Ovo je – kako su mudri analitičari brzo ocenili – egzistencijalni rat u kome su aspiracije toliko udaljene da ne ostavljaju prostor ni za kakav sporazum, zbog čega rat može da se završi samo porazom ili kolapsom jedne od zaraćenih strana. Iscrpljivanje bilo koje strane vodi, dakle, okončanju rata, i to, dakako, na račun strane koja je zbog iscrpljenosti onesposobljena za njegovo dalje vođenje
Najkraći kroki ovoga teksta sastoji se u artikulaciji sledećih poenti: rusko-ukrajinski rat je neobičan, teško pojmljiv čak i nakon celogodišnjeg odvijanja, čudan i neočekivan a, uz sve to, nedozvoljen i sablažnjiv. Prirodno je stoga da u jednom broju važnih komponenti bude i nepredvidiv: tri njegova aktera – dva neposredno, a jedan posredno angažovan – ni sami ne ispoljavaju određenost u pogledu svojih budućih odluka i obrazaca ponašanja na frontu i van njega. Pored toga, sam rat menja ambijentalne okolnosti koje dodatno i snažno uvećavaju neizvesnost i onemogućavaju njegovu predvidivost.
Pa ipak, neke bitne sastavnice rata predvidive su uslovno, tj. ako i kad se steknu određene okolnosti, a to podrazumeva prognoziranje kvalitativnom analizom i u opštim terminima. Zbog drastično udaljenih ratnih ciljeva ne postoji prostor za bilo kakav kompromis i rat bi, kao egzistencijalni, mogao da se završi samo porazom jedne od zaraćenih strana.
Kako ni za jednu stranu nije prihvatljiva ni sama pomisao na poraz, rat će trajati sve dok postoje, makar iz godine u godinu sve oskudniji, resursi za njegovo vođenje. To je stoga rat iscrpljivanja, koji može da se okonča samo doslovnim kolapsom (ili bilo kako iznuđenim jednostranim odustajanjem u slučaju NATO-a) bar jednog od tri aktera uključenih u ovaj rat.
I pored toga što znatan broj važnih elemenata u ovom ratu ostaje nepredvidiv, neke bitne njegove osobenosti jesu predvidive u opštim naznakama i informaciono relevantnim generalnim formulacijama. Prvo, kao rat iscrpljivanja ovaj će rat trajati veoma dugo, kakav god kriterijum da bude odabran za ocenu dužine. Drugo, biće to veoma skup, destruktivan i dugoročno poguban rat. Treće, ratni gubici i troškovi biće krajnje nejednako raspoređeni, s tim što se kao glavni gubitnici javljaju dva najveća slovenska naroda – Ukrajinci i Rusi, i to tim redosledom. Četvrto, zbog neminovnog, ovim ratom impliciranog slabljenja Rusije, ishod rata će se ispostaviti kao uglavnom povoljan za NATO i, šire, politički Zapad: ova alijansa naći će se u položaju realizacije jednog broja krupih geostrateških ciljeva bez vojnog angažovanja na terenu i bez ijednog izguljenog ljudskog života. Cilj na kome će Zapad ostvariti velike strateške dobitke jeste tzv. obuzdavanje Rusije (containment). U dugoročnom kontekstu, sub speciae aeternitatis, za Zapad se ništa povoljnije nije ni moglo dogoditi nego da se dva ključna i noseća dela bivše konkurentske velike sile SSSR-a nađu u međusobnom tako nepomirljivom i odlučno beskompromisnom ratu. Ostatak teksta posvećen je razradi i dokazivanju ovih tvrdnji.
NEOČEKIVANE, A KRUPNE PROMENE KAO SPECIFIČNOST OVOGA RATA
Da se anticipiralo ovakvo odlučno masovno reagovanje Zapada, sigurno je da bi “specijalna operacija” bila planirana suštinski drugačije. Da je uključivanje Zapada u rat bilo anticipirano, “specijalna operacija” najverovatnije ne bi bila ni pokrenuta, a da se Kremlj uprkos toj anticipaciji na operaciju ipak odvažio, sigurno bi smesta u nju ušao se neuporedivo većom masom resursa (onih naknadno mobilisanih 300.000 vojnika bili bi uključeni već u sam prvi udar), a i planiranje ovog napada sigurno bi mnogo duže trajalo i ne bi već na prvi pogled otkrivalo elemente laičkog, neznalačkog pristupa. Ovako je otvoreno, odista in vivo, pokazano kuda vodi i šta može da isporuči kadrovska politika autokratskog režima – izbor vrhunskih delatnika na važnim državnim poslovima po logici lojalnosti, a ne po logici profesionalne osposobljenosti i radne efikasnosti.
Prva velika, reklo bi se odista nepredviđena promena na samom početku ovog rata jeste masovno angažovanje NATO-a, krupan događaj koji nisu predviđali ni sami kremaljski planeri iako su zasigurno morali! Ta promena, tj. naglo i nipošto naivno angažovanje Zapada u ovom ratu, generisala je jednu drugu njegovu dalekosežnu promenu: od munjevitog rata, kako je očito bio zamišljen u Kremlju, on se prometnuo u mnogo opasniji i mnogo skuplji rat iscrpljivanja. Time je on poprimio karakter uslovne predvidivosti: može se donekle trivijalno postulirati da će se rat okončati kad se jedna strana toliko iscrpi da više ne može da ga vodi, ili da percepcija troškova tog ratovanja bude takva da se zaključi da je dalje angažovanje u njemu prosto besmisleno.
Gotovo da je jednaka nuli verovatnoća da ova druga varijanta dođe u obzir jer je ovo – kako su mudri analitičari brzo ocenili – egzistencijalni rat u kome su aspiracije toliko udaljene da ne ostavljaju prostor ni za kakav sporazum, zbog čega rat može da se završi samo porazom ili kolapsom jedne od zaraćenih strana. Iscrpljivanje bilo koje strane vodi, dakle, okončanju rata, i to, dakako, na račun strane koja je zbog iscrpljenosti onesposobljena za njegovo dalje vođenje.
Konvencionalni rat definiše se kao rat u kome se koriste sva poznata do sada isprobana oružja i oruđa, izuzev nuklearnih. On ima svoju osobenu logiku i sadrži nekoliko opcija mogućeg okončanja, uz logički laku odredivost pobednika i gubitnika. Mnogi analitičari su očekivali, naročito u početnim fazama rata, pre nego što se on toliko odužio, da će taj rat zasigurno dobiti Rusija. Upadljiva nejednakost zaraćenih strana takav je ishod prosto nalagala. Međutim, sa produženjem rata, osobito nakon što je on ušao u svoje drugo polugodište i nakon što se videlo koliko je u njega upleten Zapad, počeo je vidno da raste broj prognoza u kojima se Ukrajina (može se reći zajedno sa Zapadom) vidi kao verovatni pobednik. Iz same Ukrajine stižu gromke najave da je ona siguran pobednik, ali taj zanos treba debelo diskontovati s obzirom na veliki u njemu sadržani propagandni momenat. Daleko je veća verovatnoća da će i u konvencionalnom ratu pobediti Rusija budući da ona, s obzirom na sve okolnosti, sebi prosto ne sme i ne može dozvoliti da ga izgubi. S druge strane, s obzirom na neuporedivo veću raspoloživost resursa, Rusija je očigledno daleko rezistentnija na eventualni kolaps izazvan iscrpljivanjem.
Tu je jako važan, u prethodnoj rečenici impliciran, motivacioni momenat: gubitak rata bio bi nemerljiv i gotovo neshvatljiv potres celokupne ruske državne strukture, sa brojnim dubokim preokretima i gubitkom prestiža i položaja gotovo celokupnog državnog direktorijuma. Bio bi to, u isti mah, dalekosežan preokret sveukupne društvene strukture u kome bi najveći gubitnici bili oni koji trenutno poseduju najveću političku moć. Kombinacija velike štete od gubitka i velike moći da se preduzme mnogo toga na liniji njegovog izbegavanja logična je osnova za zaključak da je veoma mala, bliska nuli, verovatnoća da Rusija iz rata iziđe kao gubitnik.
Alternativa takvom predviđanju je, dakako, da u ratu pobedi Ukrajina (sa Zapadom), ali je zbog upravo navedenih razloga taj ishod prosto neverovatan. U prilog takvoj prognozi može se navesti jedan dosad nezapažen i u raspravama neistican argument. U početnim fazama rata, sa svojim procenjenim kapacitetom mobilizacije od oko milion vojnika, Ukrajina je u ratu mogla da ima, a eventualno i imala, brojčanu prednost u odnosu na Rusiju! Jer, šta je onih početnih 100.000 vojnika, pa i onih naknadnih 300.000, u odnosu na ono što je Ukrajina sa tolikim mobilizacionim potencijalom mogla da pokrene?!
Najmoćniji, a dosad neistican argument da se izvesti ako se varijanta iscrpljivanja raščlani na pojedine, odvojeno praćene resurse. Ključni je u tom kontekstu ljudski resurs, preciznije broj muškaraca u životnoj dobi koja se prema važećim propisima definiše kao podobna za mobilizaciju. Svi su izgledi da će se najpre iscrpsti ljudski resurs, i to baš u Ukrajini. Približan odnos u veličini stanovništva od 4:1 daje u toj dimenziji Rusiji ogromnu prednost.
Valja uzeti u obzir i masovno izbeglištvo: Ukrajina je za godinu dana kroz iseljavanje u druge zemlje izgubila blizu jedne petine ukupnog stanovništva, a redove izbeglica nisu činile samo žene i deca. Pored toga, neobavezujuća površna impresija sa dnevnim iskustvenim svedočanstvima jasno sugeriše da u ovom ratu Ukrajina gubi vojsku mnogo brže i u znatno većim brojevima. Izveštaji sa fronta, doduše propagandno iskrivljeni i premreženi apologetskim tonovima, trenutno, po isteku godine dana ratovanja, ukrajinske gubitke odmeravaju na 150.000 do 250.000 ljudi. A kada se tome dodaju ranjeni i nestali, brojka se penje do nekih pola miliona. Ruski gubici su neuporedivo manji, naročito u relativnom izrazu.
Razne procene se, dakako, razlikuju u brojčanim iznosima, ali se u njima kristališe jedna zajednička poenta: Ukrajina se već sada suočava sa ozbiljnim problemima mobilizacije i nemogućnošću da na frontu angažuje dovoljan broj vojnika. Nije daleko vreme kad će se nedostatak ljudstva nametnuti kao dramatično ograničenje na sposobnost ove zemlje da istraje u svojim, dosad impresivnim ratnim operacijama. Zapad sigurno neće u ovaj rat slati svoje vojnike (boots on the ground), a dostavljanje sa Zapada, makar i u proizvoljno velikim količinama, oružja i ratne opreme neće davati nikakve učinke ako to oružje nema ko da aktivira i koristi. To bi bio onaj momenat u ratu iscrpljivanja u kome bi Rusija iz njega izišla kao neizbežni pobednik.
DELOTVORNA PRETNJA BEZ PRIMENE
Treća etapa rata, za koju se ovde prognozira da se neće ostvariti, ali da će na ishod konvencionalnog rata pod određenim uslovima moći vrlo snažno da utiče, jeste opasnost prerastanja konvencionalnog rata u nuklearni. Ključnu ulogu u ovom kauzalno isprepletenom mehanizmu ima percepcija ponašanja Rusije u situaciji da se nađe pred porazom u konvencionalnom ratu. Ako konvencionalni rat dovede do situacije u kojoj je Rusija na putu sigurnog gubitka, razlozi navedeni u prethodnom odeljku sugerišu da se pribegavanje nuklearnom oružju nameće samo po sebi kao način dizanja rata u nove, dosad neispitane i globalno zastrašujuće sfere. Ovde se prognozira da bi u toj varijanti Zapad samoinicijativno odustao, tj, izišao iz konflikta, i Rusiji prepustio da iz rata iziđe kao pobednik. Ovaj sud se zasniva na proceni da je Zapad daleko osetljiviji na užase koje bi donela nuklearna kataklizma i da bi – ako iko – Rusi bili spremniji na takvu kataklizmu nego Zapad, sve sa Ukrajinom. Od ove procene još je važnija procena da bi Zapad bio uveren da bi se Rusija upustila u nuklearni sukob, čak ako ni sa ruske strane ne bi bilo spremnosti za tako strašnu avanturu.
Distribucija efekata rata lako se da naznačiti, iako je zasad nemoguće predvideti kada će se dogoditi. Najveća žrtva bila bi (biće) ipak Ukrajina, jer će pretrpeti ogromne ljudske gubitke i skoro nezamislivo razaranje infrastrukture i proizvodnih kapaciteta. Biće to, pribegavajući Eliotovoj metafori, pusta zemlja. Gubici Rusije biće manji, ali će ipak biti toliko veliki, zapravo takođe zastrašujući, da razvoj te zemlje unakaze za dugi niz budućih decenija. Erozija prestiža i rastakanje kredibiliteta biće neopisivi i počiniocu će utisnuti neizbrisiv pečat zločina; ta šteta se ne da kvantifikovati, ali je izvesno da je strahovita.
Rat je za dugo vreme oborio stopu rasta svetske privrede, a razlika između mnogogodišnjeg BDP-a koji bi svet ostvario da rata nije bilo i onoga koji će se stvarno realizovati predstavlja takođe ogroman, a očito “nezaslužen” trošak rata za svet kao celinu.
Na sve to treba dodati pečalnu činjenicu da je to rat dva najveća slovenska naroda, rat koji su ti narodi priredili samima sebi. U nama, u kojima još tinja makar i prigušen plamičak slovenofilstva, to izaziva teško opisivu senku tuge i dodatno nespokojstvo. I to je numerički neodrediv, ali bez sumnje realan i veoma visok trošak. Da li će ta epohalna nesreća ubrzati političku emancipaciju slovenskih naroda i približiti ih savremenim standardima demokratskog upravljanja i vladavine prava?
