Ulaskom američkih marinaca u predsedničku palatu u srcu Bagdada – oni koji ga dobro poznaju tvrde da su mu upravo palate najosetljivija emotivna tačka – iračkom predsedniku nanet je, simboličan, smtonosan udarac. Naravno, u političkom smislu, jer se taj čin, kao i relativno lak i brz ulazak koalicionih snaga u Bagdad, može uzeti i kao kraj, ne samo simboličan, njegovog režima.

U senci još uvek žestokih borbi u samom Bagdadu i njegovoj neposrednoj blizini, nastavlja se potraga za diktatorom koga Amerikanci i Britanci smatraju odgovornim za rat koji već pune tri sedmice razara ovu i inače opustošenu zemlju. Ni američki predsednik Džordž Buš, koji se u utorak u Severnoj Irskoj obratio novinarima, nije mogao odgovoriti na pitanje da li je Sadam živ ili mrtav. Ta neizvesnost (koja traje i dok ovaj tekst odlazi u štampu, u utorak uveče), međutim, ne može uticati na krajnji ishod (u vojničkom smislu) operacije "Slobodni Irak"; kako sada stvari stoje, dramatičan obrt koji bi odnos snaga preokrenuo u korist branilaca nije više moguć. Pitanje je samo koliko će dana proći do proglašenja konačnog poraza jer na mnogim pojedinačnim, strateški važnim tačkama – u samom Bagdadu, na mostovima preko Tigra, putevima prema severu – invazione trupe još nailaze na žilav otpor.

PREOKRET: Ratna sreća okrenula je leđa Iračanima krajem prošle sedmice, kada je nakon teških borbi snagama koalicije pošlo za rukom da zauzmu aerodrom dvadesetak kilometara udaljen od prestonice. Od tada je po iračku armiju i njene najelitnije jedinice Republikansku gardu i Specijalnu republikansku gardu, od kojih su mnogi, uključujući i američke vojne stratege i analitičare, očekivali neizvesniji i dugotrajniji otpor, krenulo na loše.

Kako se to moglo dogoditi, biće jasnije posle naknadnih vojno-strateških analiza. "Svi su očekivali da će bitka za Bagdad biti teška i duga, ali, kao što smo videli, Amerikancima su bila potrebna samo dva dana da uđu u centar grada. Jasno je da neće biti klasične ‘bitke’ za Bagdad, kakve su opisane u istorijskim priručnicima. To pokazuje i primer borbi za Basru, gde je preovlađujuća taktika da se irački otpor slomi dirigovanim bombardovanjem, pre nego što pešadija uđe u grad. Isto se događa i u Bagdadu", kaže Vladimir Kuzar, vojni komentator glasila ruske armije "Krasnaja zvezda" u jednoj od prvih analiza. S njim se slaže i Endrju Bruks, analitičar Međunarodnog instituta za strateške studije iz Londona: "Mislim da će Basra i Bagdad pasti jer otpor, kakvog smo se pribojavali, izgleda ne postoji. Još pre nedelju dana pitali smo se, da li ima dovoljno invazionih trupa, a sada je očigledno da ih ima", izjavio je on.

Po mišljenju njegovog ruskog kolege iz "Krasnaje zvezde", sukobi visokog intenziteta mogli bi se okončati za nekoliko dana; on, međutim, upozorava da bi gerilski rat mogao potrajati godinama, kao i da će Amerikancima biti potrebno mnogo vremena da uspostave čvrstu i sigurnu kontrolu nad petomilionskim gradom.

Deo (ne)očekivanog ratnog uspeha koalicione snage svakako duguju dugotrajnom vojnom "trošenju" i ukupnom iscrpljivanju Iračana koje traje više od 20 godina. Rat sa susednim Iranom trajao je osam godina (1980–1988), dve godine potom Sadam Husein je krenuo u pogubnu avanturu protiv susednog Kuvajta; zbog toga, kao i zbog potonjeg samovoljnog ponašanja (stalno sumnjičenje za proizvodnju nedozvoljenog hemijskog i biološkog oružja za masovno uništenje) i prkošenja međunarodnoj zajednici, stalno je bio pod rigoroznim ekonomskim sankcijama.

U tom kontekstu komentator Kuzar podseća da, posle svega, Irak i "nema pravu armiju", jer nije finansirana kako treba u poslednjih deset i više godina. Donekle je objašnjivo što irački borci ne pokazuju odgovarajuću upornost i motivisanost protiv, u vojnotehničkom pogledu, neuporedivo superiornije američko-britanske armije.

DRUGAČIJA TAKTIKA: Utisak je, takođe, da je u trećoj sedmici vojna komanda koalicionih snaga preuzela rizik nepopularne promene taktike. S obzirom na to da je cela operacija bila pod budnom paskom velikog broja novinara (u ime pravdanja "preventivnog rata" to je bio i deo uočiratne propagande), u početku su borbe, bombardovanja i raketiranja bili dosta selektivni. Kako su neki lucidniji komentatori primetili, od vojnika je traženo da pobede u ratu, ali bez civilnih žrtava, uz brižljivo čuvanje religijskih i istorijskih objekata (kojih je Irak prepun) i, konačno, bez gubitaka u sopstvenim redovima. Kada se to, nakon prvih sedmica, pokazalo kao nemoguće, neke od početnih pretpostavki su, kako izgleda, ostavljene po strani.

Osim evidentnog uspeha na vojnom planu to je, međutim, dovelo do užasnih posledica. Slike koje dominiraju televizijskim ekranima širom sveta stravične su; civilne žrtve se već prebrojavaju u hiljadama, bolnice se pune ranjenicima (u nekim bolnicama u Basri, kako javljaju agencije, na svaki sat stigne p o stotinu novih pacijenata), među kojima je mnogo žena, dece, starih i nemoćnih; razaranja su takođe sve veća, a u crnu statistiku drugog zalivskog rata gotovo se svakodnevno upiše i poneko novinarsko ime.

ULAZAK U BASRU: Oni koji odgovaraju za uspeh u isključivo vojnom smislu, izgleda, više na to ne obraćaju pažnju. Sa velikom pompom u ponedeljak je objavljeno zauzimanje Basre od strane britanskih trupa; u grad je ušlo 200 tenkova i 4000 vojnika. U ovom, drugom po veličini iračkom gradu na jugu zemlje, koji je bio jedna od ključnih prepreka na putu za Bagdad, na vojno-medijskoj meti bila je i Huseinova palata, raskošno građena i opremljena. Osim tenkova i vojnika pod oružjem, televizijski snimci prikazuju i grupe "oslobođenih" Iračana koji ne pokazuju neprijateljstvo prema okupatorima. Pobedničko osvajanje Basre verovatno je presudno uticalo na promenu raspoloženja britanske javnosti prema premijeru Toniju Bleru, na koga je, zbog podaničkog savezništva sa američkim predsednikom, gledano sa ogorčenošću. Sada, međutim, više nego ikada ranije Britanci podržavaju rat u Iraku: u istraživanju koje je u ponedeljak objavio dnevnik "Dejli telegraf", 60 odsto ispitanih smatra da je "svrgavanje Sadama Huseina upotrebom sile" ispravno, što je skok od pet procenata u odnosu na isto ispitivanje samo tri dana ranije.

BAGDAD NA METI: Dok se u Basri, kako tvrde britanski vojni izvori, već radi na uspostavljanju vojno-civilne vlasti (u kojoj navodno učestvuju predstavnici lokalnih iračkih plemena), Bagdad je i dalje izložen žestokim i sinhronizovanim napadima sa zemlje i iz vazduha. U tim akcijama lov na Sadama Huseina jedan je od ključnih prioriteta. Sa ciljem da ga ubiju, američke snage izvele su u utorak rano ujutro snažan bombaški napad; na jednu zgradu u rezidencijalnom delu grada avion A-10 izbacio je četiri bombe od po 900 kilograma, nakon obaveštajnih informacija da se u njoj možda nalazi Sadam Husein. U Bagdadu, koji je već danima bez struje, u utorak je i iračka televizija prestala da emituje program; teške i krvave borbe sa žrtvama na obe strane vode se na prilazima centru i, naročito, za mostove koji preko Tigra vode na drugu obalu (gde se, po nekim analitičarima, može očekivati veći otpor iračke armije), oko vladinih zgrada, kao i na pravcu preuzimanja kontrole nad autoputem koji vodi na sever prema gradovima Kirkuk i Mosul.

NEIZVESNOST: Koliko će vojne operacije trajati, nije uputno prognozirati. Zabrinutost svetskog javnog mnjenja, koje se od početka uzaludno suprotstavljalo oružanoj ofanzivi protiv iračkog diktatora, sve više se usmerava na blisku, možda još neizvesniju budućnost Iraka bez Sadama. U atmosferi opšteg straha i konfuzije koju su avioni i tenkovi doneli u zemlju godinama izolovanu od sveta, uz etničke, geografske, religijske i druge unutrašnje podele, i inače karakteristične za Irak, i uz prepletene i suprotstavljene strane interese, put ka stabilnosti biće izuzetno složen. Rat u Iraku izazvaće haos u celom regionu, tvrdi šef sirijske diplomatije Faruk al Šara. Po njegovim rečima, "niko ne želi američku vojnu administraciju" i Amerika će imati velikih problema. U izuzetno oštroj kritici na američki račun, on je italijanskom listu "Korijere dela sera" ovih dana rekao i sledeće: "Svi znaju da mi nismo u prijateljskim odnosima sa iračkim režimom već 20 godina. Međutim, Irak je arapska zemlja, mi imamo istu istoriju, susedi smo; otvoreno kažem, pred Vašingtonom su teški meseci i teške godine, a iračkom narodu predstoji još patnji. Amerikanci ne poznaju region. Oni čak ne znaju kako funkcionišu naftni izvori, misle da je Irak Teksas."

U isto vreme, američki predsednik Džordž Buš zvuči mnogo optimističnije. U utorak je poručio Iračanima da ima poverenje u njih i da će im prepustiti upravljanje izmučenom zemljom: "Iračani su sposobni da upravljaju Irakom i to će tako i biti", izjavio je u utorak u Severnoj Irskoj, prilikom zajedničkog pojavljivanja sa britanskim ratnim partnerom Tonijem Blerom, pred novinarima.