Hajnc Alfred Kisinger rođen je u Firtu, u Bavarskoj, 27. maja 1923. Kada je imao 15 godina, izbegao je sa svojom ortodoksnom jevrejskom porodicom u Njujork neposredno pre nacističke Kristalne noći 9/10. novembra 1938. Nastanili se u Vašington Hajtsu, njujorškom kvartu sa toliko nemačkih imigranata da je ponekad nazivan Četvrtim rajhom. Hajnc je postao Henri, a Kisingeri – Kisindžeri. Kao tinejdžer, učio je da postane računovođa, a posle škole radio je u fabrici četkica za brijanje.

Stekavši status američkog državljanina 1943, pozvan je u vojsku i sa 84. pešadijskom divizijom poslat u Evropu, pa je zato što govori nemački raspoređen u Kontraobaveštajni korpus. Učestvovao je 1945. u oslobađanju koncentracionog logora Alem kod Hanovera. Kasnije je pričao da je videvši iznurene logoraše, kosture koji hodaju, suzdržavao svoj revanšizam.

Kao vojni administrator okupiranog Krefelda na Rajni, radio je na denacifikaciji. Ispitivao je oficire Gestapoa vrbujući neke od njih za doušnike i dobio bronzanu zvezdu za doprinos razbijanju jedne ćelije gestapovaca “spavača”.

Na osnovu Zakona o prilagođavanju vojnih lica iz 1944. godine (poznati G. I. – Bill Ground infantri, zakon o kopnenoj pešadiji, koji je pružao niz beneficija za neke od veterana Drugog svetskog rata), Kisindžer se 1947. upisao na Harvard gde mu je mentor iz istorije bio Vilijam Eliot, koji je savetovao niz američkih predsednika. Mladog Kisindžera manje su privlačili klasični eksponenti realpolitike, kao što su Klauzevic i Bizmark, nego “filozofi istorije” poput Kanta, Arnolda Tojnbija i Osvalda Špenglera.

Tokom postdiplomskih studija Kisindžer je radio kao konsultant u Kancelariji za istraživanje vojnih operacija, posebno onih koje se tiču psihološkog rata. Pokrenuo je 1952. i časopis “Confluence” (Ušće) u kome je objavljivao radove vajmarskih intelektualaca koje su cenili hladnoratovski liberali, mada nije verovao da će njihov uticaj biti značajan. Angažovao je istaknute saradnike: Rejmonda Arona, Artura Šlezingera mlađeg, pored ostalih i Hanu Arent – nije bila zagrejana za njega, ali je s njim delila razočarenje zbog ranog učinka SAD u Hladnom ratu.

U knjizi O revoluciji ona je ispoljavala zabrinutost zbog toga što postkolonijalne nacije umesto da kopiraju američke političke institucije, slede komunistički scenario ekonomskog oslobođenja kroz revoluciju. A Kisindžer je tvrdio da SAD treba da bolje emituju svoju ideologiju. Angažovao se i oko organizacije Međunarodnog seminara na Harvardu, letnjeg programa koji je okupio učesnike iz celog sveta — i dobrovoljno ih špijunirao za FBI.

Tomas Minej, profesor istorije sa berlinskog univerziteta Humbolt, u tekstu u “Njujorkeru” piše da je Kisindžera teže svrstati među spoljnopolitičke mislioce kao što je, na primer, američki diplomata i istoričar Džordž Kenan, zagovornik politike obuzdavanja sovjetske ekspanzije, nego u klasu “intelektualaca odbrane”, koji su se “tečno kretali” između sala za predavanja i laboratorija korporacije Rand – tamo su se žalili na studente demonstrante i prikazivali alarmantne slajd-šou prezentacije o nuklearnoj apokalipsi.

Dekan fakulteta Mek Džordž Bandi preporučio ga je 1954. Savetu za spoljne odnose, gde je Kisindžer počeo da rukovodi studijskom grupom o nuklearnom oružju, top temom u to vreme. U knjizi Nuklearno oružje i spoljna politika (1957) zastupao je stav da administracija predsednika Ajzenhauera treba da koristi taktičko nuklearno oružje u konvencionalnim ratovima.

Bandi, koji je bio savetnik predsednika Džona F. Kenedija od 1961. za nacionalnu bezbednost, angažovao je Kisindžera kao konsultanta. Na Harvardu je Kisindžer tada konačno dobio željeno mesto predavača o međunarodnim odnosima. Kada su neki profesori prigovorili da je njegova knjiga o nuklearnom oružju nenaučna, dekan Bandi je odložio imenovanje kako bi ubedio Fordovu fondaciju da uloži novac za njegovo profesorsko mesto.

NIKSONDŽER

Proizvod nove posleratne meritokratije, Henri Kisindžer je 1960, 1964. i 1968. bio savetnik i pisac govora biznismena i gradonačelnika Njujorka Nelsona Rokfelera. Nakon što je 1968. dobio republikansku predsedničku nominaciju, Ričard Nikson je zamolio Kisindžera da se uključi u njegovu savetodavnu grupu za spoljnu politiku. Prihvatio je uprkos tome što tokom kampanje nije krio svoju antipatiju prema Niksonu. Odnos antielitiste Niksona i Kisindžera neki hroničari opisuju kovanicom frenemy (prijatelj-neprijatelj).

Nikson, koji je Kisindžera nazvao “Jewboy”, smatrao je u početku malo verovatnim partnerstvo s “trgovčevim sinom iz Vitijera” (grad u Aljasci). Kisindžer je laskao Niksonu u lice i rugao mu se iza leđa. “Um od ćufti” ili “pijanac”, rekao bi kad bi spustio slušalicu.

Mnogo kasnije će reći da bi Nikson bio dobar predsednik, samo da ga je neko voleo.

Niksonu je Kisindžer bio potreban kao neko ko bi mogao da učini da se oseća kao velika figura u istorijskoj drami. Istoričar i filozof Isaja Berlin je ovaj dvojac nazvao “Niksondžer”.

Kisindžerov biograf Volter Ajzakson Volin je napisao: “Šta je moglo biti utešnije toj jalovoj i neartikulisanoj duši nego da čuje autoritativni glas dr Kisindžera, koji je tako često i svesno govorio o ‘značenju istorije’, ali ne ‘narodnim američkim jezikom’ nego jezikom teške proze nemačke metafizike”.

PLEJBOJ ZAPADNOG KRILA

U knjizi Cena moći (1983) Sejmou Herš je prikazao portret Kisindžera kao doteranog karijeriste, paranoika između nemilosrdnosti i sikofantstva, sitnog u svojim taštinama i otrcanog u svojim motivima. “Kucnuvši čaše na zabavi sa svojim liberalnim prijateljima, ratoborni Kisindžer – “jastreb jastrebova”, u Beloj kući – odjednom bi postao golub.”

Kisindžer je brzo naučio kako se neguju elite, koje je ubedio da je nezamenljiv i kako da manipuliše novinarima. Mogao je da istrese frustraciju na novinarima koju nikada nije mogao na svom šefu. Novinari koji bi dobili insajderske informacije, zauzvrat su štitili Kisindžera ne otkrivajući pune posledice njegovih dela.

Dok su desetine njegovih kolega iz Bele kuće bile obuzete bezbrojnim posledicama votergejtske afere, koja je Niksona koštala ostavke 1974, Kisindžer je izbegao skandal. Kombinacijom sirove ambicije, medijske manipulacije i neobične sposobnosti da zamagli istinu, Kisindžer se transformisao od profesora koledža i birokrate u najslavnijeg američkog diplomatu 20. veka.

Kažu da je imao iskrivljen smisao za humor i naklonost prema intrigama, dobroj hrani i ženama džet seta. Postao je omiljeni medijski lik, media darling, lice sa naslovnih strana ilustrovanih magazina “Vaniti fer” i “Pipl”.

U arhivi “Njujork tajmsa” od 18. oktobra 1970, odeljak E, strana 7, piše kako je Henri A. Kisindžer možda ozbiljan čovek koji stoji iza spoljne politike predsednika Niksona, ali je takođe poznat kao “Plejboj Zapadnog krila” Bele kuće. Bio je poznat kao i Super K(iss), i kao Henri od Arabije. Barbara Hauar, vašingtonska hostesa i povremena pratilja gospodina Kisindžera, rekla je da on “ima sve što bi trebalo za svingera – osim vremena”. Govorio je da je vlast afrodizijak.

Izlazio je sa glamuroznom Džil Sent Džon – bila je Bondova devojka Tifani Kejs u filmu Dijamanti su večni, četiri puta se udavala i izlazila sa dva tuceta ličnosti džet seta, među kojima su bili italijanski car nakita Đani Bulgari, Šon Koneri, Glen Ford, Dejvid Frost.

Kerolin Ajzenberg, autorka knjige Nikad ne gubite: Nikson, Kisindžer i iluzija nacionalne bezbednosti, provela je deceniju čitajući zapise i slušajući trake Kisindžerovih telefonskih neuglađenih razgovora iz Bele kuće – kaže da je imao poremećenu ličnost adolescenta zaglavljenu negde oko 14. godine. Njegov saradnik Lorens Inglberger kaže da mu je laknulo kad se Henri Kisindžer ponovo oženio; ako bi se nešto desilo, nikako nije mogao da ga dobije telefonom u njegovom momačkom stanu u Džordžtaunu.

KIMERIKA

Kisindžera ponekad porede s Klemensom fon Meternikom, austrijskim državnikom koji je kao organizator Bečkog kongresa (1814–15) u velikoj meri uticao na uspostavljanje ravnoteže snaga u Evropi. Kisindžerovim kolegama sa Harvarda njegov rekordno dug doktorski rad (388 stranica) – o Bečkom kongresu i njegovim posledicama – delovao je antikvarno. Ali pošto se on već u prvoj rečenici pozivao na termonuklearno oružje, čitaoci u Vašingtonu su tu disertaciju čitali kao “lekciju” za obračun sa Sovjetskim Savezom, po analogiji s nastojanjem Britanskog i Austrijskog carstva da obuzdaju Napoleonovu Francusku.

Kao državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost, Kisindžer je Zapadu “otvorio” Mao Cedungovu Narodnu Republiku Kinu, s kojom SAD do tada nisu imale ni diplomatske odnose pošto su podržavale Čan Kaj Šeka, koji je izgubio građanski rat i 1949. pobegao na Tajvan.

Kisindžerovo otkriće Kimerike (zbližavanje Kine i Amerike) ima dugu predistoriju. Kineska KP koja se 1956. zbog obračuna s kultom Staljina posvađala sa svojim ranijim pokroviteljem KP SSSR, pogoršala je odnose sa Sovjetima. “Naša borba protiv dva hegemona je slogan. U suštini, mi govorimo uglavnom protiv stvarnog neprijatelja, a to je socijal-imperijalizam sovjetskih revizionista… Od dva hegemona sveta, na kraju krajeva, jedan je – Sovjetski Savez – najdirektniji, najopasniji i najrealniji u sadašnjosti.” Takav stav CK KP Kine zauzeo je posle sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. godine.

Na ostrvu Damanski (kineski Zenbao), na reci Usuri, došlo je do vojnog sukoba Kine i SSSR-a 2. i 15. marta 1969. Poginulo je 58 sovjetskih vojnika i od 700 do 1000 Kineza. Mesec dana kasnije, Kina je ponudila Sjedinjenim Državama nastavak pregovora u Varšavi i zaključivanje sporazuma o pet principa miroljubive koegzistencije. Tokom 1969–1971. Bela kuća je razmenjivala poruke s Pekingom preko posrednika, skriveno od američke javnosti, pa čak i od američkog Stejt departmenta. Jedan od posrednika je bio rumunski kondukator (vođa) Nikolae Čaušesku.

Stonoteniska reprezentacija SAD, koja je bila u Nagoji, u Japanu, na 31. Svetskom prvenstvu u stonom tenisu, dobila je 6. aprila 1971. iznenadni poziv da poseti Kinu što je ostalo upamćeno kao “ping-pong diplomatija”.

Inače, pre istorijske posete američkih stonotenisera, u Kini je na nedelju dana primljeno jedanaest Amerikanaca povezanih s partijom Crni panteri – ona je početkom 1968. Maovu crvenu knjižicu iz Velike proleterske kulturne revolucije proglasila obaveznom za čitanje i prodavala je studentima da bi kupila oružje. FBI je pod J. Edgarom Huverom pokrenuo operaciju COINTELPRO (kontraobaveštajni program za razbijanje revolucionarnih grupa), pao i pantera.

Kina je u to vreme bila u teškom socijalnom stanju, potresana Velikom proleterskom kulturnom revolucijom (1966-76), masovnom represijom i unutrašnjim rascepima. Bivši potpredsednik vlade Lin Bijao, posle navodnog neuspelog puča, poginuo je 13. septembra 1971. u Mongoliji kada je pao avion kojim je izgleda pokušao da pobegne u SSSR.

Direktniji i ključniji prenosilac poruka između Vašingtona i Pekinga – kako kažu Kinezi, iz glave, preko glave, do glave – bio je predsednik Pakistana Jahja Kan, kome su Nikson i Kisindžer, da bi pokazali Sovjetima da je Amerika “čvrsta”, dali oružje 1971. i podržali njegovu kampanju protiv Istočnog Pakistana, današnjeg Bangladeša – bilo je oko 300.000 žrtava. Uglavnom, kada je preko Kana 2. juna 1971. u Vašington stigla poruka da je Mao Cedung spreman da primi dvojicu američkih izaslanika, Nikson je – još od 1968. javno zagovarajući normalizaciju s Kinom – otvorio veoma staru flašu kurvoazjea. Kisindžera početkom jula 1971. nekoliko dana niko nije mogao da nađe u Vašingtonu. A on je, sa savetnikom za kineska pitanja u Stejt departmentu Vinstonom Lordom, u tom trenutku tajno putovao u Islamabad, a odatle pakistanskim avionom iznad snežnog himalajskog K2 u Kinu.

Američka vlada je 28. jula 1971. objavila privremeni prekid letova izviđačkih aviona SR-71 u kineskom vazdušnom prostoru. U oktobru 1971. Kisindžer je tokom druge radne posete NR Kini, u znak posebnog poverenja sa Pekingom, predao kineskoj strani fotografiju sovjetskih vojnih objekata snimljenu iz svemira. U februaru 1972. Nikson je doputovao u istorijsku sedmodnevnu posetu Kini, tokom koje je priznao Tajvan kao deo Kine.

Pre toga Generalna skupština UN je izglasala rezoluciju kojom je vlast u Pekingu postala “jedini legitimni predstavnik Kine u Ujedinjenim nacijama”, umesto predstavnika Čang Kaj Šeka. Amerikanci su, uprkos približavanju Pekingu, glasali protiv, kao i njihovi saveznici Australija i Kanada; ali njihove saveznice zapadnoevropske zemlje su glasale za, kao i veći deo Nesvrstanih, sovjetski blok i u to vreme Kini verna Albanija. Kinu su SAD formalno diplomatski priznale tek 1979. godine.

Godinu dana nakon Niksonove posete Zabranjenom gradu 17. februara 1973, premijer Ču Enlaj je u 23.20 otpratio dr Kisindžera u spoljnu prostoriju, a zatim kroz drugu sobu u dnevnu sobu druga Mao Cedunga, kome je njegov mladi saradnik pomogao da ustane sa stolice i on je prišao da pozdravi dr Kisindžera. Fotografi su slikali razmenu ljubaznosti.

Mao počinje razgovor o tome kako je britanski feldmaršal Montgomeri bio jedan od onih koji su se protivili Američkoj politici – i nezavisnosti.

Kisindžer: “Da.”

Mao: “Protivio se politici Dalesa (Džona Fostera, Ajzenhauerovog državnog sekretara, koji je 1958. pretio da će upotrebiti atomsku bombu protiv Kine). Verovatno se više ne protivi. Tada ste nam se i suprotstavili. I mi smo se vama suprotstavili. Dakle, mi smo dva neprijatelja (smeh).”

Kisindžer: “Dva bivša neprijatelja.”

Mao: “Sada odnos između nas nazivamo prijateljstvom.”

Kisindžer: “To je naše mišljenje.”

Mao: “To je ono što ja kažem.”

Dr Kisindžer: “Rekao sam premijeru da ni sa jednom zemljom ne razgovaramo tako iskreno i otvoreno kao sa vama.”

Mao (fotografima): “To je sve za vas.”

Kasnije, kad su fotoreporteri otišli, drug Mao pokazuje na Kisindžera: “Oni (Evropljani) se ujedinjuju i Sovjetski Savez želi da Komunistička partija stupi na funkciju. Ne volim njihovu Komunističku partiju, kao što ne volim ni vašu Komunističku partiju. Ja volim tebe, ali ne i tvoju Komunističku partiju. (smeh)”

Potom drug Mao direktno pita gospodina Kisindžera: “Da li vi sada gurate Zapadnu Nemačku da sklopi mir sa Rusijom, a zatim Rusiju gurate na istok?”

Dr Kisindžer: “Nismo favorizovali tu politiku. Preferirali smo nemačku opozicionu stranku koja nije vodila tu politiku.”

I još kaže: “Nemamo plan za bilo kakvo veliko smanjenje naših snaga u Evropi u naredne četiri godine…”

Kisindžer nije lagao. Bio je rezervisan prema Evropi (“na koji telefon da zovem Evropu”), a naročito prema istočnoj politici nemačkog kancelara Vilija Branta, za koga je jednom rekao da je glup, lenj i da pije… Smatrao je da ta politika može biti sprovedena samo ako je postojao novi sporazum o Berlinu, a on je, pak, zahtevao sporazum između Sjedinjenih Država i njihovih saveznika i SSSR-a.

U LOVU S BREŽNJEVOM

Sporazum sa Kinom Kisindžer je aranžirao prvenstveno da bi oslabio bok SSSR-a. Ali i sa njim je takođe tokom Niksonovog mandata težio da smanji oružanu napetost, što je kasnije opisano izrazom detant.

U leto 1968. na jednom od izbornih mitinga u Majamiju, Nikson je javno izjavio kako je “posle ere konfrontacije došlo vreme za era pregovora” sa Moskvom. Moskva je pokazivala slične težnje. Sredinom septembra 1968. sovjetski ministar inostranih poslova Andrej Gromiko poslao je Politbirou analitičku notu, u kojoj se govori o “usporavanju trke u naoružanju” i “sprovođenju čvrste, ali fleksibilne politike prema Sjedinjenim Državama”.

U februaru 1969. sovjetski ambasador Anatolij Dobrinjin, koji je 1962. s Kenedijem pregovarao o kubanskoj krizi, posetio je Belu kuću i obavestio predsednika Niksona da je sovjetsko rukovodstvo spremno da uspostavi poverljivu saradnju sa Sjedinjenim Državama kako bi se rešili najhitniji problemi. Nikson odlučuje da sa Sovjetima uspostavi važan poverljivi kanal između Dobrinjina i Niksonovog savetnika Kisindžera, uz zaobilaženje tadašnjeg državnog sekretara Vilijama Rodžersa. Moskva i Vašington su 25. oktobra 1969. zvanično objavili početak konsultacija u Helsinkiju o ograničenju nuklearnog oružja (SALT), s obzirom na to da se raspoloživo nuklearno oružje ne može uništiti jednim napadom, a preostale nuklearne snage će biti sasvim dovoljne da nanesu istu neprihvatljivu štetu neprijatelju.

Moskva je 1971. prvobitno predložila da Vašington u okviru Sporazuma o sprečavanju nuklearnog rata preuzme konkretnije obaveze — da ne bude prvi koji će upotrebiti nuklearno oružje. Ali Bela kuća nije žurila sa odgovorom. U aprilu 1972, samo dva meseca nakon Niksonove zvanične posete Pekingu, Henri Kisindžer je tajno stigao u posetu Moskvu; o njoj sve do njegovog povratka u SAD ništa nije znao ni američki ambasador u Moskvi Džej Bim pošto su u Vašingtonu postojale veoma “uticajne snage” zainteresovane za novu rundu trke u naoružanju.

Mada su u sovjetskom Politbirou, pre svega zbog Vijetnamskog rata, postojale različite ocene o Niksonovoj poseti Moskvi, posle pregovora Kisindžera sa Gromikom i sa Leonidom Brežnjevom, već 22. maja 1972. američki predsednik je prvi put u istoriji SAD stigao u zvaničnu posetu Moskvi.

Godinu dana kasnije, u maju 1973. Kisindžer je ponovo stigao u Moskvu. U lovištu Zavidovo u gornjem toku Volge, Brežnjev je pucao na divlje veprove namamaljene kukuruzom u blizinu čeka, a Kisindžer, koji je tvrdio da nije ubio ni jedno živo biće, rezao je kobasice za meze. Pregovaralo se o uzvratnoj poseti Brežnjeva Americi i o detantu.

Amerikanci su pristali da potpišu Sporazum o sprečavanju opasnosti od nuklearnog rata i nakon višemesečnih pregovora u kojima je, po Kisindžerovim rečima, prvobitni sovjetski predlog o bezuslovnom odricanju od upotrebe nuklearnog oružja jednih protiv drugih pretvoren u pomalo banalnu izjavu da je “naš cilj mir, primenjiv i na saveznike i treće zemlje i zasnovan na uzdržanom ponašanju u međunarodnoj areni”.

U jedno od dostignuća Henrija Kisindžera ubraja se i to što je tzv. šatl diplomatijom, uz zveckanje oružjem, okončan arapsko-izraelski sukob, takozvani Jonkipurski rat 1973. Tada je pretila opasnost da se ovaj sukob pretvori u reprizu Kubanske krize iz 1962. Kisindžer je opet putovao u Moskvu da bi se sa Brežnjevom dogovorio o prekidu vatre. Kada je primirje prekinuto, Sovjetski Savez je zapretio da će poslati u Egipat svoje vazdušno-desantne jedinice, a Nikson je stavio američke snage (pa i nuklearne u stanje) pripravnosti. Sovjeti su odustali intervencije i od insistiranja na zajedničkom vojnom angažmanu, a rat je zaustavljen 11. novembra 1973.

FORMULA “PLUS 10 ODSTO”

Za Kisindžera i Niksona se može reći da nisu započeli ni jedan rat, ali da su imali sličan pogled na mračne i složene načine na koje se tokom Hladnog rata “radi kredibiliteta” kombinovala diplomatija i sila na mnogim neuralgičnim tačkama sveta. Nikson je jednom izraelskoj premijerki Goldi Meir govorio o svom “pravilu u međunarodnim poslovima”: “Čini drugima ono što bi oni tebi učinili”. Kisindžer je dodao u besprekornom tajmingu: “Plus 10 odsto”.

Kisindžer je opravdavao kampanju indonežanskog predsednika Suharta u Istočnom Timoru koja je rezultirala sa oko 200.000 mrtvih kao da signalizira da će Amerika bespogovorno nagraditi one koji su desetkovali komuniste. Bio je supervizor kidnapovanja čileanskog generala Renea Šnajdera 1970, koji je kao protivnik državnog udara protiv legalnog predsednika Salvadora Aljendea ubijen na ulici u Santjagu, u cilju sprečavanja sovjetskog upliva u američkom dvorištu.

“Učinili ste veliku uslugu Zapadu u svrgavanju Aljendea”, rekao je Kisindžer generalu Augustu Pinočeu, vođi vojne hunte koja je ubila hiljade Čileanaca.

U Argentini je Kisindžer dao zeleno svetlo vojnoj hunti koja je zbacila predsednicu Izabel Peron. Takozvani prljavi rat koji je usledio odneo je živote oko 30.000 argentinskih civila.

Kisindžerova diplomatija je takođe podstakla rat u Angoli i produžila aparthejd u Južnoj Africi.

VIJETNAMSKI SINDROM

Vijetnamskog rat Nikson i Kisindžer nisu započeli, ali pre nego što su stigli do Bele kuće, urotili su se da ga produže navodno zbog potrebe da se postigne “častan mir”. Mladi službenik diplomatske službe Džon Negroponte je ponudio pogubno objašnjenje Kisindžerove vijetnamske politike: “Bombardovali smo Severnovijetnamce da prihvate naše ustupke…”

Tokom mirovnih pregovora u Parizu 1968, Kisindžer, koji je tamo bio kao konsultant, preneo je informacije o pregovorima Niksonu – ovaj se bojao da će napredak ka nagodbi Džonsonu doneti izbornu pobedu, pa je nastojao da Južnovijetnamce odvrati od učešća u pregovorima.

Pošto je pobedio na izborima obećavajući “častan završetak rata”, Nikson je želeo da izgleda kao da teži miru, ali je od marta 1969. u naredne četiri godine, američka vojska bacila više bombi na Kambodžu nego što je bacila na celo pacifičko bojište tokom Drugog svetskog rata.

Kambodža je pala u ruke Crvenih Kmera, čija je revolucionarna vladavina odnela živote ogromnog broja ljudi. Zbačeni su s vlasti tek vijetnamskom intervencijom 1979. a pojedine njihove frakcije su vodile gerilsku borbu sve do 1990-ih.

Čak ni božićno bombardovanje Severnog Vijetnama 1972. godine, najveće u ratu, nije moglo da ubedi Severne Vijetnamce da ponovo pregovaraju.

GIVE PEACE A CHANCE

Treba imati na umu da u to vreme značajan deo omladine i intelektualaca demonstrira protiv rata, da antiratno raspoloženje prodire u popularnu kulturu, u muziku, filmove, pa čak i u stripove dobijajući oblik opšteg skepticizma i antimilitarizma.

Danijel Elsberg objavljuje vašingtonske papire sa poverljivim podacima o zaglibljenosti u Vijetnamskom ratu. Sejmur Herš i drugi istraživački novinari izveštavaju o američkim ratnim zločinima. O tragičnom stanju na vijetnamskom bojištu upečatljivo govore dokumentarni filmovi U godini svinje Emila de Antonija ili Srca i umovi Pitera Dejvisa, baziran na citatu izjave Lindona Džonsona da pobeda zavisi od srca i umova ljudi koji tamo žive – tamo u spaljenim selima, bombardovanjem devastirane džungle i krvoprolića.

Kisindžerov kolega sa Harvarda i prijatelj Hans Morgentau, otac modernog spoljnopolitičkog realizma, autor knjige Politika među nacijama (1948), radeći sredinom šezdesetih kao konsultant za Džonsonovu administraciju, javno je govorio da je rat u Vijetnamu ugrozio status Amerike kao velike sile, pa ga je Džonson otpustio. On pita kako kredibilitet Sjedinjenih Država uopšte može da se poveća razvlačenjem rata protiv sile četvrtog reda. Bio je razočaran što je njegov prijatelj Kisindžer javno branio Vijetnamski rat, uprkos tome što mu je i sam privatno priznao da SAD ne mogu da pobede.

Više od toga, Niksonova ostavka zbog Votergejta 1974. otkrila je da je Kisindžer naredio FBI-ju da prisluškuje telefone članova Saveta za nacionalnu bezbednost da bi otkrio ko je doturao štampi vesti o američkom bombardovanju Kambodže. I pored saznanja kako je malo verovatno da će rat biti okončan, norveški Nobelov komitet je 1973. dodelio možda najkontroverznijim potezom u istoriji Nobelovu nagradu za mir Kisindžeru i njegovom severnovijetnamskom kolegi Le Duku Tou “zato što su pregovarali o prekidu vatre u Vijetnamu 1973. godine”. Rat je trajao još dve godine, sve do 1975. kada su Severni Vijetnamci i njegovi revolucionarni saveznici u Južnom Vijetnamu srušili vladu u Sajgonu, a Amerikanci se haotično povukli iz Sajgona.

Kisindžerov komentar te 1975: “Jasno je da rat nije ostvario ciljeve onih koji su započeli prvobitno angažovanje, niti ciljeve onih koji su pokušali da okončaju to mešanje… Kakve pouke iz njega treba da izvučemo, mislim da treba da rezervišemo za drugu priliku. Ali ne mislim da problem olakog ulaska u sukob možemo olako rešiti tako što ćemo ga previše olako napustiti…”

KISINDŽEROVA SENKA

Umesto pouka – usledilo je kopiranje.

Tokom jedne od predsedničkih debata 2008. godine, Džon Mekejn i Barak Obama su citirali Kisindžera da bi branili svoje (suprotne) stavove prema Iranu. Ubistvo iranskog komandanta Kasema Solejmanija od strane Trampove administracije bilo je skladu je sa Kisindžerovom formulom “plus 10 odsto”. Samanta Pauer, kritičarka neuspeha SAD u zaustavljanju genocida, nije bila iznad toga da dobije nagradu od Henrija A. Kisindžera.

Kisindžer je savetovao svakog predsednika SAD od Niksona preko Donalda Trampa i služio je kao član predsednikovog savetodavnog odbora za spoljnu obaveštajnu službu od 1984. do 1990. i Odbora za odbrambenu politiku Pentagona od 2001. do 2016.

Nakon što je postavljen na čelo Komisije o ispitivanju okolnosti teorističkog napada 11. septembra 2001, porodice žrtava su postavljale pitanja o potencijalnom sukobu interesa zbog Kisindžerovih finansijskih veza sa vladama koje bi mogle biti umešane u rad komisije. Kisindžer je dao otkaz umesto da preda listu klijenata svoje konsultantske kuće.

Kisindžerova konsultanstka kuća Kissinger Associates je i Latinskoj Americi i istočnoj Evropi pomagala u posredovanju prilikom “masovnih rasprodaja” javnih komunalnih preduzeća i industrija, koju su u mnogim zemljama inicirali diktatori i vojni režimi koje je podržavao Kisindžer. Greg Grandin piše u nedeljniku “Nejšen” da je Kisindžer, kao državni sekretar, pomogao kompaniji Union Carbide da obezbedi zajam američke Eksportno-uvozne banke za izgradnje hemijsku fabriku u Bopalu. Nakon katastrofe u toj fabrici zbog curenja hemikalija 1984, njegova konsultanstka kuća Kissinger Associates je 1989. predstavljala Union Carbide u pregovorima o vansudskom poravnanju od 470 miliona dolara za obeštećenje žrtava. Isplata je bila neznatna u odnosu na razmere katastrofe, koja je izazvala skoro 4.000 trenutnih smrti i izložila još pola miliona ljudi toksičnim gasovima.

REALISTA, MORALNI RELATIVISTA…

Kisindžeru, kao jednom od aktera Hladnog rata, može se u zasluge pripisati fakat da je radio na udaljavanju ključnih država od ivice ambisa. Partneri iz velike igre to priznaju – Rusi o Kisindžeru pišu kao o protivniku vrednom poštovanja, a Kinezi kao o prijatelju. Kod kuće, nad njegovom humkom odjekuje eho starih osuda iz ‘70-ih.

Na primer, magazin “Rolingstoun” 29. novembra piše o njemu pod naslovom neprimerenim za tekst o čoveku koji je upravo umro: “Henri Kisindžer, ratni zločinac koga je volela američka vladajuća klasa, konačno umire”. “Nejšen”, “Vaniti fer” i “Njujorker” citirali su knjigu optužnicu iz 2001. godine Suđenje Henriju Kisindžeru britanskog levičarskog novinara Kristofera Hičensa.

“Kisindžerovo nasleđe seže dalje od leševa, trauma i patnje žrtava koje je ostavio za sobom. Njegova politika postavila je pozornicu za rat protiv terorizma od Avganistana preko Iraka i Sirije do Somalije i šire. To je savršen izraz neprekinutog kruga američkog militarizma”, ocenio je istoričar sa Univerziteta Jejl Greg Grandin, autor knjige Kisindžerove senke.

Kisindžerov koncept stabilnosti i unapređenje nacionalnih interesa često je iznad ideala kao što su demokratija, moral i ljudska prava.

Mada je Kisindžer govorio jezikom realiste o “verodostojnosti”, “povezanosti” i “ravnoteži moći”, neki kritičari kažu da se Kisindžerov “realizam” ipak svodi na upravljanje sopstvenom slavom diplomatskog virtuoza.