Kad su se 15. jula uveče pojavili prvi tenkovi, ljudi koji su sedeli u okolnim restoranima su aplaudirali. "Govorili su da je to spas. Ali nije bilo tako jednostavno", pričao je reporteru "Špigla" kurdski četrdesetosmogodišnji advokat i političar Osman Kan dok su u pabu "Divan" na Bagdadskom bulevaru na azijskoj strani Istanbula razgovarali o tome šta se dešavalo tokom propalog puča.

Devet dana posle puča, ljudi su noseći lažna vešala i zastave i uzvikujući "Alahu ekber" i "Smrt izdajnicima" hrlili ka trgu Kizilaj u centru Ankare, koji sada nazivaju centrom nacionalnog ustanka protiv izdajnika otadžbine, ili na trg Taksim u centru Istanbula…

Sve političke partije su osudile puč i pridružile se provladinim demonstracijama na koje ih je, inače, pozvala najveća opoziciona partija Republikanska naroda partija, čije su pristalice nosile slike oca nacije Mustafe Kemala Ataturka, piše britanski "Gardijan".

Lider te partije levog centra Kemal Kiličdaroglu je govorio masi da je u opštem pučističkom haosu parlament stajao ponosno, da su zakonodavci stajali ponosno, da su ljudi na ovom trgu stajali ponosno, da je Turska stajala ponosno, i da je demokratija pobedila.

Erdoganu verni timovi intenzivno ispisuju legende o 15. julu. Provladine novine su pune priča o neustrašivim građanima koji su stali pred pučiste i žrtvovali svoje živote da spasu tursku demokratiju.

U moru nacionalnih zastava na taj "praznik demokratije" (premijer Binali Jildirim) izgledalo je da su sekularisti i islamisti stavili svoje razlike na stranu.

ATMOSFERA LINČA: Reporter nemačkog "Špigla", međutim, zapaža da među opozicionarima, sekularistima, levičarima i liberalima provladine demonstracije ne izgledaju baš kao demokratski talas, već više kao islamistička kontrarevolucija: "Izgovori reč i mi ćemo umreti. Izgovori reč, mi ćemo umreti."

Na sahrani poginulih tokom puča masa je vikala: "Želimo smrtnu kaznu!" Gradske vlasti u Istanbulu obećavajući da će za poginule i pogubljene pobunjenike otvoriti poseban deo groblja da ljudi znaju ko su bili izdajnici. U Anadoliji su paljene crkve i naseobine alavita.

Prema ruskoj agenciji RIA Novosti do 24. juna otpušteno je 45.954 osobe, od toga najviše nastavnika i službenika zaposlenih u Ministarstvu nacionalnog obrazovanja – 42.767.

Zašto bi zbog propalog puča koji su započeli oficiri bilo otpušteno toliko učitelja?

Oni su osumnjičeni da su sledbenici islamiste Fetulaha Gulena (u SAD od 2009), a Erdogan koristi propali puč kao povod za obračun pre svega sa pokretom gulenista. On je 2. jula proglasio vanredno stanje i na tri meseca suspendovao primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima, pa može pomoću dekreta da zavodi policijski čas, da suspenduje pravo na okupljanje i druge slobode.

Vlast nastupa nemilosrdno protiv onih koji su označeni kao protivnici Erdogana. Uhapšeno je oko 13.000 ljudi (2000 vojnika, 8000 policajaca i skoro 3000 sudija). Spisku uhapšenih pridružena su 42 novinara.

Amnesti internešenel iz Londona tvrdi da ima kredibilne dokaze kako su neki zatočenici u zvaničnim i nezvaničnim zatvorima bili premlaćivani i mučeni – uključujući i silovanje, uskraćivanje hrane, vode i medicinskog tretmana i držanje u stresnom položaju i do 48 sati…

Kao što su 15. jula gledali šta će doneti puč, evropski političari sada zbunjeno gledaju šta će doneti talas razjarenog populizma na Bosforu i na vesti o kršenju ljudskih prava u Turskoj reaguju uglavnom apelima.

Oni su pre krize nastojali da se nagode s Turskom kako bi ona zadržala izbeglice daleko od Evrope i obećavali su da će ubrzati pregovore o pristupanju EU. Erdogan, s viškom samouverenosti pobednika nad pučistima sada gleda kako se Evropljani kolebaju, pa s jedne strane poručuju da bi uvođenje smrtne kazne značilo kraj aspiracije Turske u EU (Johanes Han, komesar zadužen za proširenje), a s druge strane evropski komesar, Nemac Ginter Etinger kaže za "Špigel" da će nastavak pregovora omogućiti da EU vrši pritisak na Ankaru, ali da pod vođstvom Erdogana, u svakom slučaju neće biti reči o pristupanju.

KO SU, ZAPRAVO, PUČISTI: Mnogo detalja o tome šta se u Turskoj desilo u noći 15. jula ostalo je nejasno. Među njima, ko je zapravo stajao iza pobunjenika i šta je bio njihov cilj. Malobrojni u Turskoj sumnjaju u zvaničnu verziju da je pokret islamiste Fetulaha Gulena uspeo da se infiltrira u vojsku, ali izveštač "Špigela" primećuje da turska vlada još nije pružila čvrste dokaze da su Gulanovi ljudi u vojsci odgovorni za pokušaj puča 15. jula.

Oni koji detaljnije osmatraju prilike u Turskoj skloni su da veruju kako je ustanak pripremala koalicija različitih grupa unutar vojske. Jedna teorija polazi od činjenice da je među uhapšenim generalima i Adem Huduti, komandant Druge armije, koji je koordinisao akcije protiv Kurda na jugoistoku Turske, a da je Dijarbakir, najznačajniji kurdski grad na jugoistoku Turske, možda bio važna baza pučista. Erdogan je tamo svojoj vojsci dao široka ovlašćenja, na koja se ona lako navikla i u propalom puču lako prešla nejasnu crvenu liniju…

Oni koji su tamo odlazili, kažu da je Dijarbakir teško oštećen, "mrtav grad", u čijim su delovima blokirane čitave ulice po kojima leže neukopani leševi… Tamo je poginulo više od 1000 ljudi, a mnogo ih je primorano da pobegne. Gerilci PKK su iskopali rovove i barikade i proglasili "oslobođene zone". U žestokoj urbanoj borbi ubili su oko 500 policajaca i vojnika. Erdogan je tamo navodno poslao više od 10.000 vojnika i nametnuo policijski čas. Neki kažu da je NATO procenjivao kako je Turska bila alarmantno nestabilna i pre 15. jula, zbog toga što je na jugoistoku zemlje njena vojska ponovo rasplamsala borbe protiv kurdskih gerilaca.

Posle puča, dok su Kurdi čekali šta će im doneti nove prilike, izgleda da se taj konflikt nastavlja – 26. jula PKK je ubila dva turska vojnika na jugoistoku zemlje…

Nakon što je uhapšena trećina dosadašnjeg turskog vojnog rukovodstva – oko 100 generala i admirala, uključujući i Bekira Ercana Vana, šefa vazdušne baze Indžirlik koju koristi SAD, izgleda da je glavna briga NATO struktura bila to da li je zbog široke represije nakon neuspelog puča ugroženo komandovanje turskom vojskom, a naročito da li se dobro čuva zaliha NATO nuklearnog oružja, koju Pentagon drži u Indžirliku.

Zapadnim političarima se verovatno ne sviđa "putinizacija Erdogana" koji će se 9. avgusta u Petrogradu sresti sa ruskim predsednikom Vladimirom Vladimirovičem Putinom u okviru procesa pomirenja. Taj proces je počeo nešto pre neuspelog puča i brzo napredovao. U zapadnim štabovima Turska je dugo tretirana kao bedem protiv i Rusije i Irana, a Putin je bauk broj jedan – trenutno možda zbog nastojanja da se, zbog "ruske opasnosti" oko Kalinjingrada, poveća učešće istočnih zemalja u vojnim troškovima NATO-a, kad one već toliko traže zaštitu.

Turski političari čak kažu da je Rusija najkorektnije postupala prema Erdoganu tokom puča – izgleda da mu je podastrla obaveštajne podatke o tome da se puč priprema, a zapadnim strateškim partnerima se preko medija spočitava da su očijukali s njegovim protivnicima, mada nema indicija da stvarno jesu. A i da jesu, to im ne bi bilo prvi put. Tokom hladnog rata tolerisali su pučeve i u svojim redovima: puč u Portugalu 1974. nazvan Revolucija karanfila (Revolunjão dos Cravos, protiv Antonija de Oliveire Salazara koji je tamo vladao 40 godina); nekoliko pučeva u Turskoj; brutalnu grčku huntu od 1967. do 1974, a i krvavi vojni puč generala Augusta Pinočea protiv socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea u Čileu 1973.

Sada je drugo vreme, NATO portretiše sebe kao alijansu prosvetljene demokratije, pa bi tolerisanje diktatorske članice bilo politički toksično, ako ne i nemoguće. Tako bar piše konzervativni američki magazin "Nacionalni interes", mada ni američkim liberalima u toj materiji ne treba mnogo verovati. Kad treba, nađe se objašnjenje i za tolerisanje svrgavanja islamističkog predsednika Egipta Muhameda Mursija od strane generala Abdela Fataha Saida Huseina Halila el Sisija…

Erdogan očito smatra da ne mora da brine o zabrinutosti svojih dosadašnjih strateških partnera i stavlja im do znanja da zna da oni znaju da je Turska isuviše strateški i geopolitički važna članica NATO-a da bi se odnosi ozbiljnije zaoštravali. Analitičari, uz to, dodaju da član 13. Sporazuma NATO-a kaže da članica može napustiti savez dobrovoljno, a da NATO nema mehanizam kojim bi mogao da nametne sankcije protiv svojih članova.

Dobro, nećemo sad, baš mi, odavde, da tvrdimo da se NATO, i kad ne mora, drži zakona kao pijan plota…