U senci velike političke teme kakva je izbeglička kriza i dolazak velikog broja migranata sa Bliskog istoka na Stari kontinent, gotovo neopaženo je u javnosti prošla vest o jednom drugačijem egzodusu. Ovoga puta reč je o Evropljanima u Evropi, koji idu sa njenog istoka na zapad. Te migracije traju mnogo duže nego poslednje "seobe naroda" iz ratom zahvaćenih područja Bliskog istoka i Afrike na evropski kontinent.

SELIDBA DUGA ČETVRT VEKA: Nedavno objavljeno istraživanje Međunarodnog monetarnog fonda pokazalo je da je od pada tzv. gvozdene zavese do danas, dakle u periodu od 25 godina, gotovo 20 miliona uglavnom mladih i obrazovanih ljudi iz istočne Evrope, napustilo svoje zemlje kako bi sreću i sjajniju budućnost potražili na Zapadu. Cilj su im najrazvijenije zemlje EU, koja je bila i finalno odredište za, u proseku, osam od deset "evropskih migranata" u prethodnih četvrt veka. U manjoj meri, cilj evropskih migranata bile su Sjedinjene Američke Države.

Broj od 20 miliona ljudi predstavlja 5,5 odsto ukupne populacije država centralne i istočne Evrope. Poređenja radi, taj procenat odgovara ukupnom broju stanovnika Češke i Mađarske zajedno.

Analiza MMF-a "pokriva" dvadeset zemalja Evrope – od Estonije na severoistoku, pa sve do Albanije na jugoistoku Starog kontinenta – od kojih su mnoge članice Evropske unije. Pojedine države koje su obuhvaćene istraživanjem, poput Srbije, i dalje su tranzicioni kandidati za punopravno članstvo i još traže svoje mesto u ovoj nedosanjanoj evropskoj porodici naroda.

U istraživanju se navodi da su zemlje jugoistoka Evrope (SEE – Southeastern Europe), od kojih neke i sâme članice EU – poput Bugarske, Rumunije i Hrvatske – baš kao i države kandidati za ulazak u Uniju – zemlje Zapadnog Balkana, što će reći Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Albanija, ali i Kosovo – doživele ubedljivo najveći "odliv mozgova" u prethodnih četvrt veka. Ukupan broj stanovnika koji je napustio jugoistok Evrope čini 16 odsto od ukupne populacije koja je živela u navedenim zemljama početkom devedesetih godina 20. veka.

KO SE OKORISTIO: Iako je Srbija već dugo neslavni rekorder u regionu po broju obrazovanih kadrova koji su napustili svoju domovinu i otisnuli se u beli svet (po podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je na 141. mestu, od 144 države, po kapacitetu da zadrži svoje talentovane mlade stručnjake), najveći "izvoznik" ljudskih resursa među državama EU je Rumunija. Prema podacima UN, 17 odsto od ukupnog broja Rumuna danas živi i radi u dijaspori.

Iako se u izveštaju Međunarodnog monetarnog fonda navodi da je članstvo u EU donelo korist istočnoj Evropi, "velika i neprekidna emigracija" ipak je usporila i ukupne stope rasta obima proizvodnje, kao i stope rasta po glavi stanovnika. "Da nije bilo emigracije u periodu od 1995. do 2012. godine, realna stopa rasta BDP-a u regionu bila bi ukupno, u proseku, sedam procentnih poena viša", piše se u analizi MMF-a. Umnogome veću korist od talentovanih, mladih ljudi sa istoka Evrope imale su najrazvijenije zemlje Evropske unije, jer je migracija prema zapadu dugoročno doprinela njihovom snažnijem ekonomskom i privrednom rastu.

Mada ne postoje potpuno precizni podaci koliko je stanovnika iz pojedinačnih država nekadašnjeg socijalističkog lagera u prethodnih četvrt veka otišlo na Zapad, okvirno se, ipak, barata nekim konkretnim brojevima. Ukupan broj Slovaka, recimo, koji danas žive i rade u inostranstvu kreće se i do 300.000, što predstavlja skoro pet odsto od ukupnog broja stanovnika ove istočnoevropske zemlje. U 2013. godini, na primer, samo u četiri zemlje Evrope – Češkoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Austriji – živelo je skoro 240.000 državljana Slovačke Republike. Istraživanja su pokazala i da je od pada komunizma u Češkoj (dakle od novembra 1989) u inostranstvo otišlo 200.000 Čeha, a da u svetu danas živi oko 2,2 miliona ljudi češkog porekla.

DIJASPORA KAO STRANI INVESTITOR: Zanimljiv primer dao je sajt "Balkan insajt" (Balkan Insight), koji je naveo da su se državljani Bugarske i Rumunije u Velikoj Britaniji našli u velikom problemu, posebno nakon Bregzita, i da su potpuno neizvesni ostanak i perspektiva čak 170.000 Rumuna i 65.000 Bugara koji žive i rade na Ostrvu. Podaci Bugarske akademije nauka pokazali su da su, u prethodnom periodu, pripadnici dijaspore bili najveći "strani investitor" u toj balkanskoj zemlji, jer su u 2013. Bugari koji žive u inostranstvu putem doznaka ubrizgali 1,7 milijardi evra u bugarsku privredu, u poređenju sa 1,2 milijarde evra direktnih stranih investicija.

Međutim, da je prijem pojedinih država sa istoka Evrope u EU bio pun pogodak, vidi se i u slučaju zemalja iz tzv. Višegradske grupe, odnosno Češke, Slovačke, Poljske i Mađarske. Ovaj "kvartet" centralnoevropskih država danas ima funkcionalne i snažne ekonomije, koje sve više imaju potrebu čak i da uvoze radnu snagu i obrazovan kadar iz drugih delova evropskog kontinenta. Prema zvaničnim podacima, nezaposlenost u Češkoj najniža je u celoj Evropskoj uniji i ona je u junu ove godine iznosila svega 5,2 odsto. Podaci evropske statističke agencije Eurostat, međutim, pokazuju da je broj nezaposlenih u Češkoj još niži i da iznosi tek četiri odsto, što se u praksi smatra punom zaposlenošću. Prosek nezaposlenih u celoj EU je, prema Eurostatu, inače, 8,8 odsto. Jedan od "šampiona zaposlenosti" je i Mađarska, koja, prema zvaničnim podacima, danas ima 5,6 odsto radno sposobnih koji nemaju posao. Takođe, nezaposlenost u Poljskoj najniža je još od 2008. godine i iznosi 9,5 odsto prema podacima poljskog zavoda za statistiku. I najmanja država iz Grupe V4, Slovačka, sasvim solidno se drži, pa je nezaposlenost u junu ove godine u toj zemlji iznosila 9,45 odsto.

POSTOJE LI REŠENJA: Mada je izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda okrenut brojnim zemljama centralne i istočne Evrope, njegovi zaključci i ponuđeni predlozi kojima bi se usporio priliv radne snage sa istoka na zapad Evrope, mogli bi se u potpunosti primeniti i na našu zemlju. Da bi se sprečio "odlazak nekih od najmlađih i najpametnijih" u inostranstvo, potrebne su, prema mišljenju analitičara iz MMF-a, bolje institucije i ekonomske politike u zemljama porekla, što bi dovelo do toga da je privlačnije ostati nego otići. Pored toga, dodaje se u analizi, potrebno je više uraditi na zadržavanju i boljem korišćenju postojeće radne snage, kroz bolje usklađivanje obrazovanja sa tržištem rada. Takođe, veće oslanjanje na oporezivanje potrošnje, uz izbegavanje povećanja oporezivanja rada, povoljnije bi uticalo na buduće investiranje i dugoročni rast.

Sve u svemu, dugo vremena će proći dok i Srbija, poput nekih zemalja istočne Evrope, ne postane uvoznik, a ne samo izvoznik mlade i kompetentne radne snage. Podaci poslednjeg popisa stanovništva iz 2011, koji pokazuju da je u protekloj deceniji iz Srbije otišlo oko 175.000 ljudi, najviše mladih koji u proseku imaju 29 godina, svakako nisu ohrabrujući. Nažalost, kao i u poslednjih četvrt veka, sva je prilika da će i u godinama koje dolaze, obrazovani i talentovani građani ove zemlje nastaviti da kupuju kartu u samo jednom pravcu.