Tinjajući sukob između Brisela i poljskih vlasti eskalirao je u oktobru ove godine. Evropski sud pravde (ESP) je na zahtev Evropske komisije (EK) krajem prošlog meseca doneo odluku o kažnjavanju Poljske penalima od milion evra dnevno zbog nesprovođenja presude tog suda iz jula ove godine. ESP je tada naložio Poljskoj da ukine tzv "disciplinsko veće" Vrhovnog suda, koje ima ovlašćenje da preispituje rad poljskih sudija, odnosno da sprovede svojevrsnu "lustraciju" u poljskom pravosuđu. Evropski sud pravde je organ Evropske unije i ima sedište u Luksemburgu. ESP ne treba brkati sa Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, kojem se mogu obratiti i građani Srbije.

Nevolje Brisela sa Poljskom traju od 2015. godine kada je vlast preuzeo konzervativni PiS (Stranka zakona i pravde). Sporovi sa Briselom su izbili oko pitanja migranata, LBGT agende, emitovanja stranog TV programa, ali najozbiljniji sukob je nastao zbog pokušaja PiS-a da sprovede čistku u pravosuđu. PiS je prvi put bio na vlasti od 2005. do 2007. godine i tada su sudovi blokirali sprovođenje nekolicine vladinih odluka. Frustriran tim iskustvom i smatrajući da su poljski sudovi puni nekadašnjih komunista, lider PiS-a Jaroslav Kačinjski je rešio da pravosuđe stavi pod kontrolu. Prvo je na pravno sporan način izmenjen deo sudija Ustavnog suda, a onda je formirano posebno "disciplinsko veće" poljskog Vrhovnog suda koje ima moć da preispita rad sudija, što uključuje i odgovornost sudija za sadržaj sudskih presuda.

POLJSKO–MAĐARSKI DVOJAC

U sukobu sa Briselom Poljacima je išlo na ruku što se u još jednoj članici EU (Mađarskoj) na vlasti nalazi konzervativna nacionalistička stranka, pa su pretnje koje su stizale iz Brisela ostajale bez pravog efekta. Naime, za uvođenje sankcija i uskraćivanje prava glasa državi članici, po članu 7 Lisabonskog ugovora, neophodna je jednoglasnost svih ostalih država. Kako Mađarska i Poljska jedna drugoj "drže leđa", kažnjavanja tih država nije bilo moguće iako je protiv Poljske Evropska komisija pokrenula postupak još 2017. godine.

Do sada su i Poljska i Mađarska izbegavale potpunu konfrontaciju sa Briselom. Kada bi, recimo, ESP doneo presudu da određeni zakoni nisu u skladu sa evropskim propisima, te države bi se "povlačile" i ukidale sporne članove, ali bi u praksi ostale posledice njihove dotadašnje primene. Nije slučajno ni što je nesporni lider Poljske Kačinjski, koji do prošle godine nije ni bio u vladi, za premijera doveo Tadeuša Moravjeckog, investicionog bankara sa odličnim znanjem engleskog. Njegova uloga je bila da "umekša" kritike i predstavi "zapadno lice" PiS-a. Ali pat pozicija je samo dodatno frustrirala političare iz Brisela i mnogih evropskih država, među kojima je najglasnija Holandija. Svaki potez Mađarske ili Poljske koji nije odgovarao preovlađujućem liberalnom mejnstrimu u Zapadnoj Evropi dočekivan je salvama novih kritika.

FOND ZA KOVID I NOVA USLOVLJAVANJA

Posle izbijanja pandemije kovida 19 pronađen je nov način pritiska na "neposlušne" države. Kao uslov za formiranje fonda pomoći članicama EU od 750 milijardi evra, Evropski parlament i pojedine zapadne države su insistirali da se isplate iz budžeta EU uslove "poštovanjem vladavine prava", ciljajući prvenstveno na Mađarsku i Poljsku. Nastalo je veliko natezanje, pošto ni Mađarska ni Poljska nisu bile spremne da tek tako prihvate ovaj novi mehanizam uslovljavanja. Na kraju je na jedvite jade postignut kompromis da EK neće obustavljati isplate iz budžeta sve dok ESP ne oceni da li je takva mogućnost uopšte u skladu sa evropskim zakonodavstvom. Postupak pred sudom je u toku, ali čak i ako sud utvrdi da je mehanizam uslovljavanja zakonit, njegova primena nije jednostavna, a za to vreme će stizati pomoć iz budžeta.

Međutim, Briselu je ostala još jedna poluga za pritisak: da bi države članice uopšte dobile sredstva iz fonda pomoći za pandemiju kovida 19, potrebno je da dostave plan trošenja sredstava i da ga EK prihvati. Poljska iz fonda za pandemijsku pomoć treba da dobije čak 36 milijardi evra, od kojih su 23,9 milijardi evra bespovratna sredstva. Iako je to trebalo da bude rutinska odluka, evropske birokrate su od leta počele da odugovlače odobravanje novca ne samo za Poljsku već i za Mađarsku, dok su sve ostale države dobile zeleno svetlo.

NACIONALNI IZNAD EVROPSKOG ZAKONA

Julska presuda ESP je dodatno iskomplikovala stvari. Evropskoj Komisiji je zasmetao i postupak koji je poljska vlada u martu pokrenula pred svojim Ustavnim sudom oko primata evropskog nad nacionalnim zakonodavstvom, posebno oko pitanja uređenja pravnog sistema. Za vreme preganjanje Poljske i EK odluka ustavnog suda je nekoliko puta odlagana. Na kraju, ustavni sud Poljske je doneo odluku da članovi 1, 2 i 19 Mastriških ugovora nisu u potpunosti u skladu sa poljskim ustavom.

Ta odluka je izazvala pravu buru nezadovoljstva na Zapadu. U medijima su se pojavili napisi o "Polegzitu", odnosno o mogućnosti da Poljska napusti EU po uzoru na Veliku Britaniju. Takva poređenja su prilično neutemeljena; za razliku od Britanije, u Poljskoj je za ostanak u EU preko 85 odsto stanovništva. Pored toga, Bregzit je podsticalo i nezadovoljstvo Engleza (mnogo više nego znatno malobrojnijih Škota i Velšana) činjenicom da ta država uplaćuje u budžet Unije 12 milijardi evra godišnje, što je navodno bilo više nego što prima, dok je Poljska najveći neto primalac unutar EU. Vladajući PiS je čvrsto opredeljen za o(p)stanak u EU, otvoreni evroskepticizam pokazuje samo njegov manjinski partner u vladi.

Poljske vlasti su na to odgovorile da je prošle godine i nemački Ustavni sud doneo odluku o određenom primatu nemačkih propisa u odnosu na evropsko pravo. Taj argument je dočekan pravom harangom na Poljsku. Za razliku od Nemačke, gde su se sudu obratili nezadovoljni građani, poljska vlada je sáma pokrenula postupak i dovela u pitanje osnovne postulate EU, dok je nemački slučaj uglavnom tehničke prirode. Osim toga, izbor pojedinih sudija poljskog Ustavnog suda je sporan i taj sud zato ne može da donosi "nezavisne" odluke.

Pojedini pravni eksperti ipak ukazuju da stav poljskog (kao i nemačkog) ustavnog suda uopšte nije bez osnova. Ni u jednom aktu EU (počev od Rimskog ugovora iz 1957. godine pa sve Lisabonskog ugovora) nije predviđena supremacija prava Unije nad ustavima država članica. U nacrtu ustava EU takva mogućnost je bila predviđena, ali je projekat neslavno propao pošto je odbačen u više država na referendumima. Upravo zbog toga se ne može smatrati da postoji prvenstvo zakonodavstva EU nad ustavnim poretkom država članica, posebno imajući u vidu da nacrt ustava EU koji je predviđao to prvenstvo nikada nije usvojen.

OBRAČUN U EVROPSKOM PARLAMENTU

U tako uzavreloj atmosferi poljski premijer Moravjecki se pojavio na sednici evroparlamenta sredinom oktobra pored predsednice EK Ursule fon der Lajen. Pre rasprave Moravjecki je dao oštar intervju "Fajnenšel tajmsu" u kome je optužio EU da je Poljskoj "uperila pištolj u glavu" i da će ona, ako bude morala, blokirati sva odlučivanje u EU.

Usledila je duga i neprijatna diskusija. Na napade Fon der Lajen da je Poljska presudom nacionalnog suda ugrozila fundamentalne vrednosti EU i da je to direktan napad na njen pravni poredak, poljski premijer je odgovorio da Poljska prihvata primat evropskog prava, ali samo u oblastima u kojima su nadležnosti eksplicitno prenete na Uniju, a da u svim ostalim slučajevima primat ima nacionalno zakonodavstvo. On je podsetio i da su ustavni sudovi u Nemačkoj, Danskoj, Francuskoj, Španiji, Italiji i Rumuniji u prošlosti donosili slične odluke.

Nastup Moravjeckog je dodatno podigao tenzije: stekao se utisak da se parlamentu obraća neko ko je (duhom) izvan Unije i kome je jedino važno da dobije novac koji potražuje. Na zasedanju EP usvojena je ogromnom većinom rezolucija kojom je istaknuto da poljski Ustavni sud nije nezavisan, da njegove odluke nisu validne i da nije kvalifikovan da tumači ustav te zemlje. Evroposlanici su nazvali odluku poljskog suda "napadom na evropsku zajednicu vrednosti i zakona u celini", tvrdeći da je poljski Ustavni sud postao oruđe za legalizaciju nezakonitog ponašanja vlasti.

Posle te sednice parlament je po prvi put u istoriji podneo tužbu protiv EK Evropskom sudu pravde, zahtevajući da se odmah počne sa obustavljanjem novčanih transfera Poljskoj, uprkos političkom dogovoru da se ta mera ne primenjuje dok se o njoj ne izjasni taj isti sud.

MERKEL I MAKRON SPUŠTAJU LOPTU

U nameri da smire situaciju i izbegnu preteranu stigmatizaciju Poljske intervenisale su i Nemačka i Francuska. Prvo je u burnoj nedelji u kojoj je dominiralo poljsko pitanje loptu pokušala da spusti Angela Merkel, tražeći da se o Poljskoj čak ni ne raspravlja na sastanku Evropskog saveta (što nije prošlo). Odlazeća kancelarka je javno upozorila da ne treba produbljivati sukob, očigledno ne želeći da iza sebe ostavi dubok razdor između Zapada i Istoka Evrope.

Francuski predsednik Emanul Makron čak je neposredno posle samita Evropskog saveta ugostio u Jelisejskoj palati poljskog predsednika Andžeja Dudu. Iako Makron važi za "tvrdog" federalistu, njega čekaju izbori na proleće i ne želi da konflikt sa Varšavom bude tema kampanje. Makron, uzgred, pokušava i da "proda" Poljskoj ugovor za izgradnju šest nuklearnih centrala, kako bi se ta zemlja oslobodila termocentrala na ugalj.

Očigledno pod pritiskom Merkelove i Makrona, posle sastanka Evropskog saveta predsednica EK fon der Lajen je prihvatila "mekši pristup" sporu. Prvi put je javno objavila uslove za odobravanje pomoći: poljska vlada treba da se samo obaveže da će ukinuti disciplinsko veće, da će ukinuti ili radikalno izmeniti disciplinsku proceduru protiv sudija, kao i da će se sudije koje su uklonjene vratiti na stara mesta. U tom slučaju, Poljska bi već u novembru dobila skoro pet milijardi iz fonda za kovid. Odnosno, da bi dobila taj novac Poljska ne mora da unapred sprovede tražene izmene, već je potrebno samo da se na njih obaveže, čime je Poljacima učinjen značajan ustupak. To je izazvalo buru nezadovoljstva u Holandiji i grupi država članica sa Severa EU.

FAKTOR ZBIGNJEV ŽJORBO

Čini se da je PiS spreman da i ovog puta "popusti" i da ukine sporno disciplinsko veće. Međutim, poljska vlada ima veoma tanku većinu u parlamentu i ne može opstati bez manjinskog partnera, stranke Ujedinjena Poljska čiji je lider Zbignjev Žjobro ministar pravde i glavni kreator pravosudnih reformi. U pitanju je evroskeptik i ultrakonzervativni političar, poznat po mnogim kontroverznim potezima: pokrenuo je postupak za napuštanje "Istambulske konvencije" o prevenciji i borbi protiv nasilja nad ženama i pripremio zakon o kažnjavanju društvenih mreža ukoliko po svom nahođenju blokiraju naloge ili brišu tvitove, a da to nije predviđeno poljskim propisima. Kao tvrdi katolik, Žjobro se kategorički protivi istopolnim brakovima i usvajanju dece od strane LBGT parova.

Za njega nije sporno ukidanje disciplinskog veća, ali on insistira da se to mora obaviti istovremeno sa reformom Vrhovnog suda i nižih sudova, a to je postupak koji će (po)trajati. Istovremeno, Žjobro podseća da institut disciplinskog veća prilikom izbora sudija postoji i u Nemačkoj i da ga niko tamo ne osporava.

RAT BEZ POBEDNIKA

Prema pisanju uglednog portala "Politiko" u sukobu između Poljske i EU se prepoznaje neugodna istina koja nije prevelika tajna, ali koju evropski funkcioneri ne žele javno da priznaju: EU ne može da pobedi. Jedina uteha za briselsku administraciju je da ni Poljska ne može da pobedi.

U čemu je problem Brisela? Efekat "kaznenih mera" je ograničen i nije ih lako primeniti, ali ključni problem za EU je nešto drugo: ona ne može sebi da dozvoli da uđe u dugotrajni rat ni sa jednom svojom članicom. Takav sukob bi doveo u pitanje donošenje svih odluka za koje je predviđena jednoglasnost. U tom slučaju bi EK morala da se "pozdravi" sa ambicioznim programom "Fit za 55", koji predviđa radikalno smanjivanje emisija ugljen-dioksida a koji je politički veoma važan za Uniju. Poljska i inače ima velike primedbe na ovaj program, pošto se njena proizvodnja struje najvećim delom oslanja na ugalj i nju bi predložene reforme najviše pogodile.

Ni Poljskoj ne cvetaju ruže u tom sukobu. Ona je suočena sa mogućnošću da izgubi 36 milijardi evra pomoći, čiju bi prvu tranšu od oko 5 milijardi evra mogla da dobije već do kraja novembra, ako EK odobri već usvojen program raspodele novca.

SUKOB DVA KONCEPTA

Čak i ako Poljska prihvati zahtev Fon der Lajenove i javno se obaveže da će ukinuti disciplinsko veće vrhovnog suda stvari neće biti ni izdaleka rešene, jer se u suštini radi o sukobu dva koncepta: Poljska i Mađarska, ali ne samo one, priželjkuju veću slobodu delovanja, dok su sa druge strane suočene sa težnjama iz Brisela za jačanjem evropskih institucija. Sporna su i nametanja određenih ideoloških vrednosti, koje su teško prihvatljiva u konzervativnim, katoličkim sredinama. pre svega po pitanju LBGT agende koja traži prihvatanje istopolnih brakova, pravo na usvaje dece i tome slično. Iz Brisela ne stižu packe samo Mađarskoj i Poljskoj, već i Češkoj i Sloveniji, dok se stiče utisak da su od Bugarske, koja možda ima najveće probleme sa vladavinom prava, svi digli ruke.

Težnje za "većom slobodom" od Brisela ne dolaze samo iz nekadašnjih komunističkih država. Svi potencijalni kandidati za predsednika Francuske (osim Makrona), inspirisani poljskom presudom traže da se istakne suverenitet nacionalnog zakonodavstva. Ironijom slučaja doskorašnji evropski komesar Mišel Barnije (koji je bio zadužen za Bregzit) je čak i pre odluke poljskog Ustavnog suda zatražio da se održi referendum u Francuskoj po pitanju imigracije. Po njegovim rečima, neophodno je da Francuska povrati svoj "suverenitet" kako ne bi morala da se obazire na presude ESP kao i Evropskog suda za ljudska prava (koji nije organ EU). Izlišno je reći kako je ova Barnijeova izjava primljena u Briselu, dok je u Britaniji izazvala pravo likovanje kod pristalica Bregzita. Barnije je u pregovorima o Bregzitu "proganjao" Britance upravo oko pitanja nadležnosti EPS posle razlaza.

Da se podsetimo i Bregzita. Britanski premijer Kameron je tražio pre referenduma relativno skromne ustupke od Brisela, pre svega oko pitanja migranata i ograničenja nadležnosti ESP (slično danas traži i Barnije). Ništa nije postigao, a njegov neuspeh u lobiranju za fleksibilniju EU dosta je doprineo uspehu referenduma.

IZBEGLICE KAO KEC NA DESET

U ovako delikatnoj situaciji za EU nije od pomoći ni što se na čelu EK nalazi slaba političarka kakva je Ursula fon der Lajen. Za njen izbor nisu glasali svi poslanici iz tri kluba koji je nominalno podržavaju, pa je izabrana uz pomoć upravo glasova poslanika PiS-a. Verovatno i zbog toga Angela Merkel danas apeluje da se sa Poljskom oprezno postupa, pošto je svakako nešto obećala za podršku Ursuli fon der Lajen.

Trenutno je sva artiljerija iz Brisela uperena ka Poljskoj, posebno posle odluke ustavnog suda, ali ništa bolje ne stoji situacija ni sa Mađarskom. I tu EK čeka "teška odluka" da odobri program podrške i isplati milijarde evra Orbanu. Poljacima u tom sukobu trenutno ide na ruku i eskalacija krize oko izbeglicama na granici sa Belorusijom. Desetine hiljada ljudi niko u EU ne želi da primi. Angeli Merkel nije ni na kraj pameti da ponovi ono "mi to možemo" iz 2015. kada je otvorila nemačke granice. Kritika oko "vladavine prava" u Poljskoj je sa eskalacijom izbegličke krize utihnula, a vladajućem PiS-u je došla kao poručena u trenutku kada građani masovno protestuju zbog ograničavanja prava na abortus.

TRAJNI PROBLEM

Čak i ako se iz ove situacije izađe uz nekakav kompromis, problemi sa "neposlušnim članicama" će se nastaviti sve dok su na vlasti Viktor Orban i Jaroslav Kačinjski. Mađarsku čekaju prilično neizvesni izbori na proleće, dok u Poljskoj izbori slede tek 2023. godine. Još ozbiljniji za budućnost EU su predsednički izbori u Francuskoj, takođe na proleće. Emanuel Makron je favorit isključivo zbog dvokružnog izbornog sistema, ali je njegova popularnost veoma niska. Bilo ko drugi na mestu predsednika Francuske otvorio bi nove probleme u funkcionisanju EU.

Poljska kriza je, kao i spor sa Britanijom koji je prethodio referendumu, otvorila ključna pitanja za funkcionisanje Unije. Da li je moguće i dalje insistirati na sve tešnjoj Uniji (što je navedeno kao težnja u Lisabonskom ugovoru)? Da li sve članice treba da slede vrednosti koje se nameću iz centra, čak i kad one, kao u slučaju LBGT populacije, nisu ključne za funkcionisanje Unije, ili članice mogu da zadrže određene specifičnosti?

Evropski političari bi trebalo da vode računa o izjavi Makrona da bi većina Francuza na referendumu glasala za napuštanje EU. Nepoverenje prema EU teško da se može eliminisati samo prinudom prema neposlušnim članicama sa Istoka, već je potrebno shvatiti zbog čega je briselska administracija danas otuđena od običnih građana – i u Poljskoj, i u Mađarskoj, i u Francuskoj i u Grčkoj, da dalje ne nabrajamo.