Vesti u kojima se ovih dana pominje Sirija neodoljivo podsećaju na one iz avgusta 2013. godine. Tada su zapadne sile optužile snage sirijskog predsednika Bašara el Asada da su koristile bojne otrove i bile spremne da pokrenu vojnu akciju protiv njih. Barak Obama, tadašnji predsednik SAD, ponavljao je bezbroj puta pre toga da bi upotreba hemijskog oružja bila "crvena linija" koju Amerika ne bi tolerisala.

Pošto je Asad, navodno, odlučio da pređe baš tu liniju, SAD i saveznici su oružje izvukli iz korica, borbeni avioni su upalili motore i činilo se da Siriju dele sati od bombardovanja. No, desilo se nešto nezabeleženo među saveznicima još od "majke svih humanitarnih intervencija", akcije protiv Iraka 1991. godine: Donji dom britanskog parlamenta odbio je predlog premijera Dejvida Kamerona da Velika Britanija učestvuje u vojnoj intervenciji tražeći dokaze da je Asadova vojska upotrebila bojne otrove. Posle britanskog odustajanja i ostali saveznici su se pokolebali, pa su od intervencije digli ruke. Bar za neko vreme.

"POUZDANI" SVEDOCI: Mnogo je krvi od tada prosuto u Siriji, a žrtve se broje stotinama hiljada. U rat su se SAD nešto kasnije ipak direktno uključile, uz njih Rusija, Iran, Turska, Izrael…, svako dajući doprinos haosu u kome su se od marta 2011. tukle sirijske vladine snage, Islamska država i bezbrojne džihadističke grupe, jednako bezbrojne vojske "umerenih pobunjenika", Kurdi…

Prošle godine je u pojedinim trenucima izgledalo da se sirijskoj klanici nazire kakav-takav kraj i da su velike sile, koje o ratu u ovoj zemlji odlučuju bar koliko i domaće zaraćene strane, voljne da naprave nekakav dogovor. Taj dogovor, kada god do njega dođe, ostaviće sve učesnike ovog rata nezadovoljnim, ali bilo kakav mir u zemlji u kojoj su neopisiva stradanja ušla u osmu godinu, bio bi velika vest.

Međutim, dešavanja u Siriji poslednjih dana nagoveštaje mira ponovo odlažu u maglovitu budućnost. Sirijsku vladu su optužili da je u Dumi, nedaleko od Damaska (Duma je u istočnoj Guti, jednom od poslednjih uporišta pobunjenika koje vladine snage već mesecima intenzivno napadaju), 7. aprila izvršila napad nervnim gasom u kojem je ubijeno najmanje 70 ljudi, većinom žena i dece. Kreatori optužbe su isti kao 2013. godine. Prva ih je iznela Sirijska opservatorija za ljudska prava, fantomska organizacija čije je sedište u Londonu, a čije izveštaje o žrtvama od početka rata 2011. godine kao relevantne prenose svetski mediji, mada ni danas nije jasno ko čini "široku mrežu aktivista na terenu" koji, navodno, dostavljaju podatke o žrtvama u realnom vremenu i iz najmanjeg sela.

Da se napad hemijskim oružjem dogodio u Dumi, tvrde i takozvani "Beli šlemovi", grupa koja sebe naziva sirijskom civilnom zaštitom i koju je do sada uglavnom finansiralo britansko Ministarstvo spoljnih poslova. "Beli šlemovi" su se pre par godina proslavili snimkom dečaka koji prekriven prašinom i ranama sedi u ambulantnim kolima pošto su vladine snage bombardovale jedno od ustaničkih uporišta. Kasnije se ispostavilo da je snimak montiran i režiran.

ZVECKANJE ORUŽJEM: Svetski mediji su preneli vest o navodnom napadu hemijskim oružjem, uz napomenu da za sada nema potvrde nezavisnih izvora, a razlikovale su se i procene broja mrtvih koje su se kretale od 40 do 70. I pored toga usledila je eksplozija gneva zapadnih zvaničnika, najviše SAD-a i Francuske, koje su se i onomad najviše zalagale za intervenciju u Siriji. Reklo bi se iz očiglednih razloga: za SAD Sirija je bojno polje na kome odmerava snage sa Rusijom i Iranom, a Francuska, nekadašnji kolonijalni vlasnik Sirije, i danas tu zemlju i Liban tretira kao svoju sferu uticaja.

Zajednički imenitelj zveckanja oružjem je da se napad sigurno desio i da se nešto povodom toga mora učiniti protiv Asada. Što se na čelu SAD sada nalazi Donald Tramp, a ne Barak Obama, promenilo je stvari utoliko što Tramp najave budućih koraka uglavnom iznosi na Tviteru, a rečnik mu je brutalan i sirov. On je osudio "besmisleni napad hemijskim oružjem", istakao odgovornost Rusije i Irana koji podržavaju sirijskog predsednika, a njega je nazvao "životinjom" i obećao brz odgovor. Od teških reči, najzloslutnije zvuči da su "sve opcije na stolu" i da će odluka o reakcijama biti donesena "u naredna 24 do 48 sati nakon što se utvrdi ko je odgovoran za napad – Rusija, Sirija, Iran ili svi zajedno". "U pitanju je čovečanstvo i ne sme se dozvoliti da se takve stvari dešavaju. Svi će platiti, i on (Putin) će, svi će", dodao je Tramp.

Kada ovaj broj "Vremena" bude u rukama čitalaca, Trampova pomenuta "24 ili 48 sati" već će isteći i znaće se da li se nešto dramatično dogodilo ili je u pitanju bilo tradicionalno busanje u prsa. U utorak, kada ovaj tekst ide u štampu, najdramatičnija je bila vest da je rusko Ministarstvo odbrane izdalo naredbu da se borbena gotovost ruske crnomorske flote podigne na najviši nivo i da je izdato upozorenje za eventualni napad nakon što je primećeno da su vojni brodovi koalicionih snaga za Siriju, predvođene SAD-om, Velikom Britanijom i Francuskom, krenuli ka Siriji.

RAT REČIMA: No, sve i da dramatičnih zbivanja ne bude, očigledno je da je rat u Siriji, u svetu donekle nestao sa radara, ponovo u žiži, i to sa dobrim razlogom. Eskalacija sukoba između učesnika u sirijskom krvoproliću mogla bi imati teške posledice ne samo po region, već i po svet. Okolnosti su mnogo gore nego 2013, samim tim što je direktnih učesnika više, a veća im je i specifična težina – posle mnogo decenija američka i ruska vojska ratuju na istom terenu.

Hitna sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koju su tražili i SAD i Rusija, prošla je u svađi njihovih predstavnika, palo je mnogo teških reči. Ambasador Rusije u UN Vasilij Nebenzija izjavio je da je Moskva upozorila SAD na "teške posledice" ukoliko izvedu napad na snage sirijske vlade, dok je američka ambasadorka Niki Hejli uzvratila da će SAD "odgovoriti", šta god Savet bezbednosti odlučio po pitanju napada u Dumi. Hejli je rekla i da smo "došli do trenutka kada svet treba da vidi pravdu", da su "SAD odlučne da čudovište koje baca hemijske bombe na sirijski narod nateraju da položi račune." Tercirala je Francuska tvrdnjom da su napadi 7. aprila izvedeni uz "prećutnu ili eksplicitnu" saglasnost Rusije, te da Francuska više "ne može da ignoriše" bombardovanja koja izvodi sirijska vlada.

Rusija tvrdi da su njeni stručnjaci u Dumi utvrdili da tamo nije korišćeno nikakvo hemijsko oružje i poziva i druge strane da dođu i u to se uvere. Moskva kaže da se Rusija suočila sa "klevetanjem, sankcijama, ucenama, čak i pretnjom". "Ton kojim se to čini prešao je granicu dozvoljenog. Čak ni u vreme Hladnog rata ovakav bezobrazluk prema Rusiji vaši prethodnici sebi nisu dozvoljavali", naglasio je Nebenzija.

OD NOŽA DO RAKETE: Smireniji glasovi koji pozivaju na "nezavisnu istragu" za sada se slabo čuju u zaglušujućoj buci ratnih doboša. Očigledno je da SAD optužujući vladine snage za napad hemijskim oružjem ciljaju Rusiju i Iran, koji u sirijskom sukobu drže stranu Asadu. Veća intervencija zapadnih saveznika protiv Asadovih snaga sigurno ne bi prošla bez odgovora Moskve i Teherana, a bolje je ne razmišljati kakve bi mogle da budu posledice.

Osim toga, na sirijskom tlu i drugi namiruju svoje račune. U noći između nedelje i ponedeljka izvršen je raketni napad na vojni aerodrom u provinciji Homs u kome je poginulo 14 ljudi, među kojima je bilo i Iranaca. Moskva tvrdi da je napad izvršio Izrael, a dva američka zvaničnika izjavila su za NBC njuz da je Izrael ranije informisao SAD o planovima za taj napad.

Izrael jeste napao Siriju više od 100 puta od 2012, uglavnom ciljajući konvoje oružja za koje se verovalo da su namenjeni libanskom Hezbolahu ili kada bi granate ispaljene iz Sirije pale na njegovo tlo. Zna se i da sa podozrenjem prati angažovanje Irana u Siriji, ali se ipak do sada uzdržavao od direktnog uplitanja u rat u susedstvu. "Jevreji imaju moralnu obavezu da okončaju okrutni genocid koji se dešava u susednoj Siriji jer su prošli kroz isto", rekao je u nedelju glavni sefardski rabin Izraela Jicak Jozef. Tako oštar stav o dešavanjima u Siriji ranije se nije čuo u Izraelu.

Takođe, veliko je pitanje kako će se u sirijskom ratu u budućnosti postaviti Turska, čiji je predsednik Redžep Tajip Erdogan prešao dug put od konflikta sa Rusijom do bliske saradnje sa Putinom (i Iranom) oko dešavanja u Siriji, ali još uvek smatra Asada najvećim problemom. Turska pritom sve vreme nemilice namiruje svoje račune sa Kurdima.

Izvesno je da od Trampove ranije najave kako se SAD povlače iz Sirije za sada neće biti ništa. Izvesno je i da ljudi u Guti i drugim mestima u Siriji i dalje masovno stradaju (od 5. februara više od 20 civila poginulo je samo u Damasku od raketa ispaljenih iz Dume). Cinik bi rekao da je ovoliko užasavanje samo nad eventualnim žrtvama hemijskog oružja krajnje licemerno – neke procene pokazuju da je od 2011. u ovoj zemlji poginulo ukupno 340.000 ljudi, a sredstva egzekucije kretala su se od noževa do avionskih bombi i navođenih projektila.

U svakom slučaju, učesnici u sirijskom konfliktu, naročito oni najmoćniji, hodaju ponovo po ivici provalije, kao da nisu svesni koliko tragične posledice može da ima svaki pogrešan korak na tom prostoru.