Svet

Zimske olimpijske igre u Sočiju

foto: epa

I na kraju sport

Zimska Olimpijada u Sočiju otvorena je svečanom ceremonijom 7. februara, a prvi čovek koji se popeo na pobedničko postolje bio je američki snouborder Sejdž Kotsenburg, koji je bio najbolji u novoj, atraktivnoj olimpijskoj disciplini snoubord sloup stajl. Svet je od tog trenutka konačno počeo da obraća pažnju na sportska dešavanja u Sočiju, za razliku od perioda pred početak Olimpijade koji je podsećao na hladnoratovsku netrpeljivost. Na sve to došle su i pretnje terorističkim napadima radikalnih islamista

Veliki deo "nesportske" pažnje povukli su teroristički napadi u Volgogradu, gradu udaljenom oko 650 kilometara od Sočija, u kojima su 29. i 30. decembra ubijene desetine ljudi. Bilo je očigledno da je na delu realizovanje pretnji terorista sa Kavkaza, koji su još prošlog leta najavili da će pokušati da "svim sredstvima" spreče održavanje Olimpijade u Sočiju. Odgovornost je preuzela teroristička islamistička grupa sa sedištem u Dagestanu, čiji članovi su postavili na Jutjubu poruku za ruskog predsednika Vladimira Putina: "Ako održiš Olimpijske igre, daćemo ti poklon za svu nevinu muslimansku krv koja je prolivena širom sveta, u Avganistanu, Somaliji, Siriji. A i turisti koji dođu, takođe će dobiti poklon."

Panična reakcija sveta, prvenstveno medija, na pretnje terorističkim napadima tokom Olimpijade donekle se može razumeti. Mediji žive od "strašnih" vesti, pre početka Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoj Africi 2010. godine histerične priče o kriminalu u ovoj zemlji prosečnog konzumenta medija držale su u uverenju da se većina posetilaca i fudbalera neće živa vratiti u svoje domovine. Epilog: nije zabeležen nijedan veći incident tokom svetskog kupa.

Veći deo priče o opasnosti od terorizma u Sočiju ipak otpada na niske udarce koje velike sile zadaju jedne drugima kada se značajna sportska dešavanja održavaju "kod protivnika". Ovoga puta, ti udarci su podsetili na osamdesete godine prošlog veka, kada je izgledalo da su odnosi između tadašnjeg Sovjetskog Saveza i zapadnih sila, predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama, bili na najnižem nivou (tada su SAD bojkotovale letnju Olimpijadu u Moskvi 1980. godine zbog upada sovjetskih trupa u Avganistan, a zemlje Varšavskog pakta, sa izuzetkom Rumunije, revanširale su se nedolaskom na Olimpijadu u Los Anđelesu 1984). Niko ne može, naravno, da garantuje da terorističkih napada neće biti, i pored opsežnih mera bezbednosti, ali je stvar dovedena do apsurda. Časopis "Forin polisi" je čak najavio da je nova pretnja u Sočiju mogućnost upotrebe bojnog otrova sarina, onog istog koji je prošle godine korišćen u Siriji. Kao da se sa slatkom jezom priziva neki krupan incident, koji bi pokazao da su sve loše priče o Olimpijadi u Sočiju opravdane.

DISKREDITACIJA DOMAĆINA: Terorizam je samo jedan od povoda za zapadne medije da stvore sumornu sliku olimpijskih igara. Upotrebljen je beskrajan spisak tema da bi se diskreditovalo sve što je pratilo pripreme za Olimpijadu: kritike ruskog zakona o zabrani promocije homoseksualizma pred maloletnicima, kojima se širila panika da će svaki učesnik Olimpijade i svaki posetilac sa gej sklonostima imati teških problema; upozorenje SAD svojim sportistima da bez preke potrebe ne napuštaju Olimpijsko selo, a ako to i učine da ne nose državne oznake na dresovima zbog opasnosti da "budu napadnuti pošto su Amerikanci"; podsećanje na sudbinu članica ženske pank grupe "Pusi rajot" čije su članice osuđene na zatvorske kazne; robijanje Hodorovskog; hapšenje demonstranata protiv Putina; saveti da se u Sočiju ne koriste mobilni telefoni i tableti pošto će sve biti prisluškivano; lavina priča o nekvalitetnoj gradnji objekata, o korupciji i kašnjenju u izgradnji, o izrabljivanju radnika i proterivanju stanovništva sa područja na kojima su građena borilišta, o ugrožavanju prirode; izrugivala se Rusija zbog grešaka, zbog "nenormalnih" 50 milijardi evra potrošenih za organizovanje Olimpijade…

BEZBEDNOST PRE SVEGA: Ruski zvaničnici su na negativnu propagandu reagovali manje-više smireno, uveravajući goste da su sve učinili da događaj prođe u najboljem redu. Mere sigurnosti podignute su na neverovatno visok nivo, ruske vlasti su od Sočija napravile neku vrstu sigurnosne zone na koju pazi oko 50.000 pripadnika službi obezbeđenja (sportista je na Olimpijadi oko 3000). U gradu je instalirano 1400 sigurnosnih kamera, postoje "zabranjene zone" u koje je gotovo nemoguće ući, poput planine iza Krasnaje Poljane, gde se održavaju takmičenja. Igre obezbeđuju i borbeni avioni, bespilotne letelice, ratni brodovi, podmornice. Troškovi za mere bezbednosti umesto planirane dve milijarde evra popeli su se na tri milijarde. Aleksej Filatov, bivši oficir specijalne antiterorističke jedinice "Alfa", izjavio je: "Možda vozimo pod prevelikim gasom. Ali to je potpuno opravdano. Bezbednost bi trebalo da bude na prvom mestu, a udobnost na drugom."

Predsednik Rusije Vladimir Putin obećao je će se domaćini potruditi da mere bezbednosti ne predstavljaju pritisak za sportiste, goste i novinare (ne propuštajući da pomene jasno vidljive lansere raketa "patriot" na krovovima kuća u Londonu tokom letnje Olimpijade 2012. godine). Dodao je i da ruske snage bezbednosti sarađuju sa kolegama iz snaga bezbednosti i vojnih jedinica stranih zemalja. "Ali svet je to što jeste. Mi se dobro sećamo tragičnih događaja za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. kada su pobijeni skoro svi izraelski sportisti. I naravno da od tada sve zemlje sveta bez izuzetka preduzimaju posebne, dodatne mere bezbednosti", dodao je on.

Putin je rekao da će svi sportisti biti dobrodošli na zimskim Olimpijskim igrama, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, uz komentar da je zbunjen zbog pokušaja da se Rusija predstavi kao zemlja sa najvećim stepenom homofobije, iako je homoseksualnost krivično delo u 70 zemalja sveta, dok u Rusiji to nije slučaj. Odsustvo nekoliko važnih lidera zapadnih zemalja (američkog predsednika Baraka Obame, nemačke kancelarke Angele Merkel, predsednika Francuske Fransoa Olanda) na ceremoniji otvaranja i samoj Olimpijadi, Putin je prokomentarisao rečima: "Olimpijada nije takmičenje političara." (Na Olimpijskim igrama nikada i nije postojala protokolarna obaveza prisustva predsednika država.) Rusija je povukla nekoliko "pomirljivih" poteza pre Olimpijade, poput oslobađanja Mihaila Hodorovskog i članica "Pusi rajota" iz zatvora.

OSTAVITE SPORTISTE NA MIRU: Zamerke iz inostranstva na račun Putina išle su i u pravcu da je toliko mnogo novca sručeno u Soči samo da bi se promovisali on sam i Rusija koju vodi, umesto da se te pare pametnije ulože, no to se sigurno ne može odnositi samo na njega – tradicija promocije moći države i vladara kroz ovakve događaje duga je koliko i istorija olimpizma. Neki poznati sportisti reagovali su na kampanju koja se vodila pre Olimpijade, poput bivšeg nemačkog tenisera Borisa Bekera. "Ostavite sportiste na miru", poručio je Beker javnosti povodom diskusija o mogućem bojkotu i političkim aspektima Igara u Sočiju. "Siroti sportisti – ne samo što treba da donose medalje, nego moraju još i da zauzimaju nekakve pozicije." On je dodao da je legitimno to što predsednik jedne države predaje kandidaturu svoje zemlje za organizaciju velikog sportskog događaja (što je Putin učinio za Soči), i zatim politički koristi tu manifestaciju, ali da se "pre svega radi o sportu". Istraživanje Galupa pokazalo je da većina Rusa ima pozitivno mišljenje o Olimpijadi u Sočiju, a izrazito negativan stav imalo je samo šest posto građana.

U svakom slučaju, Igre traju, sudeći po dosadašnjim izveštajima svetskih medija, u dobrom raspoloženju, bez mnogo straha. Najveći incident se desio još pre početka Olimpijade, kada je avion turske avio-kompanije Pegasus koji je poleteo iz Harkova u Ukrajini prizemljen u Istanbulu, pošto je pilot javio da je jedan putnik pokušao da ga natera da skrene ka Sočiju, uz pretnju da će aktivirati bombu. Ispostavilo se da se radi o pijanom Ukrajincu koji nije imao nikakvo oružje.

Vašington je u blizinu Sočija poslao brodove spremne da prihvate američke građane u slučaju da bude potrebna njihova evakuacija, kao i dva ratna broda koji će domaćinima "pomagati u obezbeđivanju prilaza gradu", ali kada zavesa na Igre padne, ako ne bude nepredviđenih događaja, sve loše stvari o kojima se toliko pričalo pre Igara brzo će pasti u zasenak, do sledećeg sličnog događaja.

Minhen kao preteča terorizma

Mere bezbednosti na letnjim Igrama u Minhenu 1972. nisu bile preterano visoke. Da nije bilo tako, članovi palestinske terorističke grupe "Crni septembar" ne bi tako lako upali u Olimpijsko selo i oteli jedanaest članova izraelskog olimpijskog tima. Zahtevali su da se puste 232 Palestinca koje su izraelske vlasti držale u svojim zatvorima, kao i puštanje iz zatvora Andreasa Badera i Ulrike Majnhof, pripadnika nemačke Frakcije Crvene armije, i japanskog teroriste Koze Okamote. Izraelska vlada sa Goldom Meir na čelu odbila je ultimatum. Dvojica izraelskih sportista ubijena su u prva dva sata akcije, ostale su teroristi ubili kada je usledio vatreni okršaj sa policijom, u kome su ubijena i petorica članova "Crnog septembra" i jedan nemački policajac. Apsurd podeljenog sveta nastavio se posle masakra. Prvo su igre nastavljene kao da se ništa nije dogodilo, da bi se posle protesta učesnika i posetilaca održala komemoracija, a olimpijska i sve ostale zastave bile su spuštene na pola koplja. Deset arapskih nacija usprotivilo se takvom činu tako da su zastave vraćene u početno stanje, a egipatski tim je napustio Igre dan kasnije bojeći se odmazde.


Biznis, politika i sport

Veliki sportski događaji odavno su prevazišli sam sport i osim političke dobili i finansijsku težinu. Montreal je 1976. godine izgubio oko milijardu dolara organizujući letnju Olimpijadu, ali su igre, bar letnje, ubrzo posle toga postale unosan biznis. Sidnej je, na primer, posle Olimpijade 2000. godine inkasirao čak 1,5 milijardi dolara dobitka, od prodaje TV prava, sponzora, ulaznica, suvenira…

To još ne znači da je dobitak danas garantovan. Predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Žak Rog rekao je 2011. godine da su ogromna kašnjenja u radovima na organizaciji i pripremama Igara u Atini 2004. godine "odigrali ulogu u povećanju ogromnog grčkog duga sa dva do tri procenta". Igre u Atini koštale su oko 13 milijardi evra, uključujući milijardu potrošenu na mere bezbednosti. Kinezi su za letnje Olimpijske igre u Pekingu 2008. potrošili oko 30 milijardi evra, ne žaleći pare da preko Igara svetu pokažu moć nove Kine. Sledeća letnja olimpijada održaće se u Brazilu 2016. godine. Procenjuje se da će Olimpijske igre u Rio de Žaneiru koštati 14 milijardi dolara, znatno manje od onoga što su potrošili Kinezi u Pekingu, ili Rusi u Sočiju, ali već stižu upozorenja da će Brazil imati problema zbog kašnjenja u izgradnji objekata. U tom slučaju, videlo se na primeru Grčke, procene padaju u vodu i troškovi drastično rastu. Svi ti rizici nisu smetali Japancima da se raduju zato što je Tokio izabran za domaćina Olimpijade 2020. godine, ni Turcima i Špancima da tuguju što Istanbul ili Madrid ponovo nisu uspeli. Očigledno je da je većini država pokazivanje moći i ponosa preko sporta važnije od para, koliko god da košta.


Bolja prošlost

Zimske Olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine su u sećanju većine Jugoslovena ostale kao jedan od zvezdanih trenutaka nestale države. Kolektivni ponos prožimao je naciju – malo je zemalja u svetu moglo da dobije i organizuje Olimpijadu. Trideset godina kasnije, ono što je ostalo od Olimpijade simbol je ludila koje je sedam godina posle Igara razorilo državu. Krajem osamdesetih, kada je raspad zemlje počeo, na ovoj strani Drine se pričalo da je ime ledene dvorane ZETRA u Sarajevu u stvari značilo "Zelena transverzala", iz čega se moglo videti kakvi su bili planovi Muslimana još te 1984. ZETRA je teško oštećena tokom opsade Sarajeva, kao i mnogi drugi objekti izgrađeni za Olimpijadu. Bosna je danas podeljena na Republiku Srpsku i Muslimansko-hrvatsku Federaciju, izdeljena su i olimpijska borilišta. Skijališta na Jahorini pripadaju Republici Srpskoj, Bjelašnica, skakaonica na Igmanu i ledena dvorana u Sarajevu su u Federaciji.

Iz istog broja

Avganistan – Sumrak ženskih prava

Povratak u pakao

Jasmina Lazić

Kina – Rast vojnog budžeta

Stremljenje ka nečem velikom

Sanja Radović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu