizacije i potrebe za ubrzanim razvojem.

Cvetković je tom prilikom naglasio da postoji potencijal za proširenje ekonomske saradnje Egipta i Srbije posebno u oblasti telekomunikacija, nekretnina i proizvodnje hrane, dok je njegov kolega Nazif rekao da postoje mogućnosti za unapređenje saradnje u oblasti poljoprivrede, pošto su pojedine egipatske kompanije koje se bave proizvodnjom đubriva zainteresovane da rade u Srbiji, zatim u oblasti farmacije, automobilske industrije i velikom broju oblasti čije mogućnosti još nisu istražene.

Nazif je istakao da bi dve zemlje mogle da ostvare saradnju i u nastupu na trećim tržištima, pošto bi srpskim kompanijama koje žele da rade u Africi i na Bliskom istoku Egipat trebalo da bude "prva adresa". Isto važi i za egipatske kompanije, kojima bi Srbija mogla da bude baza u nastupima na prostoru Balkana i šireg područja Evrope.

Koliko se mi danas uopšte poznajemo, pedeset godina posle Prve konferencije nesvrstanih koju mi stariji pamtimo po ubrzanom renoviranju Beograda i slikama Tita, Nehrua i Nasera, suštinskih osnivača pokreta nesvrstanih. Malo, rekao bih.

Vodič koji je prihvatio grupu novinara negde pred asuanskom branom, mladić od oko dvadeset i nešto godina, pitao nas je: "Da li ste čuli za Nasera?" To je izazvalo smeh, tim pre što su dvojica iz beogradske ekipe zajedno imali deset i kusur godina staža kao dopisnici iz Kaira.

Dan pre toga u Kairu sedeli smo u istorijskoj kafedžinici Fišaui – u bučnom suku Khan Khalili – na korak od dostojanstvene Huseinove džamije i dva koraka od Al Azhara, više od hiljadu godina starog univerziteta koji slovi za najviši autoritet sunitskog islama.

Tu gde se najčešće pije čaj od sveže nane i Naser je, legende govore, s grupom oficira kovao planove o revoluciji. Kafedžinica je stara oko dve stotine godina. Ponešto je očuvano. Muslimani, kako je to opisao jedan kolega, tradiciju pokazuju svojim galabejama, čalmama, brkovima i nargilama. "Sve ostalo je globalizovano: od agresivnosti njihovog biznisa do vrsta cigareta, od mnoštva jezika koje su uporni trgovci savladali ne bi li bolje prodali suvenire, do mera obezbeđenja koje su iste kao i u drugim delovima sveta pritisnutog terorizmom."

Da, znamo za Nasera, ali kao da smo zaboravili da dugotrajna politička prijateljstva uspešno otvaraju poslove. Na ulicama Kaira samo u dva dana vaš reporter je video najmanje pedeset Zastavinih vozila, "stojedinica", vidljivo krpljenih i to bukvalno žicom i kanapom. Danas je robna razmena simboličnih 40 miliona dolara, a mogućnosti su znatno veće.

Prema izjavi egipatskog ministra finansija Jusufa Butrosa Galija – od 2011. godine očekuje se ekonomski rast od sedam procenata, dok je sadašnji sveden na pet do šest, otkad je svetom zavladala opšta kriza. Sumornija su, istina, predviđanja opozicije, koja ukazuje na svuda vidljivo siromaštvo i politička ograničenja. Očekuje se da u pomenutoj godini šesnaest miliona gostiju ostave četrnaest milijardi dolara.

Posle plovimo Nilom od Asuana do Luksora, u bukvalno konvoju luksuznih četvorospratnih brodova, koji su od 1962. zamenili romantične parne lađe kao iz priče Agate Kristi. Ima ih oko dve stotine koji plove između Asuana i Luksora.

Posmatramo kako, kao što je u lirskom zanosu opisao jedan kolega, "istovremeno promiče i smireni faraonski Egipat, sa svojim hramovima i nezamenjivim dolapima, i bučni elektronski Egipat dvadeset prvog veka, potvrđujući boljim znalcima ili otkrivajući manje upućenim koliko je misirska zemlja istinski dar Nila u kojoj su se smenjivale civilizacije, od kojih je svaka i te kako doticala i istoriju dobrog dela ostalog sveta".

U mitologiji, Hapi je bog Nila. Prikazivan je kao čovek sa grudima žene i upadljivim stomakom, znakom plodnosti, i papirusom i cvetom lotosa u rukama. Nekad je u poretku bogova stavljan i iznad boga Sunca Ra. Značaj Nila za Egipat je neopisiv i nije čudo što je opaska da će se neki novi svetski rat voditi zbog vode potekla od Butros Butros Galija, egipatskog političara i generalnog sekretara UN-a.

Mnoga su lica Egipta. A jedno od posebnih je Luksor. Uveče sedimo za šankom u svetski poznatom hotelu Zimska palata, gde dvokrevetna soba s pogledom na Nil za jednu noć staje oko 900 evra. Impresivno je to kolonijalno zdanje u kome su odsedali i Čerčil i Romel, druge da ne nabrajam. Neko od gostiju za barskim stolovima naručuje koktel. Barmen uzima čašu za koktele i pre nego što je umoči u zdelu sa šećerom lizne sopstveni prst i ovlaži rub.

I to je Egipat. Mi smo pili viski.