Da nas Veliki brat posmatra saznali smo s jezom još sedamdesetih, kada je izgledala kao daleka mračna budućnost ta 1984. koju je opisao britanski levičarski pisac i novinar Erik Artur Bler, alias Džorž Orvel (1903–1950). Tada je to asociralo na KGB-totalitarizam.

Za ulogu Velikog brata posle pada komunizma u tzv. slobodnom svetu ilustrativnija je kratka priča slepog argentinskog pisca i bibliotekara Horhea Luisa Borhesa (1899–1986) Vavilonska biblioteka, koja u svojim lavirintima sadrži sve informacije sa svim mogućim stepenima istinitosti i smislenosti.

S tom Borhesovom imaginarnom bibliotekom nemački nedeljnik "Špigl" ovih dana poredi jednu savremenu zgradu pored puta Redvud roud u planinama blizu grada Blafdejla u državi Juta, SAD, ispred koje stoji znak sa crnim slovima na beloj pozadini Restricted area, zabranjen pristup. U dokumentu američkog Departmana odbrane br. 1391, zgrada iza tog znaka je označena kao projekat br 21078, Utah Data Center, veliko skladište puno servera, koji koštaju 1,56 milijardi dolara.

Objekat koji je gradilo 11.000 radnika služi kao centar za skladištenje svih podataka koje službe SAD prikupe u globalnim internet i komunikacionim mrežama. Njegov kapacitet će se uskoro meriti u trilionima terabajta ili kvadrilionima gigabajta. Čitava Kongresna biblioteka bi zauzela prostor od petnaest terabajta.

Čovek koji je prvi objavio informacije o tom centru u Juti, američki novinar Džejms Bamford, kaže za nemački "Cajt": "NSA (Američka Nacionalna agencija za bezbednost) je najveća, najskuplja i najmoćnija obaveštajna agencija na svetu." Njena aktivnost ovih dana potresa Nemačku i evropsku prestonicu Brisel.

Posle terorističkog napada 9/11 radna snaga u NSA je konstantno rasla i njen budžet je povećavan. U 2006. oko 15.986 vojnih i 19.335 civilnih službenika radilo je za NSA, čiji je budžet bio 6,115 milijardi dolara. Kako piše "Njujork tajms", uvećanje kapaciteta za sajber špijuniranje vezano je za program za elektronsko nadgledanje "Stellar Wind" (Zvezdani vetar) koji je u NSA pokrenut neposredno posle napada 11. septembra 2001.

Šef NSA Kejt Aleksander je nazvan "Imperator Aleksander".

U jednoj analizi se govori da taj e-depo može da ugrozi terorista, haker ili insajder. Taj insajder se zove Edvard Snouden. Trenutno je u međunarodnoj zoni moskovskog aerodroma Šeremetjevo. Kažu da je zatražio rusku vizu (vidi okvir).

GROZNICA NA RAJNI: Nemačku trese neka vrsta groznice nakon što je nedeljnik "Špigl" citirao izveštaj iz septembra 2010. godine pod oznakom "strogo poverljivo", do kojeg je došao Edvard Snouden i prosledio ga medijima. NSA je u Nemačkoj nadgledala oko 500 miliona komunikacionih veza mesečno, oko 20 miliona telefonskih kontakata dnevno i oko 10 miliona razmena podataka preko interneta. Iz do sada nerazjašnjenih razloga, Nemačka je jedna od zemalja koje se najviše špijuniraju, jedina u Evropi koja se po količini presretanih komunikacija približava kriznim regionima. Jednog od prometnijih dana, 7. januara 2013. nadgledano je čak 60 miliona kontakata. To je mnogostruko više nego na primer u Francuskoj, u kojoj je nadgledano dva miliona veza dnevno.

NSA se prvenstveno interesovala za južnu i zapadnu Nemačku, i finansijski centar Frankfurt, koji inače, kao centralna internet baza u Nemačkoj, igra važnu ulogu u svetskoj internet infrastrukturi.

U poređenju s tim izgleda veoma skromno takozvani Garlick sistem, kojim je NSA nadgledala satelitsku komunikaciju iznad bavarskog grada Bad Ajblinga, što je bilo u centru nemačke pažnje devedesetih godina prošlog veka. Bilo je reči o kontroverznom američkom programu "Eshelon" i navodnoj industrijskoj špijunaži.

ZABAVLJAJ SE: Za Britaniju je naročito neprijatno bilo posle 21. juna, kada je razotkriven program za prisluškivanje "Tempora", koji je započeo 2011. godine i sastoji se od komponenata Mastering the Internet (pokoriti internet) i Global Telecoms Exploitation (globalna eksploatacija telekomunikacija). Na optički kabl, preko koga se odvija transatlantska razmena podataka, postavljeni su uređaji za praćenje. Po nalogu Glavnog štaba za komunikacije Njenog visočanstva (Government Communications Headquarters GCHQ, vladina bezbednosna agencija koja se bavi kriptografijom, komunikacijama i prenosom podataka) privatne firme su instalirale preko 200 punktova za prisluškivanje, koje dnevno mogu da obuhvate oko 600 miliona "telefonskih akcija, 21 petabajt informacija: telefonski razgovori, imejlovi, i veb-sajtovi, podaci uneseni onlajn…

Podaci se, prema pisanju medija, navodno čuvaju trideset dana, analizira ih 300 analitičara GCHQ i 250 analitičara prijateljske NSA, pristup ima 850.000 ljudi.

Britanski "Gardijan" se poziva na izvor iz tajne službe, koji kaže da je preko "Tempore" GCHQ imao uvid u 85 odsto komunikacija unutar Britanije.

U jednom dokumentu GCHQ se hvali da od "petoro očiju" (tajne službe SAD, Britanije, Kanade, Novog Zelanda i Australije) sada ima najveći pristup internetu. U dokumentima za obuku kadrova GCHQ stoji: "nalaziš se u zavidnoj poziciji – zabavljaj se i izvuci iz toga najviše što možeš".

TOTALITARNA VIZIJA: NSA uz pomoć programa "Prism" (Prizma), "Tempora" i drugih, veliku količinu podataka dobija i od preko 80 američkih globalnih korporacija, koje obezbeđuju kontakt sa drugim internet provajderima i telekomima. Ta saradnja postoji od 1985. Uključeni su telekomunikacione kompanije, proizvođači mrežne infrastrukture, softver kompanije i firme za obezbeđenje. Šefovi tih kompanija, naravno, energično demantuju da NSA ima direktan pristup njihovim podacima.

U Briselu, pre pet godina, stručnjaci za bezbednost EU uočili su nekoliko telefonskih poziva kojima je ciljan sistem za daljinsko obezbeđenje u zgradi Justus Lipsius u kojoj su smešteni članovi Saveta ministara EU i Evropskog saveta. Napadi su došli iz briselskog predgrađa Iver, iz kompleksa zgrada s fasadom od cigle, s ravnim krovom i velikom antenom, koje su osigurane sigurnosnim kamerama i visokom ogradom odvojene od ostatka štapskih prostorija NATO-a. Te zgrade su poznate kao neka vrsta evropskog štaba NSA.

Pored sedišta Evropskog saveta u Briselu u kome je imala pristup dokumentima EU i elektronskoj pošti i prisluškivala telefonske i žive razgovore, NSA je ozvučila i prostorije u predstavništvima EU u Vašingtonu i u UN u Njujorku, ambasade Francuske, Italije i Grčke u Vašingtonu.

"Špigl" se poziva na internu prezentaciju u koju je imao uvid, a u kojoj se definiše vizija totalitarnih obrisa – Information Superiority – nadmoć nad informacijama. NSA može da se ustremi na svaki cilj, u svako doba", rekao je Edvard Snouden.

Tehničari iz Fort Mida, Merilend, SAD, gde je smešten štab NSA, imaju pristup optičkim kablovima na "internet autoputu", kapaciteta od nekoliko gigabajta po sekundi, za transfer podataka sa Bliskog istoka, Evrope, Južne Amerike i Azije, uključujući i nekoliko kablova koji servisiraju rusko tržište.

Najposmatraniji region je, očekivano, Bliski istok, Avganistan… Iz Irana je na primer sakupljeno 14 milijardi izveštaja, iz Pakistana 13,5, iz Jordana 12,7, iz Egipta 7,6, iz Indije 6,3 milijarde.

Među savremenim obaveštajcima, koji inače vole skupe igračke i totalnu slobodu delovanja, ne dele svi entuzijazam zbog hipertrofije sistema nadgledanja. Kako je 2011. pisao magazin "Tajm", tokom Bušove administracije program "Stellar Wind" neki agenti FBI-ja su opisivali kao pizza cases, zbog toga što su se mnoge sumnjive komunikacije na kraju ispostavile kao obično naručivanje pice – 99 odsto informacija nije vodilo nikuda.

Sistem, međutim, radi bez zastoja. Podaci o svim telefonskim pozivima obrađuju se brzo – blizu realnog vremena. Amerikanci tvrde, a niko im ne veruje, da analiza ne uključuje sadržaj razgovora, već samo takozvane metapodatke (metadata), brojeve telefona i lokacije onih koji učestvuju u komunikaciji…

PREPUNA ČAŠA: Takav način prikupljanja podataka je u Nemačkoj bio predmet debate godinama, a 2010. nemački Federalni ustavni sud u Karlsrueu zabranio je takvu praksu.

U Nemačkoj je osetljivost na kršenje člana 10. Ustava o zaštiti privatnosti veća i zbog sećanja na nacističku totalitarnu kontrolu i na kasnije traume sa Štazijem u Istočnoj Nemačkoj i hladnim ratom koji je počeo u Berlinu. Za prisluškivanje se zainteresovao i nemački javni tužilac.

Odnos prema zaštiti privatnosti je u posleratnoj zapadnoj Evropi bio drugačiji nego u SAD, ali Evropljani su do sada manje-više slegali ramenima na topogledne akcije partnera sa druge strane Atlantika. Kada je isplivalo na površinu to da gigantska američka služba za prisluškivanje nadzire i Evropsku Uniju, sastanke na vrhu najvećih nacija sveta, u Briselu, Berlinu i Parizu se javila zapanjenost i ogorčenje.

Na uvređene primedbe Evropljana Amerikanci su odgovorili arogantno. Majkl Hajden, bivši direktor Agencije za nacionalnu bezbednost i CIA, u emisiji Face the Nation TV CBS-a: "Ja sam izvan vlade oko pet godina, tako da stvarno ne znam detalje, a čak i da znam, ne bih ih ni potvrdio ni negirao, ali mislim da neke stvari mogu da saopštim:

1. SAD sprovode špijunažu.

2. Naš četvrti amandman, koji štiti privatnost Amerikanaca, nije međunarodni ugovor.

3. Svaki Evropljanin koji želi da rastrgne svoje haljine (mi bismo rekli da se busa u prsa ili da diže frku) zbog međunarodne špijunaže, treba prvo da pogleda i sazna šta radi njegova vlada…"

NE MOŽE I JARE I PARE: Amerikanci zapravo poručuju da među agencijama u zapadnom svetu postoje podela posla i ekstenzivna saradnja. U principu, obaveštajci ne nadgledaju građane svoje zemlje, ili to pokrivaju sudskim odlukama, ali zato britanski GCHQ nesmetano može da špijunira svakoga ko nije Britanac, američka NSA može da nagleda svakoga ko nije Amerikanac, Nemački BND može da špijunira svakoga ko nije Nemac.

Ne tako grubim tonom, ali slično, na tu temu je govorio i američki predsednik Barak Obama: "Ne može se imati 100 odsto bezbednosti i 100 odsto privatnosti sa nula neprijatnosti." Mislio je na obračun sa naslednicima Osame bin Ladena "u interesu čitavog Zapada".

U prethodnom periodu bili su, inače, jači pritisci da se poveća kontrola komunikacija od pritisaka da se zaštiti integritet građana. Demonstriranje totalnog gubitka privatnosti postalo je tema TV rijaliti zabave za mase.

Ta praksa nije tako bezazlena ni u američkim okvirima, gde postoji sećanje na dominaciju šefa FBI-ja Edvarda Huvera, i na makartizam, i na lov na veštice, na korišćenje tajnih podataka za ucene, difamacije, kompromitacije, eliminacije političkih oponenata ili za razbijanje političkih grupa.

Jedan izveštaj novijeg datuma je ukazivao na to da je bivši gradonačelnik Njujorka Eliot Spicer koristio prostitutke. Nije bio praćen kao terorista. Tema je stara: Kada su Huverovi agenti prisluškivali stan Merilin Monro dok je u njemu bio Džon Kenedi, jedan je upitao: "Seks?" Drugi je odgovorio: "Ćuti i snimaj!"

U nekim medijskim izveštajima se govori o tome da su generali u Avganistanu primenjivali posebne tehnike psihološke obrade civila-političara koji bi dolazili u Avganistan da se slikaju sa šlemovima – kako bi ih ubedili da povećaju vojne resurse na terenu.

Sajber dominacija je s američke strane najviše opravdavana opasnostima od terorizma, a onda borbom protiv utaje poreza i pranja novca. Američka neprofitna organizacija Centar za javni integritet (Center for Public Integrity, CPI) objavila je nedavno preko svoje međunarodne novinarske mreže 2,5 miliona dokumenata o klijentima poreskih rajeva, špijunaži, trgovini oružjem, uključujući i opremu za prisluškivanje i nadzor. ("Vreme" 1162. 11. aprila 2013). O potrebi preduzimanja kontrole nad tokovima novca u of-šor zonama raspravljano je na nedavnom samitu G8.

PARTNER TREĆE KLASE: To nema nikakve veze sa "borbom protiv terorizma", naglašava nemački "Špigl". Predsednik Evropske komisije Manuel Barozo, ili predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc svakako nisu opasni političari.

U nemačkom i evropskom slučaju dramatizuje se pitanje može li suverena država da toleriše situaciju u kojoj strana država špijunira koliko hoće, kada hoće i koga hoće i da krade milijarde podataka s njene teritorije svakog meseca?

Izgleda da so na ranu stavlja i to što NSA Nemačku definiše kao "partnera i protivnika", kao "partnera treće klase", i to što u jednom dokumentu piše: "Mi možemo da uhvatimo signale najvećeg broja ‘partnera treće klase’ – i to i činimo…"

Afera prisluškivanja je postala centralna tema do sada prilično bezidejne nemačke izborne kampanje. Nemački mediji šire glasine da NSA deo svog programa "Boundless Informant" (Bezgranični informator) na nemačkoj teritoriji nije mogla da ostvari bez preciznog dogovora sa nemačkom obaveštajnom službom BND – koja poriče bilo kakvu umešanost.

Šef parlamentarne grupe Zelenih u Evropskom parlamentu Danijel Kon Bendit (koji je, inače, bio studentski lider iz 68-ih) predložio je da se obustave pregovori sa SAD o slobodnoj trgovini, a da se nastave tek pošto se uspostavi siguran sistem zaštite podataka. Šef frakcije Zelenih u Bundestagu Jirgen Tritin se zalaže i za to da se ukine sporazum EU sa SAD o razmeni bankarskih podataka i podataka o putnicima koji lete avionom.

Neki od političara predlažu da se novčano oglobe internet kompanije koje deluju u Nemačkoj, a za koje se utvrdi da su dopustile curenje podataka – jer, kažu, Amerikanci razumeju jedino jezik novca. U Evropi se već duže vreme traže stroži propisi za Fejsbuk ili Gugl. Raste pritisak da o pregovorima raspravljaju Evropski parlament i nacionalni parlamenti, a ne da se oni vode u uskom krugu.

U nekim evropskim prestonicama se tokom afere prisluškivanja govori o "ledenom dobu" u transatlantskim odnosima.

SAVEZNIČKA TRVENJA: Bilateralni odnosi između EU i SAD često su opisivani kao neraskidivo partnerstvo, mada iza pet slova te dve skraćenice stoji i duga istorija savezničkih trvenja.

U doba maraktizma Evropljani su zazirali od preteranog američkog antikomunizma. Razočarenja i međusobnog prebacivanja bilo je u vreme Korejskoj rata; Suecke krize; francuskog poraza kod Dijen Bijen Fua; Kubanske krize; oko Vijetnamskog rata, koji je naročito kritikovala evropska javnost; zatim oko embarga protiv Kine zbog masakra na Tjenanmenu; zbog francuskog povlačenja iz NATO-a 1966…

Bilo je i sumnjičenja zbog "istočne politike" Vilija Branta od koje su zazirali Amerikanci, zbog arapsko-izraelskog konflikta, zbog rata u Jugoslaviji, iranskog nuklearnog programa…

Tokom rata u Iraku američku stranu su držali samo Britanci i Poljaci. Zbog tajnih zatvora Gvantanamo i u nekim evropskim zemljama, američkom predsedniku su poručivali parafrazom Reganovih reči upućenih Gorbačovu 1989: "Mr Obama, srušite taj zid!"

Nedeljnik "Špigl" eksplicitno proziva kancelarku: "Angela Merkel nije izabrana da bi postiđeno prećutkivala kritike na račun SAD. Ona ima politički mandat da očuva potrebu za zaštitom građana i suverenitet zemlje. Ako tom zadatku nije dorasla, nije zaslužila da je ponovo izaberu u septembru."

Teško da će kancelarka pristati na to da se toliko naljuti na Velikog brata da bi prekinula trgovinske pregovore. EU izvozi u SAD robu i usluge u vrednosti od 511,6 milijardi, a SAD u EU – 452,4 milijarde evra. Uostalom, ta obimna ekonomska razmena nije ni do sada prolazila bez tenzija: zbog podrške za "Boing" i "Erbas"; zbog genetički modifikovane hrane (Amerikanci evropska ograničenja proglašavaju za alarmistička i protekcionistička); zbog okončanja sistema iz Breton Vudsa koje je 1971. bez konsultacija sa evropskim liderima sprovela Niksonova administracija; zbog ekološkog Kjoto protokola; zbog takozvanih banana-ratova ili američkih tarifa za čelik… Oštre poruke razmenjivane su u vezi sa finansijskom i ekonomskom krizom koja je počela 2008.

U tom kontekstu, treba li se čuditi indicijama da je NSA u Frankfurtu prikupljala informacije koje se ne odnose samo na partnerske države i vlasti, već i na privredna preduzeća?

Evropska unija, koja nema zajedničku bezbednosnu i spoljnu politiku, moraće da zauzme stav o onome zbog čega smo se nekada smejali Iliji Čvoroviću (Balkanski špijun Duška Kovačevića): "Sve to ide Onom Kauboju…" Moraće da odgovori na pitanje u kojoj meri su nacionalne obaveštajne službe bile upletene u izgradnju američkog sistema za neovlašćeno prisluškivanje evropskih građana na evropskom tlu, a koji se okrenuo protiv same EU.

Skandal je transnacionalan, te ne može da se razreši unutar nacionalnih granica i nacionalnih zakonodavstava. U krajnjoj liniji taj skandal ne testira samo karakter EU i suverenitet država, već i sudbinu demokratije.