Poslednjih decenija, Izrael je oblikovan Netanjahuom, na pro–Netanjahu i anti–Netanjahu kamp. Pojednostavljeno su svi oni koji su bili protiv njega identifikovani kao levica iako su mnoge političke grupacije bile veoma daleko od toga. Izraelski idejni spektar je mnogo složeniji i kompleksniji nego što to bilo ko spolja može i da zamisli. Nekada je jedno seme dovoljno da iz njega nikne buduća vladajuća partija, posebno posle Hladnog rata, u vreme koje je obeleženo opštom degradacijom onoga što se tokom Hladnog rata smatralo i nazivalo levicom.

Međutim, postoji jedan izuzetak od ove rekonstrukcije poslednjih nekoliko izbora, a to je uspon krajnje desnice. Rezultati izbora u Izraelu zanimljivi su po tome što je na njima dominirala koalicija, od kojih su polovina ultrareligiozne stranke povezane sa raznim jevrejskim grupama. One su kritičari predstavničke demokratije i liberalnih ljudskih prava i, naravno, pokušaće da unesu verske norme u zakonodavstvo.

IZBORI I POSLEDICE

Partija Likud, koju predvodi Netanjahu – pristalice neoliberalizma u ekonomiji i tvrdokorni nacionalisti, dobila je najviše mesta u parlamentu od 120 mesta (Kneset) – 32, njeni saveznici – ekstremni nacionalisti i verski radikali – blok Verskog cionizma – 14, partija Šas i “Jadut ha-tora” (jevrejski tradicionalisti) po 11 odn. sedam mandata. Ukupno, blok pobednika ima 64 mesta.

Na osnovu ovih brojki može se pretpostaviti da je prevaziđena politička kriza koja je potresala Izrael poslednjih godina, kada su prevremeni izbori održavani mnogo puta jer nijedna partija nije mogla da dobije većinu. Sada Netanjahu ima solidnu većinu pa će, oslanjajući se na saveznike i vodeći računa o njihovim interesima, moći da vlada zemljom još niz godina.

Dve vodeće ličnosti verskog bloka su lideri stranke “Verski cionizam” Itamar Ben Gvir i Bezalel Smotrič. Ben Gvir je već postigao dogovor da bude ministar nacionalne bezbednosti, a Smotrič je prvo želeo da bude ministar odbrane, ali je pristao da bude ministar finansija. Već sada se kalkuliše kakve bi posledice mogao da ima uticaj u vlasti ovih dveju grupacija sa snažnom ideologijom i uverenjima. Prva obeležja biće još snažnije napuštanje politike “dve države” i jačanje trenda izgradnje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i u Jerusalimu.

Oštri kritičari ovih grupacija u Izraelu prebacuju im da “tradicionalisti Šasa i Jaduta Hatora, kao i religiozni cionisti, sanjaju o nečemu što podseća na jevrejsku verziju Irana”, “državu halaka” kojom se upravlja kodeksom jevrejskog verskog zakona. Ovo neke od njih podseća na velajat–e fakih (stanje vrhovnog pravnika-teologa), model koji još uvek dominira u Iranu.

U praksi, naravno, ovo nije moguće sprovesti zbog velike sekularne populacije Izraela i tradicije sekularne države. Istovremeno, karakteristika političkog sistema zemlje je da religija nikada nije bila odvojena od države u apsolutnom smislu. Određeni broj akata građanskog statusa (rođenja, smrti, venčanja) registruje se preko rabinata.

To utiče i na odluku o tome ko se smatra Jevrejinom, a ko ne, što je fundamentalno za državu čiji zakoni je definišu kao jevrejsku državu. Ovakvo stanje stvari stvara neku vrstu jaza kroz koji verske stranke mogu da uđu i ostvaruju svoje ciljeve, menjajući zakonodavstvo u pravcu uvođenja verskih normi, nadajući se da će možda jednog dana izgraditi nešto poput moderne teokratije.

RELIGIOZNI CIONIZAM

Pre uspostavljanja države Izrael, većina verskih cionista bili su Jevreji koji su podržavali cionističke napore da se izgradi jevrejska država u zemlji Izraela. Religijski cionizam se vrti oko tri stuba: zemlje Izraela, naroda Izraela i Tore Izraela. Hardal (“nacionalistički haredi”) su podzajednica, stroža u svojoj religioznosti i više etatistička u svojoj politici. Oni religiozni cionisti koji su manje strogi u svojoj religioznosti, ali ne nužno i liberalniji, neformalno se nazivaju “blagi dati”.

Glavni ideolog modernog religioznog cionizma bio je rabin Abraham Isak Kuk, koji je temeljio cionizam na jevrejskom zakonu i običajima i pozvao mlade religiozne Jevreje da podrže napore za naseljavanje zemlje, a sekularne laburističke cioniste da posvete više pažnje judaizmu. Kuk je video cionizam kao deo božanskog plana koji bi rezultirao preseljenjem jevrejskog naroda u njegovu domovinu. Ovo bi donelo spas (“geula”) Jevrejima, a potom i celom svetu. Nakon što se harmonija u svetu postigne ponovnim osnivanjem jevrejske domovine, Mesija će doći. Iako se to još nije dogodilo, Kuk je naglasio da će za to biti potrebno vreme, kao i da se konačno iskupljenje dešava u fazama, koje često nisu očigledne dok se dešavaju. Godine 1924, kada je Kuk postao glavni aškenaški rabin Palestine, pokušao je da pomiri cionizam sa ortodoksnim judaizmom.

Uprkos tome, mnogi Jevreji nisu prihvatili cionizam pre 1930-ih, a određene verske grupe su mu se tada suprotstavljale, kao što to neke grupe i danas čine, na osnovu toga što je pokušaj da se ponovo uspostavi jevrejska vlast u Izraelu ljudskim delovanjem bio bogohuljenje. Ubrzanje spasenja i Mesijin dolazak smatrali su se religiozno zabranjenim, a cionizam je viđen kao znak neverovanja u Božju moć, a samim tim i kao pobuna protiv Boga.

Koreni religioznog cionizma leže u još ekstremnijoj politici nego što se danas ona predstavlja biračima. Itamar Ben-Gvir, prva ličnost u savezu, započeo je svoju karijeru kao sledbenik pokojnog rabina Meira Kahanea, a godinama je krasio svoju dnevnu sobu slikom Baruha Goldštajna, Kahaneovog sledbenika koji je ubio 29 Palestinaca 1994. godine. Partija koju je Kahane osnovao – Kaha, bila je na listi terorističkih organizacija u Sjedinjenim Američkim Državama sve do ove godine.

Meir Kahane (1932–1990) je duboko zastupao religijski cionizam. Kahane potiče iz izuzetno poštovane i važne porodice rabina, čije poreklo i uticaj sežu daleko, čak do početaka hrišćanskog doba. Njegov otac, Čarls Kahane (1905–1978), studirao je u poljskim i češkim ješivama i bio je autor dela Tora Ješara. Bio je snažno uključen u revizionistički cionistički pokret kao blizak prijatelj Zeeva Žabotinskog. Kao tinejdžer, Kahane je postao vatreni obožavalac Žabotinskog i Pitera Bergsona, koji su bili česti gosti u domu njegovih roditelja. Bio je aktivan u protestima protiv Ernesta Bevina, britanskog ministra spoljnih poslova koji je zadržao ograničenja na imigraciju Jevreja u Palestinu nakon završetka Drugog svetskog rata, čak i onih koji su preživeli holokaust. Godine 1947. Kahane je uhapšen jer je gađao jajima i paradajzom Bevina, koji se iskrcao u poseti Njujorku. Fotografija hapšenja pojavila se u “New York Daily News”-u.

Kahane je publikovao svoju ideologiju “kahanizma”, za koju je tvrdio da je jednostavno Tora judaizam zasnovan na “halaki” (jevrejskom zakonu), kroz objavljene radove, nedeljne članke, govore, debate na fakultetima i u sinagogama širom SAD-a, i pojavljivanja na raznim televizijskim programima i u radio-emisijama. U Izraelu je predložio uvođenje “halake” kako ju je kodifikovao Majmonid i nadao se da će Izrael na kraju usvojiti “halaku” kao državni zakon. Nejevreji koji žele da žive u Izraelu imali bi tri opcije: da ostanu kao “stranci koji žive” sa ograničenim pravima, da napuste Izrael i dobiju nadoknadu za svoju imovinu ili da budu prisilno uklonjeni bez naknade. Dok je bio poslanik u Knesetu sredinom 1980-ih, Kahane je predložio brojne zakone, od kojih nijedan nije prošao, kako bi se naglasio judaizam u državnim školama, smanjila izraelska birokratija, zabranili seksualni odnosi između Jevreja i nejevreja, odvojila jevrejska i arapska naselja i ukinuli kulturni susreti između jevrejskih i arapskih studenata.

Kahanea je ubio u hotelu u Njujorku američki državljanin rođen u Egiptu, u novembru 1990. Njegovo nasleđe nastavlja da utiče na militantne i ekstremno desničarske političke grupe koje su danas aktivne u Izraelu.

UTICAJ LIKUDA

Posebno veliki uticaj na njega imao je Zeev (vuk na srpskom) Žabotinski. Rođen kao Vladimir Jevgenijevič Žabotinski, bio je ruski jevrejski revizionistički cionistički vođa, pisac, pesnik, besednik, vojnik i osnivač Jevrejske samoodbrambene organizacije u Odesi. Njegov uticaj na izraelsku politiku je dubok kroz administraciju njegovog najbližeg štićenika Menahema Begina (1977–1983), učvršćujući dominaciju partije Likud nad izraelskom politikom, kao i preko administracije (1996–1999, 2009–2021) lidera Likuda (1993–1999, 2005–) Benjamina Netanjahua, sina njegovog bivšeg ličnog sekretara i istoričara Bensiona Netanjahua.

Nasleđe Zeeva Žabotinskog prenela je izraelska partija Herut, koja se spojila sa drugim desničarskim partijama i 1973. formirala Likud partiju. Likud je od tada delovao kao glavna desničarska partija Izraela, a od 1977. bila je deo većine izraelskih vlada.

Žabotinski se, iako mlad, brzo afirmisao u cionističkom pokretu. Godine 1909. svrgnut je turski sultan Abdulhamid II. Godinu dana pre toga, nakon Mladoturske revolucije, berlinska izvršna kancelarija Cionističke organizacije poslala je Žabotinskog u otomansku prestonicu Konstantinopolj gde je postao glavni urednik novog promladoturskog dnevnog lista “Le Jeune Turc” (što znači “Mladoturčin”), koji su osnovali i finansirali cionistički zvaničnici poput predsednika Cionističke organizacije Dejvida Volfsona i njegovog predstavnika u Konstantinopolju Viktora Džejkobsona. Novinar tog lista bio je poznati nemački socijaldemokrata i rusko-jevrejski revolucionar Aleksandar Parvus, koji je živeo u Carigradu od 1910. do 1914. Parvus se smatra idejnim tvorcem Oktobarske revolucije i čovekom koji je, u najbližoj koordinaciji s Lenjinom, organizovao prolaz boljševika čuvenim oklopnim vozom kroz nemačku teritoriju sve do Petrograda.

Žabotinski se 1923. odvojio od glavnog cionističkog pokreta i Haima Vajcmana, osnivajući pokret Revizionističkog cionizma. Njegova nova stranka zahtevala je da glavni cionistički pokret prizna kao svoj cilj uspostavljanje jevrejske države na obema obalama reke Jordan, da uspostavi modernu jevrejsku državu uz pomoć Britanske imperije, a njegova filozofija bila je u suprotnosti sa filozofijom socijalistički orijentisanih laburističkih cionista, jer je svoju ekonomsku i socijalnu politiku fokusirala na ideale jevrejske srednje klase u Evropi. Njegov ideal jevrejske države bio je oblik nacionalne države zasnovan na labavom britanskom imperijalnom modelu. Njegova baza podrške se uglavnom nalazila u Poljskoj, a njegove aktivnosti su se fokusirale na dobijanje britanske podrške za pomoć u razvoju jišuva. Još jedno područje velike podrške Žabotinskom bila je Letonija, gde su njegovi govori na ruskom jeziku ostavili utisak na letonsku jevrejsku zajednicu koja uglavnom govori ruski.

Kah partija je tražila trenutnu aneksiju svakog dela Izraela koji je u njenim rukama i neograničeno naseljavanje Jevreja na tom području, oduzimanje Hrama na brdu od musimana i predavanje rabinatu, dok će sinagoga biti odmah izgrađena. Obrazovaće se specijalne jedinice koje će se baviti mržnjom protiv Jevreja van Izraela, “poniženja, klevetanje i degradacija Izraela od strane UN-a biće okončana tako što će se Izrael povući iz UN; biće prekinute političke, kulturne, društvene i sve vanekonomske veze sa Nemačkom i Austrijom. Očekujemo da Nemci u potpunosti nastave svoje obaveze prema Izraelu i žrtvama nemačkih zločina. Nemci nam duguju reparacije za imovinu, a mi njima ništa. Novac ih ne oslobađa nijednog greha, nijednog zločina, nijednog ubistva”; vojsci će biti date slobodne ruke da puca kada smatra da je potrebno na bilo kog napadača, uključujući one koji bacaju kamenje. Automatska smrtna kazna biće na snazi za svakog uhvaćenog arapskog teroristu.

NATALITET I RELIGIOZNOST

U Izraelu, od devet miliona građana oko dva miliona ljudi čine palestinski Arapi i predstavnici nekih drugih nejevrejskih etničkih grupa. Dodatnih pet miliona palestinskih Arapa živi u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali, oblastima koje je Izrael delimično okupirao, a delimično blokirao. Oni su sastavni deo lokalne ekonomije, ali Palestinci koji tamo žive nemaju izraelsko državljanstvo.

Sve ovo daje još veći značaj logici očuvanja jevrejskog karaktera države. U suprotnom, ako jevrejska većina nestane, jevrejske partije i monopolske grupe koje kontrolišu privredu i finansiraju ove partije izgubiće monopol na vlast.

Iznenađujuće, u Turskoj i Iranu je trend potpuno suprotan. Tamo religioznost opada kako se stanovništvo odliva iz zaleđa u megagradove, a zamenjuje je nacionalizam. Ovo se delimično događa zbog pada popularnosti Islamističke partije Tajipa Redžepa Erdogana (Partija pravde i razvoja), kao i zbog činjenice da se ona sama sve više okreće nacionalizmu.

Sa ovim fenomenom povezana je i antiklerikalna politička revolucija koja besni u Iranu. Pad popularnosti tradicionalističkih verskih pokreta je trend koji dugo primećuju sociolozi koji proučavaju Tursku i Iran. Zašto je u Izraelu obrnuto?

Prvi i glavni razlog je taj što je Izrael zemlja u kojoj su verske grupacije izuzetno jake. Jevrejske tradicionaliste, pristalice partija Šas (za to glasaju tradicionalisti koji su potomci Severnoafrikanaca) i Jadut ha-Tore (verski tradicionalisti evropskog porekla) karakteriše visok natalitet.

Pristalice ovih struja smatraju da što više dece imaju, to bolje. Postoje verske tradicionalističke porodice sa 20 i više dece, iako u proseku imaju oko sedmoro dece. Savremena medicina, u kombinaciji sa visokim natalitetom, stvara demografska čuda. Udeo religioznih ljudi u ukupnoj populaciji Izraela stalno raste.

Religiozni cionisti takođe pokušavaju da održe visok natalitet, ali je rast njihovog uticaja povezan sa još jednim trendom – sa izraelskom politikom stvaranja naselja na arapskim teritorijama. Trenutno je tamo privučeno oko 800.000 doseljenika, uključujući tu neke oblasti istočnog Jerusalima. Nisu svi doseljenici religiozni, međutim, politički i kulturno, u većini naselja dominiraju verski cionisti.

Ova struja se razlikuje od tradicionalista po tome što stvaranje i širenje izraelske države smatra svetim radnjama, početkom mesijanskog perioda. Religijski cionisti veruju da nikakvi ustupci Arapima nisu mogući (“jedan inč svete zemlje ne sme da se pokloni”) i da sve arapske teritorije moraju biti pripojene Izraelu. Prema njihovim stavovima, izgledi za mir sa palestinskim Arapima nimalo nisu ružičasti.

Perspektiva uspostavljanja palestinske države u ovim oblastima (na Zapadnoj obali) značila bi za naseljenike gubitak ovih, relativno komfornih stanova i povratak u prenaseljeni Izrael. Sve zajedno uzevši, oni dosledno glasaju za krajnje desničarske nacionalističke religiozne cionističke partije, stranke koje se zalažu za aneksiju arapskih teritorija, i šalju svoju decu u odgovarajuće verske škole. Tako se još jedan verski sektor izraelskog društva stalno povećava. Štaviše, religiozni cionisti se sve više uspostavljaju u okviru izraelske vojske, snabdevajući je visoko motivisanim oficirskim kadrovima.

DEMOGRAFIJA I PROBLEMI

U Izraelu postoji demografska anomalija. Ovo je jedini savremeni visokorazvijeni naučno-industrijski kapitalistički sistem gde natalitet ne pada, već ostaje stabilno visok. Stopa rasta jevrejske (ali i arapske) populacije je takva da bi trebalo da se udvostruči do 2060. godine i iznosi oko 18 miliona ljudi. To će dovesti do ogromne gustine naseljenosti, zagušenja puteva, škola, medicinskog i društvenog sektora uopšte, možda i do nestašica i visokih troškova stanovanja. Spolja, zemlja će ličiti na Hong Kong, ukazuju izraelski demografi.

Neoliberalna politika smanjenja socijalne potrošnje (ili zaostajanja njihovog finansiranja za potrebama društva) dovela je do toga da nekada čuvena izraelska medicina zaostaje – ljudi ponekad moraju danima da čekaju na hospitalizaciju. Polovina škola je, prema istraživanjima izraelskih stručnjaka, na nivou zemalja globalnog juga. Zbog pada obrazovanja, Izrael već ima poteškoća da pronađe specijaliste za visoku tehnologiju, koja je pokretač i glavno obeležje savremene izraelske ekonomije.

Može da se zaključi da je rast jevrejske populacije Izraela kumulativna posledica uticaja verskih grupacija i politike naseljavanja. Štaviše, postoji sistem koji se sam reprodukuje.

IDEOLOGIJA I POLITIKA

Druga značajna stvar je da su sve snage koje su pobedile na izborima i koje su članice vladajućeg bloka protivnici parlamentarne demokratije. I ne radi se samo o ideologiji.

Slučaj se odnosi i lično na Netanjahua, protiv koga je u toku suđenje po optužbi za korupciju, uz ozbiljnu pretnju slanjem u elitni zatvor Masijahu. Liberalni mediji u Izraelu tvrde da bivšeg i budućeg premijera Izraela zanima da podredi izraelsko pravosuđe, koje još uvek uživa određeni stepen nezavisnosti od vlade, i da ne izgubi najvišu vlast u državi, recimo, nikad. Jer ako je izgubi, najverovatnije može da završi iza rešetaka.

Stoga postavljaju pitanje da li to znači da će se u bliskoj budućnosti Izrael pretvoriti u nešto što podseća na drevnu Judeju – versku monarhiju? I odgovaraju – teško.

Veliki delovi sekularnog stanovništva i dalje postoje u zemlji. Od sedam miliona Jevreja u Izraelu, značajan deo su oni koji žive na Obali, u velikim i bučnim gradovima, i po svojim pogledima podsećaju na stanovnike San Franciska. Za sada ih je previše da bi ih vladajuće stranke ignorisale. Osim toga, Izrael je glavni vojni i politički partner Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, a njegova transformacija u versku diktaturu mogla bi da naruši vitalne odnose zemlje sa Amerikom.

Ali u strateškoj perspektivi, tenzija će očigledno rasti – baš kao u staroj Judeji, gde su pravoverci koegzistirali sa proevropskim (“plakanim”) delom stanovništva, što je često dovodilo do masakra.

Gotovo potpuno odsustvo agende društvenih klasa je vredno pažnje. Ovo isključuje mogućnost integracije radnika svih zajednica prema klasnom identitetu.

Čak je i umereno reformistička Laburistička partija dobila samo četiri odsto glasova. Ideje državnog i nedržavnog reformističkog socijalizma, sekularne ideje, nekada su integrisale izraelske Jevreje u jedinstveno društvo, a danas su praktično nestale sa političke scene. Izrael je nastao kao nacionalni projekat pretežno sekularnih Jevreja.

Socijalistički cionisti, koji su vladali u politici zemlje od 1947. do 1977. godine, sanjali su o modernoj državi koja prolazi kroz naučnu i industrijsku modernizaciju, sa visokim stepenom državne regulative i razvijenim sistemima socijalne zaštite.

Sada Izrael prolazi kroz drugačiji proces transformacije pretvarajući se u nešto suprotno, što podseća na drevnu Judeju. Ali, istovremeno, to je još uvek zemlja startapova, visokotehnološke i odbrambene industrije sposobne da proizvede najnovije oružje. Iako se a priori sofisticirano znanje i religijska zadojenost isključuju, ipak ne treba odbaciti ni scenario u kome se dopunjuju i koegzistiraju.