Pre oko dve godine, nedugo pošto je došao na vlast, američki predsednik Džordž Buš zapretio je da neće tolerisati da najopasniji režimi sveta gomilaju oružje za masovno uništenje. Kao najozloglašenije naveo je Irak, Iran i Severnu Koreju, tvrdeći da ove države čine "osovinu zla", iako među njima nije bilo nikakve saradnje, a kamoli koalicije. Bilo je to, doduše, neposredno nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra. U međuvremenu su SAD krenule u pohod najpre na Avganistan, a potom i na Irak, što je mnoga stara savezništva izvrnulo naopačke i stvorilo sasvim nova. Oba rata su završena, ali za SAD i dalje traje rat – rat protiv terora, u kome Amerika ne može da dozvoli sebi luksuz da bude izbirljiva u odabiru saveznika.

Na prvi pogled, uprkos svim nevoljama koje okupacione snage u Iraku imaju na terenu, čini se da Amerika i Velika Britanija ipak uspevaju da uberu pokoju dividendu na račun rata u Iraku, bar kada je reč o nedemokratskim režimima koji čine nuklearnu mapu sveta. Kadgod ih neko bude pitao o uspehu rata protiv Sadama Huseina, Džordž Buš i Toni Bler će od sada moći zadovoljno da prstom pokažu na Tripoli.

Priča se da je libijski lider, pukovnik Moamer el Gadafi, satima i satima premotavao traku sa snimkom Sadama Huseina s lisicama na rukama pre nego što je krajem prošle godine pozvao Vašington telefonom i objavio da se odriče programa za razvijanje nuklearnog oružja. Usput je pozvao ostale lidere da slede njegov primer i širom otvore vrata međunarodnim inspektorima.

Sudbina Sadama Huseina verovatno je bar donekle uticala na odluku razbarušenog diktatora, jer obojica imaju ponešto zajedničko. Obojici je puč krajem šezdesetih omogućio uspon na vlast, a bogate naftne rezerve da svoju vlast učvrste, obojica su šačici najvernijih klanova oko sebe obezbedili veliko bogatstvo očekujući za uzvrat lojalnost, dok su ogromnu većinu podanika držali u bedi i izolaciji, obe zemlje su bile pod međunarodnim sankcijama i koristile priliku da zabadaju prst u oko Zapadu. Snimak poniženog Sadama Huseina koga američki vojnici isteruju iz rupe svakako nije mogao da razgali pukovnika Gadafija, i verovatno se zamislio koliko je pametno da čovek za koga se sumnja da je lično naredio obaranje aviona američke kompanije PanAm iznad Lokerbija 1988. tajno razvija nuklearno oružje i sakriva iperit i druge bojne otrove po skladištima.

Međutim, između Sadama Huseina i pukovnika Gadafija postoje i velike razlike. Libijski lider već godinama pokušava da uveri svet da se promenio. Nakon što je preuzeo odgovornost za smrt 270 putnika aviona kompanije PanAm i izrazio spremnost da porodicama žrtava isplati obeštećenje, UN su Libiji ukinule sankcije. Ono što pukovnik sada pokušava da učini jeste i da ga američki Kongres skine s crne liste država koje sponzorišu terorizam i shodno tome da mu ukinu sankcije.

Upravo u tome se ogleda velika razlika između dvojice diktatora. Prvo, odluka pukovnika Gadafija da se odrekne svojih nuklearnih pogona usledila je nakon devetomesečnih pregovora koji su se u tajnosti odvijali na relaciji Libija–Vašington–London a koje je Gadafi sam inicirao. Malo je poznato i da je pukovnik Gadafi od 11. septembra naovamo bio tihi saveznik SAD u razmeni obaveštajnih podataka relevantnih za rat protiv terorizma. Njegova podrška nedemokratskim režimima širom Afrike takođe se postepeno tanjila, a prošlogodišnje imenovanje Šukrija Ganema za premijera, neke vrste libijskog Božidara Đelića, takođe ukazuje na Gadafijevu spremnost da pokrene ekonomske reforme. Pri tom je Gadafi, koji sedi na naftnim rezervama najvećim u celoj Africi a koje su ravne naftnim rezervama SAD, dobro uočio činjenicu da oko Džordža Buša mlađeg sede tatini drugari koji predstavljaju moćni naftni lobi. Nije mu promakla ni najava Vašingtona o naftnom zaokretu, odnosno da će zalivske zemlje sve manje biti glavni američki snabdevači naftom. Pre nego što je sredinom osamdesetih Amerika Libiji zavela unilateralne sankcije, američke naftne kompanije dominirale su libijskim naftnim tržištem, a njihove koncesije su i dan-danas na snazi. Sva je zato prilika da je Gadafi, a koji se poput Sadama sprema da svom sinu Saifu u amanet ostavi carstvo, rešio da konsoliduje odnose s Amerikom i ponovo u zemlju uvede strane investitore koje je rasterao u poslednje dve decenije. Sve glasnije se, naime, čuje, da je pukovnik teško bolestan.

Međutim, i kada je reč o drugim nepoželjnim članicama atomskog kluba, stvari se odvijaju u željenom pravcu. Uprkos velikim gibanjima u Iranu uoči izbora, Teheran je spreman na saradnju s inspekcijskim timom UN-a koji predvodi dr Mohamed el Baradej. I Pakistan je pokrenuo istragu protiv osmorice svojih nuklearnih eksperata zbog sumnji da su krišom prodavali nuklearnu tehnologiju Iranu i Libiji. Istraga se vodi i protiv Abdula Kadira Kana, oca pakistanske nuklearne bombe, po kome je nazvan nuklearni istaživački centar. Predsednik Pakistana Pervez Mušaraf odvažio se na suzbijanje ilegalne trgovine nuklearnim materijalom, uprkos snažnoj opozciji kod kuće i uprkos tome što je nedavno preživeo čak dva pokušaja atentata. Opozicija je ogorčena i optužuje Mušarafa, vernog saveznika SAD nakon rata u Avganistanu, da radi po nalogu Amerike.

Vašington je početkom januara pritisnuo generala Mušarafa da sprovede temeljnu istragu o protoku nuklearnog materijala nakon što su američke vlasti u Koloradu uhapsile Ašera Karnija, izraelskog biznismena iz Južnoafričke Republike, pod sumnjom da je nezakonito mešetario u nabavci upaljača za nuklearno oružje za potrebe Pakistana. Interesantno je da se isti ovakvi upaljači koriste u bolnicama za razbijanje kamena u bubregu, ali su američke vlasti posumnjale da nešto nije u redu kada su Karnija, koji je tvrdio da upaljače namerava da proda južnoafričkim bolnicama, uhvatile sa 200 ovakvih naprava, a zna se da bolnice u razvijenim zemljama godišnje ne kupe ni pet.

Konačno, čak je i namćorasti vladar Severne Koreje Kim Džong Il rešio da popravi svoj položaj i spremnost na saradnju trampi za preko potrebnu ekonomsku pomoć, jer je razvijajući skupe nuklearne programe milione svojih podanika izgladneo na smrt. Najpre je krajem godine omogućio nezvaničnoj američkoj delegaciji da poseti glavni reaktor Severne Koreje u Đongđonu. Zatim se, birajući između japanskih sankcija i japanske pomoći, opredelio za primamljiviju opciju, Tokiju poslao niz znakova koji bi mogli dovesti do pomirenja i snažnijeg uticaja Japana uoči pregovora o nuklearnom arsenalu kojim ovaj diktator malo-malo pa preti. Još je važnije da gestovima dobre volje Kim Džong Il od Japana obezbedi oko deset milijardi dolara na ime ratne štete koju je Japan naneo Koreji tokom Drugog svetskog rata. U to ime, obećao je da će iz zatočeništva pustiti stotinak japanskih državljana koje je oteo da bi podučavali japanski jezik severnokorejske obaveštajce.

Međutim, nuklearna moć ovih zemalja nije podjednaka. Odričući se svog nuklearnog arsenala, Gadafi se, po oceni stručnjaka, nije oprostio od bogzna čega. Stručnjaci Federacije američkih naučnika, nezavisne naučne organizacije koja se bavi i kontrolom naoružanja, tvrdi da Libija nije bila ni blizu osvajanja tehnologije koja bi joj omogućila da sastavi atomsku bombu.

Paranoji oko atomskog oružja umnogome je doprineo članak u američkom časopisu "Progresiv" od pre gotovo četvrt veka u kome se detaljno opisuje proces stvaranja hidrogenske bombe. Mnoge stranice na internetu krcate su sličnim uputstvima i mnogi ozbiljni komentatori poverovali su u mogućnost da je danas i malim terorističkim grupama lako da ovladaju opasnom tehnologijom. Na sreću, da je to baš tako lako, atomsko oružje širilo bi se brzinom kojom se danas širi upotreba mobilnih telefona. U isti katalog gluposti spadaju i upozorenja kako danas svaka šuša na crnom tržištu može kupiti obogaćeni uranijum, i holivudska indistrija se nasnimala spektakala u kojima tajni agenti pokušavaju da osujete da kofer s obogaćenim uranijumom stigne u ruke pomahnitalog ludaka i tako spasu planetu od Armagedona. Stvarnost je, na sreću, sasvim drugačija, i atomsko oružje je fantastično skupo i teško ga je napraviti. Samo reaktori za obogaćenje uranijuma koštaju milijarde dolara. I za veoma bogate zemlje, poput Britanije, hidrogenska bomba ostaje puki san. Sadam Husein je potrošio milijarde i milijarde naftnih dolara da ovlada tehnologijom, na sreću bez uspeha. Pakistan je takođe uložio ogromna sredstva da bi se domogao atomske bombe, kao što su Iran i Severna Koreja na tome radili više od četvrt veka, s tim što je Severna Koreja u tome dalje odmakla. Za Iran se zna da radi i na centrifugama i na laserima neophodnim za obogaćenje uranijuma, ali prva Baradejova inspektorska misija nije otkrila ništa zabrinjavajuće.

Zabrinjavajuće, međutim, jeste to što i zemlje poput Sirije i Alžira pokušavaju da ovladaju ovakvom tehnologijom, ne štedeći resurse, gurajući svoje građane u sve veću bedu. Pojedinim vladama ili terorističkim organizacijama mnogo je lakše da se domognu sastojaka za takozvanu "prljavu bombu", čije je razorno dejstvo svakako mnogo manje od bombe bačene na Hirošimu, ali čiji bi se radioaktivni materijal raspršio konvencionalnim naoružanjem. Ljudima se diže kosa na glavi već i od same reči "radijacija", i strašno je i zamisliti paniku koja bi zahvatila neki veći grad čak i da radioaktivni materijal nije raspršen u meri dovoljnoj da izazove ozbiljnije zagađenje. Ali, strah i jeste neodvojiv od terorizma i zato i leži u korenu ove reči.