Situacija u Iranu se ne smiruje. Državna televizija je javila da je u talasu protesta koji su zahvatili zemlju posle smrti 22-godišnje Mahse Amini do sada poginula najmanje 41 osoba, uključujući i demonstrante i pripadnike snaga bezbednosti, a da je 1200 ljudi uhapšeno. Pritom, to sigurno nije konačan bilans.

Iranski predsednik Ebrahim Raisi rekao je da Iran mora “odlučno da se pozabavi onima koji narušavaju bezbednost i mir u zemlji”. “Govoreći o onome što se sada dešava, bilo da se radi o sindikalnim organizacijama, radničkim organizacijama, naravno, to je normalno i potpuno očekivano, ali moramo napraviti razliku između demonstranata i vandala”, izjavio je Raisi. On je to poručio telefonskom razgovoru sa porodicom pripadnika dobrovoljačkih snaga Basiđa, koji je stradao tokom suzbijanja nemira u gradu Mašhadu.

Ovaj naizgled sporedan detalj govori da su protesti zahvatili čitavu državu: Mašhad, drugi po veličini grad u Iranu, nalazi se na krajnjem istoku zemlje, blizu granice sa Avganistanom; prve demonstracije izbile su u provinciji Kurdistan, na severozapadu države.

POČETAK HAOSA

A sve je počelo kada je 16. septembra umrla Mahsa Amini, koju je tri dana pre toga zbog “neprikladnog nošenja hidžaba” pritvorila “policija za moral” u Teheranu, gde je bila sa bratom. Prvog dana u pritvoru joj je pozlilo, nakon čega je prebačena u bolnicu gde je preminula, pošto je tri dana bila u komi. Od srčanog udara, rekle su vlasti, naglašavajući da Amini nije trpela zlostavljanje ni prilikom privođenja ni u pritvoru, i da je devojka pre toga imala niz bolesti koje su doprinele onome što se dogodilo.

Članovi Mahsine porodice su demantovali tvrdnje vlasti da je ona imala preduslove za pogoršanje zdravstvenog stanja, poput epilepsije i dijabetesa, kao i da je prekršila pravila o nošenju hidžaba. Mahsin brat kaže i da su prolaznici videli da je bila fizički zlostavljana dok su je privodili. Amđad Amini, Mahsin otac, tvrdi da mu nije dozvoljeno da vidi izveštaj o autopsiji tela njegove ćerke.

Protesti su prvo počeli u Mahsinom rodnom gradu Sakazu, u provinciji Kurdistan, gde je devojka sahranjena, da bi se potom proširili na još nekoliko gradova u tom regionu. I to je jedan od detalja mučne slagalice onoga što se u Iranu dešava: Kurda je u ovoj državi između osam i deset miliona, i kao i u susednom Iraku, Turskoj i Siriji oduvek su bili smatrani nekom vrstom “remetilačkog faktora”. Iran je tokom ovih, najnovijih demonstracija optužio “naoružane iranske disidente Kurde” da su umešani u nemire, a Iranska revolucionarna garda napala je baze “kurdskih ekstremista” na severu Iraka.

Kako god, demonstracije su se proširile na većinu provincija u Iranu. Slike žestokih sukoba demonstranata sa policijom, zapaljenih automobila, žena koje u znak protesta seku kosu, skidaju i pale hidžabe, žrtava i povređenih (tokom vikenda, otpor je dobio novi simbol, 20-godišnju Hadis Nađafi, za koju se kaže da ju je policija izrešetala na protestima u Karađu, blizu Teherana), preplavile su internet, iako su iranske vlasti uvele restrikcije na društvenim mrežama Votsap i Instagram, poručujući da će ograničavati pristup internetu sve dok na ulicama ponovo ne zavlada mir. Istovremeno, sajtovi vlade Irana bili su izloženi hakerskom napadu, a odgovornost su preuzeli Anonimusi.

Organizovani su i kontramitinzi onih koji podržavaju vlast, predsednik države Raisi je rekao da provladine demonstracije pokazuju u potpunosti moć Islamske Republike, a policija navodi da su kod uhapšenih demonstranata pronađeni oružje, municija i eksploziv.

REAKCIJE U SVETU

U susednom Iraku, irački i iranski Kurdi su demostrirali ispred sedišta Ujedinjenih nacija u severnom gradu Erbilu (u iračkom delu Kurdistana), skandirajući “smrt diktatoru”, misleći na lidera Irana Alija Hamneija. Demonstracije Kurda i protivnika iranskog režima održane su i u mnogim zapadnoevropskim gradovima. Kako često biva u sličnim prilikama, povišena moralna temperatura dobije i groteskne oblike: u Parizu su demonstranti osudili francuskog predsednika Emanuela Makrona zato što se nedavno u Njujorku, na marginama zasedanja Generalne skupštine UN-a, sastao sa iranskim kolegom Ebrahimom Raisijem, mada se njihov razgovor najviše ticao iranskog nuklearnog programa, pitanja i te kako važnog za svetski mir.

Sjedinjene Američke Države, arhineprijatelj Irana, osudile su, uz mnoge druge zapadne države, smrt Mahse Amini i nasilje snaga bezbednosti na protestima, saopštivši i da su preduzele korake kako bi se održala internet konekcija u Iranu. Teheran je naveo da je taj potez u skladu sa neprijateljskom politikom Vašingtona, da SAD koriste proteste koji pokušavaju da destabilizuju zemlju, i upozorio “da to neće proći bez odgovora”.

POVOD I RAZLOZI

Mada se u svetskim medijima gotovo unisono kao razlog za demonstracije navodi ogorčenje žena njihovim položajem i pravima u Iranu, uz tek uzgredno pominjanje nezadovoljstva ekonomskom situacijom, razlozi eksplozije gneva u ovoj zemlji su ipak mnogo složeniji.

Jedan je već pomenut, sve je počelo u iranskom Kurdistanu, gde se decenijama dižu glasovi koji traže više autonomije i ravnopravnosti, a smrt Mahse Amini, etničke Kurdkinje, pokrenula je požar.

Sadašnji protesti u Iranu su najveći od 2019, kada je tokom demonstracija poginulo oko 1500 ljudi. Tada su Iranci protestovali zbog povećanja cena goriva, i to poskupljenje je jedan od očitih primera ekonomske krize u koju je Iran duboko ogrezao. Ako je nešto u Iranu bilo jeftino, to je bio benzin, i to je bio jedan od socijalnih ventila za naciju u kojoj svi voze. Ali, iako je to država koja ima ogromne rezerve nafte i sirovu naftu izvozi, Iran uvozi benzin zato što kapaciteti njegovih rafinerija nisu dovoljni za domaće potrebe. Jedan od osnovnih razloga za to su višedecenijske američke sankcije, zbog kojih država nije u mogućnosti da, na primer, uvozi modernu tehnološku opremu koja bi omogućila modernizovanje postojećih i izgradnju dovoljnog broja novih rafinerija. Spoljašnje sankcije i okoštalost privrede, oslonjene najviše na izvoz nafte i gasa, utiču drastično na ruiniranje standarda 80 miliona stanovnika Irana, a poslednjih godina inflacija rapidno raste. Epidemija kovida, u kojoj je zemlja teško postradala, i neadekvatan odgovor vlasti na početku te epidemije zbog kojeg su posledice bile još tragičnije, samo su dolili ulje na nezadovoljstvo koje je ključalo. U tako eksplozivnoj smesi, događaji poput smrti Mahse Amini su varnica koja izaziva eksploziju.

A što se tiče prava žena, mnoge Iranke su s pravom nezadovoljne, i zbog propisanih pravila oblačenja, i zbog nedovoljnog učešća u društvu, i zakonskih normi koje često diskriminišu žene, a ogroman broj Iranki je dobro obrazovan, emancipovan i zna kako sva ta prava izgledaju na Zapadu. Ali, iako Irankama to nije nikakva uteha, prava žena u ogromnom broju država u islamskom svetu su nemerljivo manja nego ona koja postoje u Iranu. Devojke su u Iranu na fakultetima brojnije od mladića (mada je mnogo manje žena zaposleno nego muškaraca), žene mogu da voze automobile, da učestvuju u političkom životu… Naravno da u praksi mnogo toga što je zakonom garantovano ne izgleda kao na papiru, ali i to što su Iranke toliko brojne ovih dana na demonstracijama pokazuje stepen njihove samosvesti i emancipacije.

A što se tiče pravila oblačenja o kojima se najviše priča povodom demonstracija u Iranu, da, tačno je, po zakonu su ta pravila vrlo stroga, ženama ne bi smeo da se vidi ni pramen kose ispod marame, odeća bi trebalo da bude takva da ne ističe nijednu oblinu na telu. Tačno je i da “čuvari javnog morala” imaju pravo da u javnosti zbog “neprikladnog” oblačenja kontrolišu i privode žene. I normalno je da modernim, naprednim ženama to smeta.

Ali, svaki stranac koji je u prethodnih dvadeset i kusur godina šetao ulicama iranskih gradova bio je sigurno šokiran brojem devojaka i žena koje su ta pravila kršile, maramama zabačenim na potiljak, poput modnih detalja, tesno pripijenim kaputićima koji su glumili čadore, šminkom i ružom (takođe zvanično zabranjenim) na licima mnogih žena… I prećutnim zatvaranjem očiju vlasti pred takvim ponašanjem, koja je slala “čuvare morala” samo u povremene akcije da privode i opominju žene (ali i muškarce, naročito mlađe) zbog neprikladnog oblačenja i ponašanja. Šta se i koliko u vezi stim suštinski promenilo u Iranu, teško je reći, jer to je zemlja u kojoj se mnogo toga što je zvanično zabranjeno u realnom životu prećutno toleriše, a kada se desi ono što se desilo Mahsi Amini, posledice su nesagledive i nepredvidive…

Kako god, gnev mnogih Iranki i Iranaca valja se ovih dana ulicama, s pravom, uz izraze podrške mnogih svetskih medija i političara, naročito zapadnih, i osudu stanja ženskih prava u Iranu. I tome se ne bi imalo šta zameriti, naprotiv, samo da u tim osudama i solidarnosti nije utkano teško licemerje. Ako je do ženskih prava, valjda bi se trebalo podjednako zalagati za njih u svakoj državi sveta. Ovako, Iran ispada po tom pitanju parija a, na primer, Mohamed bin Salman, prestolonaslednik po svakom pitanju ultrakonzervativne Saudijske Arabije, je “veliki reformator” zato što je najavio da će žene u njegovoj zemlji moći da voze automobile i da se, nekad, kandiduju na izborima. Da ne govorimo o tome što je pomenuta Saudijska Arabija, uz niz drugih sličnih država, višedecenijski poslovni, vojni i svaki drugi partner većini država koje Iran osuđuju. No, to je već do svetske politike, tesno povezane sa pomenutim licemerjem.