Noć prošarana svetlošću zvezda iznad Keljmenda, u visokim planinama na severu Albanije. U srcu smo leta. U kućici nasađenoj na rubu provalije pije se vino i rakija. Među poznanicima je i Martin Volf, francuska antropološkinja koja tu živi petnaestak godina. Te večeri se održava savetovanje. Čela su naborana od brige, teško je vreme: smešne plate omogućavaju porodicama tek da ne umru od gladi, škole u zabačenim selima zatvaraju se jedna za drugom zbog nedostatka učenika, kozjim stazama nadiru horde bezbrižnih turista, te najzad i naročito, polja kanabisa i odvratni hoteli malo-pomalo odnose pobedu nad prastarim pašnjacima, osvajaju ih i proždiru kao gangrena. Svuda od Skadra do Kukeša neprikosnoveno vlada korupcija. Obeshrabreni su i oni sa najsnažnijom voljom. Uskoro će svi otići odavde…

Razgovor je živ i niko ne obraća pažnju na Koleta (69) i njegov nestanak. Taj pastir sa crtama lica kao isklesanim kosirom čvrsta je i ćutljiva ljudina. Sigurno mu se pripišalo ili je poželeo da se osveži na noćnom vazduhu, da se osami. Ali minuti prolaze, ne vraća se. Nešto tu nije u redu. Na kraju zavlada zabrinutost. Da li je u njegovom poslednjem pogledu bilo neke neiskazane tuge? “Otišao je bez reči”, kaže Martin Volf. “Bacio se sa litice i pronašli su njegovo izlomljeno telo. Ali preživeo je. Po izlasku iz bolnice, predali su ga pastirima. Brinuli su o njemu. Njegov postupak su shvatili kao poziv u pomoć. Njihov poziv u pomoć.”

April je bio kišovit. Tirkizna voda Cijevne, zapenušana i ushukana, sliva se niz planinu. Nebo je nemirno, oštar vetar nadire u dubodolinu i mete pusti trg u Tamareu, nekadašnjem administrativnom centru regije Keljmend, koja obuhvata osam sela i nekoliko zaselaka u opštini Debarska Malesija (Malësi e Madhe, “Veliko gorje”). Horda izgladnelih mačaka, uvek istih, pretura po kantama za đubre. Gotovo sve kafane i restorani, a ima ih dobrih desetak, prazni su. Otvorena je samo mala prehrambena prodavnica. Tu je i crkva, berberin, ali nigde nema apoteke, lekovi se ovde ne mogu pronaći.

Poslednji lekar je umro pre 20 godina, a njegova zamena, koja dolazi iz Permeta, na jugu, obilazi ovaj kraj veoma retko. Pošta je napuštena, nema banke ni bankomata. Nema nikakvih prodavnica, još manje biblioteke ili muzeja. Nema javnog prevoza, čak ni benzinske pumpe: benzin se prodaje na kanistere. Tamare je tužna varošica, bez živosti bilo koje vrste, a ni čari. Niko ne zna koliko tačno ima stanovnika: poslednji popis je iz 2011. godine, ali mnogi su u međuvremenu otišli u emigraciju u Sjedinjene Države ili Zapadnu Evropu. Planina se prazni. U srednjoj školi, zamišljenoj za 300 učenika, danas se ne obrazuje više od pedesetak. U dnevnoj tišini trga, Kole, stari pastir, uskrsnuli, tumara sa poluosmehom na lepom, nepristupačnom licu.

KELJMEND JE NEGDE DRUGDE

Na stenovitom brežuljku iznad Cijevne na vetru se vijore zastava Ujka Sema sa zvezdicama i zastava Albanije, dvoglavi crni orao na crvenoj osnovi. Ova zima je bila katastrofalna, zaraza odlascima pretvorila se u epidemiju. Prvi simptomi su bili vidljivi, ali danas više ništa ne ide. Kolektivno osećanje straha i malodušnosti obuzima Tamare i sela, kao da je Keljmend pogodila neka masovna psihoza. Porodice pokupe svoje pinkle i zbrišu daleko odavde. Za šest meseci je približno trećina stanovništva otišla u inostranstvo. Stvar je u tome da se novo zlo širi po planini bacajući ljudi u očajanje. To zlo ima ime: kanabis, drogë.

Svi znaju, sada postoje staze koje je bolje izbegavati. I Keljmend se pretvara u “rizičnu zonu”, u mesto za transport i gajenje narkotika, kao što su to drugi udaljeni delovi zemlje na severu, kao što je Dukađin, u Skadarskom okrugu, otkako je sveta i veka. Pastiri iz Keljmenda su uporno odbijali da popuste, do te mere da više ne mogu da ugovaraju brakove sa pastirima iz Dukađina kao što su nekada radili, tamo gde se pašnjaci spajaju. Ali tamo gde ima vode, ima i kanabisa. A u divljim visokim planinama Keljmenda, njihovim neprohodnim šumama, prostranim pašnjacima koji pripadaju svima, tamo gde pastiri vekovima puštaju da rastu sve vrste endemskog lekovitog bilja, izvora ima svuda i u izobilju.

Ali, pridošlice žele da nametnu svoj zakon. Bez ikakvih formalnosti prisvajaju svete pašnjake, uništavaju ih da bi tu gajili sativu i nekažnjeno ubijaju koze koje, s razlogom ili bez njega, optužuju da brste lišće. Pašnjaci su institucija: mesto na kojem se ta pastirska zajednica okuplja i stupa u vezu sa predačkim duhom, mesto na kojem se žrtvuje ovan i dele se njegove kosti, mesto na kojem umrli pastir počiva u neobeleženom grobu pa i sam postaje pašnjak.

Po rečima pastira, stvari su počele da se kvare oko 2015. godine, tokom izgradnje puta SH20, asfaltne trake sa serpentinama duge šezdesetak kilometara i veoma cenjene među bajkerima. Taj put, treba istaći, bio je njihova staza, mesto po kojem su hodali kao što su ih očevi naučili. U albanskim Alpima, transhumantno stočarstvo je staro oko 6.000 godina, seže do početka neolita. Dokle god sećanje dopire, Tamare je uvek bio odmorište za stada i pastire. “Zbog ovog novog puta postaje opasno voditi stoku”, žali se Paulin M (50). “Ne samo da životinje povređuju noge na vrelom asfaltu, nego i ti ljudi voze kao ludaci. Gaze koze. Ili ih izbezume, pa se one razbeže na sve strane i upadaju u jaruge.”

Paulin ima sto grla stoke. “Sva su čipovana i vakcinisana”, pojašnjava. Pravi i sir, gaji krompir, kukuruz, krastavac, pasulj, paradajz i proizvodi rakije od šljive, drenjine, grožđa. Leti vodi stoku na pašu u planinu. Ide na konju, vodi psa čuvara, kravu i mazgu ukrašenu kićankama i praporcima, tamo boravi tri-četiri meseca sa svoja dva sina stara trinaest, odnosno petnaest godina. “Idemo od terena do terena, životinje pasu travu, njihov izmet đubri zemlju.” Po njihovoj tradiciji, pastiri su “čuvari reda i jedinstva u prirodi”. Bez njih, kažu, život u planini više ne bi bio moguć.

U vreme komunističke diktature Envera Hodže u Albaniji (1944–1991), ovo mesto se razvilo u garnizon kako bi obezbedilo odbranu granice sa Crnom Gorom. Ostaci te paranoične tiranije – mnoštvo raštrkanih betonskih bunkerčića – istačkavaju pejzaž. U Keljmendu, albanskom katoličkom bastionu, sećanje na krvavi poraz od partizana na kraju Drugog svetskog rata, a potom na gulag i stroge represivne mere, veoma je bolno. Stanovništvo nikada nije prigrlilo komunističku ideologiju. Naprotiv, borilo se rame u rame sa italijanskim fašistima i crnogorskim četnicima. Keljmend, zadrto obznanjuju njegovi žitelji, to je “otpor”. Autohtoni običaji, običaji “slobodnog naroda”, “poslednjih Ilira”, kako sebe nazivaju, sačuvani su od rimskih, slovenskih, mletačkih, osmanskih osvajača… To je i rezervoar glasova Demokratske partije (DP, opozicija) u kojem se Socijalistička partija (SP) premijera Edija Rame poistovećuje sa “crvenom mafijom”.

“E, da imamo kamione za prevoz stoke”, primećuje Paulin. “Od Peštana do Budačea, uz odmor u Tamareu, ima tri dana hoda. Nema vode, nema drveta, nema hlada. Penjemo se po pripeci i umiremo od žeđi. Životinje dahću i na kraju posustanu.” Odmah po izgradnji puta SH20, u dolini su iznikle prve tri mini hidroelektrane, istog trena ugrožavajući njen ekosistem i biodiverzitet. Po rečima pastira, njihove turbine “sisaju krv planini i isušuju joj vene”. U leto 2018. godine uzalud su protestovali blokirajući put, policija ih je potrpala u marice vezanih ruku. Zelene livade posute cvećem pretvorile su se u suvu i šljunkovitu zemlju, tlo izgleda kao mesečeva površina, mala pegava plava potočna pastrmka, prefinjena i mirisna, nestala je. “Bez vode, kako da vodimo stoku na ispašu? Ranije smo pravili dugu pauzu kod vodopada Selce. Osvežili bismo se. Odmorili. Bilo je to mesto susreta na kom su se deca igrala. Ali s tim je svršeno. A zašto?” U Keljmendu su nestanci struje jednako česti, a seljani za osvetljenje i dalje koriste sveće.

Paulin je pastirsko znanje stekao kroz dugu praksu koja se prenosi s kolena na koleno. Da bi uzeo pedum, zaštitni znak pastira, treba da ga priznaju kolege. Pastir (bajrut) ili pastirica postaje se putem inicijacije. “U vreme komunista, pastiri su barem bili uvaženi”, kaže Paulin. “Veterinari su nam pomagali, bolničarke su pazile na naše zdravlje. Leti je škola radila na pašnjacima. Svoje proizvode smo prodavali zadruzi. A sada, u nedostatku podrške, zadužujemo se do guše. Više nemamo čak ni pravo da imamo svoju pušku i moramo da vezujemo psa čuvara, navodno da ne bi ujedao turiste. Kada vuk napadne stado, možemo samo da vičemo!”

KAD ĐAVO UMEŠA PRSTE

Šezdesetšestogodišnji pastir, koji je želeo da ostane anoniman, još je zaprepašćen time. “Nikad u životu nisam bio kriminalac”, buni se sa izrazom povređenog dostojanstva. Bilo je to u maju, u vreme kupljenja sena pre prolećne transhumacije. “Pre neki dan u podne peo sam se prema livadi za košenje kada su mi policajci preprečili put. Pitali su me odakle dolazi droga.” Ta opštinska livada do koje je teško doći prostire se na nekoliko hektara. Dron je uočio plantažu. “Bio sam kao pao s Marsa. Išao sam tamo prvi put posle tri meseca. Policajci su me uhapsili i pozvali da pođem sa njima u stanicu.” Posle četiri sata saslušavanja, pastir je pušten na slobodu. “Rekao sam im da ta zemlja nije moja. U međuvremenu, policija je spalila livadu i ne znam kuda da idem, treba se brinuti o životinjama.” Ova priča, koja nije jedina, naprotiv, deo je neprekidnog niza drama. Ako se otimanje pašnjaka nastavi ovim tempom, procenjuju pastiri, mnogi više neće moći da vode stada na letnju ispašu. A šta ako je opština, pribojavaju se, ustupila njihovu zemlju kanabisu?

U Albaniji sa gajenjem kanabisa imaju 30 godina iskustva, što je mrvica u poređenju sa agropastirskim društvima. Ali uzalud! Nakon pada komunizma, surova tranzicija prema tržišnoj ekonomiji dovela je do naglog zatvaranja fabrika i zadruga, što je proizvelo vrtoglavo visoku stopu nezaposlenosti. U poljoprivredi je produktivnost opala za 25 do 30 odsto. Za godinu dana 400.000 ljudi je ostalo bez posla. Početkom devedesetih godina, kada je tražnja za narkoticima porasla na tržištu, gajenje kanabisa se pojavilo kao sezonski izvor prihoda u ovoj izolovanoj zemlji, u kojoj vlada politički i ekonomski haos, ali ima odgovarajuću mediteransku klimu i idealno je smeštena na raskršću juga i istoka Evrope.

Radna snaga je regrutovana u najsiromašnijim i najnenaseljenijim oblastima – za sejanje, negu tokom rasta, žetvu, sušenje i pakovanje robe pre nego što se izveze u Crnu Goru, na Kosovo, u Severnu Makedoniju, Grčku i Italiju. Albanka, kako je nazivaju komšije Sloveni, biljka je visokog kvaliteta. Godine 2016, tri godine nakon što je na vlast došao premijer Edi Rama, Albanija se vinula na sedmo mesto u svetu po proizvodnji kanabisa, čija se ukupna vrednost procenjuje na 2,6 odsto BDP-a, u poređenju sa 0,07 do 0,19 odsto u zemljama kao što su Francuska, Nemačka, Italija ili Ujedinjeno Kraljevstvo.

“Intenzivno gajenje kanabisa poremetilo je privredu na severu, nerazvijenoj regiji, i izludelo društvo”, kaže Zef Đeta, profesor ruralnog razvoja na Univerzitetu u Tirani. “Sastojci su tu: osiromašeni proletarijat, udaljeni pašnjaci izloženi suncu i dobro navodnjavani, uz skretanje vodenog toka ako je potrebno, odličan proizvod, obilne žetve i sve što ide u skladu s tim. Više niko ne želi da radi na imanju. Kako odoleti iskušenju? Za nekoliko meseci se zaradi jednogodišnja plata. Mnogi preseku i okrenu leđa poštenom životu. To je ropstvo, avaj, iz koga se teško izvući.”

Zaposleni od maja do septembra, radnici su plaćeni od 1.500 do 5.000 evra. Ako ih uhapse, rizikuju zatvorsku kaznu od dve godine i četiri meseca. Između 2013. i 2019. godine, više od 8.000 Albanaca izvedeno je pred sud zbog gajenja kanabisa ili trgovine njime. Gotovo polovina je osuđena. U izveštaju pod naslovom “Velika nepoznanica: ko gaji kanabis u Albaniji?”, objavljenom u časopisu Journal of illicit economies and development u septembru 2022, istraživačica Adela Ljatja ustanovila je da velika većina (85 odsto) živi u seoskoj sredini, dok 61,5 odsto od ukupnog broja optuženih nije nastavilo školovanje posle osnovne škole.

PAULIN STARIJI

“Pastirska deca više ne znaju ni da izbroje stoku!” Pre osam godina, Paulin B. (63), profesor matematike i fizike u gimnaziji u Tamareu, spustio je svoju torbu u maloj osnovnoj školi u Kalču, zaseoku u delu planine u kojem nedostaje nastavnika. “Nisam mogao da ostavim tu decu gore bez škole”, kaže. Od Tamarea, gde živi, uspinje se stazom svojim gorštačkim korakom, ćutljiv i gibak. “Dva sata leti. Tri-četiri zimi.” Ponekad, dodaje, naiđe na vuka, medveda, zmiju. Ponekad odron blokira put.

Paulin u Kalču nikada nije održao čas za više od četiri učenika. Ali ove godine nema baš nikoga da sluša predavanja. Stolice su prazne, katedre zaključane. “Uvek nam je nedostajalo knjiga, udžbenika, školskog pribora… Nema čak ni toaleta.” Na tabli je kredom ispisan datum – 08. 06. 2022, poslednji čas pre raspusta. Do tada je trinaest porodica naseljavalo ovaj zaselak. Ove zime su četiri otišle u inostranstvo. Na prednjoj strani te jednostavne građevine okrečenih zidova i sa limenim krovom neka ruka je nacrtala srce. Jedan od prozora je razbijen.

“Iz ovoga nema izlaza”, uzdiše Paulin. “Više nema budućnosti na vidiku. Kada više nema drugog rešenje, kada ih beda uhvati za gušu, porodice prodaju stoku i zaduže se da bi otišle i okušale sreću negde drugde.” Paulin ima dve ćerke, jedna je učiteljica u Švedskoj, druga medicinska sestra u Nemačkoj. Gleda na ručni sat: žena ga čeka. Pošto je obolela od dijabetesa, amputirana joj je noga, a patrljak loše zarasta. U Tamareu ne postoji kućna nega, a lekovi se mogu nabaviti samo uz velike napore.

VRZINO KOLO

“Izolovanost, osiromašenje i iseljavanje sa severa državni su i strukturni problemi.” Sa 38 godina, Akil Karaj, svršeni student političkih nauka Nacionalne škole za administraciju i univerziteta Bokoni u Rimu, jedan je od mladih besprekornih i veoma elegantno odevenih kadrova Demokratske partije. Vratio se u zemlju uprkos povoljnim ponudama i danas je zvanični portparol Saljija Beriše, šefa opozicije. Kao izvor nevolja na severu navodi administrativnu reformu iz 2015. godine. Vadi list papira i nalivperom iscrtava kartu zemlje. “Ovakva teritorijalna i administrativna podela pokazala se kao komadanje izbornog tela”, kaže crtajući. “Socijalistička vlada je donela mere prenosa sredstava ka opštinama, deleći Albaniju napola i oduzimajući severu, tradicionalnom uporištu DP-a, pristup javnim službama. Zbog toga se škole i infrastruktura koja zavisi od opština ne održavaju.” Nasuprot tome, dodaje, budžet za fiktivna radna mesta u gradskim upravama je eksplodirao: “Milijardu evra između 2016. i 2021.” “Poreski rasizam”, kaže. Ovaj diplomac Nacionalne škole za administraciju ume da se izražava. “Indukovano siromaštvo ide u paru sa kanabizacijom i masovnom emigracijom, dok organizovani kriminal istovremeno zamenjuje društveni ugovor.”

“Krupne ribe nikada ne završe iza rešetaka”, primećuje Lindita Čela, novinarka koja radi za Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), grupu novinara koji istražuju organizovani kriminal i korupciju u svetu. “U zatvor se šalju samo sitni prestupnici.” Iako se na dela povezana sa drogom primenjuje Krivični zakon, činjenica je da policija uglavnom zatvara oči. Sa prosečnom platom od 500 evra mesečno, policajci nisu nimalo radi da jure šefove. Naprotiv, na tom lukrativnom tržištu nalaze dodatni izvor prihoda. “Policija tačno zna ko šta radi, i pre svega ko koga štiti”, objašnjava Lindita Čela. “Vlast je ohrabrila gajenje kanabisa. U Dukađinu postoje sela u kojima barem po jedan član svake porodice radi na nekoj plantaži. U nedostatku razvojnog programa, to je doslovno postalo sezonska zarada kao i svaka druga. Vlada u tome vidi samo prednosti. Osim toga, stanovništvo potčinjeno zakonu ćutanja uvek je mirno.”

“Leti volim da spavam pod vedrim nebom. Uzjašem konja i odem da kampujem visoko u planini. Jedne noći sam spavao blizu polja na kojem gaje kanabis. Osećao se miris… Nije trebalo tu da se ulogorim. Sutradan sam zatekao konja mrtvog”, kaže čovek, nazovimo ga Majk. “Ako želiš, lako je stupiti u kontakt sa njima. Ali rizično je, jer nisi Albanac, ne govoriš albanski i ako je potrebno, ubiće te bez oklevanja.” Majk je self made man, mnogo je putovao i zadovoljstvo mu je da govori engleski. Nije se školovao, ali poznaje svet. Vidi, čuje, oseća. “Ti tipovi nisu mnogo pametni”, tvrdi. “Uostalom, nema potrebe da čovek bude pametan da bi radio to što oni rade. Nasuprot tome, nemaju nimalo milosti, nimalo obzira, nimalo svesti.”

Po povratku u zavičaj, Majk, energičan čovek anksioznog karaktera, potpuno je potonuo. “Reintegracija” nije dobro išla. I kada se više ničemu nije nadao, kada su ga mučili nastupi duboke malodušnosti, neočekivani susret “sa jednom ženom, divnom prijateljicom”, pomogao mu je da digne glavu. Majk je ponovo pronašao veru. Stvari su krenule nabolje, ali od tada su mu antidepresivi, “moji popravljači raspoloženja”, kako kaže, uvek nadohvat ruke.

Govori u pola glasa. “Recimo da imaš dugove, a ovde ih naprosto svako ima. To se zna. Jednog lepog dana neki tip ponudi da ti pomogne. Donese ti kilo trave gratis. Ali i dalje ti je potreban keš. Onda ti donese drugo kilo, pa treće, i u jednom trenutku, taman kad pomisliš da ti je glava najzad iznad vode, on ti stavi do znanja da nadalje radiš za njega. Nemaš izbora. No, uskoro, ko zna, iz ovog ili onog razloga, neko, možda šef, onaj koga nikada nisi video, o kome ne znaš ništa, ne znaš mu čak ni ime, poželeće da te se otarasi. Policija te uhapsi, odeš u zatvor. To je sramota, ali znaš da nećeš moći ništa da kažeš iz straha od odmazde i zato što imaš rođaka ili nećaka u istom poslu kao i ti. Kako god, sistem je tako napravljen. Panduri i sudije su korumpirani. Dakle, ćutiš.” “Da bi preživeli, svi su primorani da varaju”, potvrđuje Lindita Čela. Obilje prljavog novca sliva se u predizborne kampanje, sudije se podmazuju, policija hapsi samo sitne ribe. “Ponekad čak i sama zasadi kanabis pa ga zatim spali pred televizijskim kamerama kako bi javnom mnjenju pokazala da nešto radi. Ili pak neki baron odluči da žrtvuje jednu plantažu kako bi spasao neku drugu, značajniju… To je deo igre.”

“Dopustili smo da pravna država propadne u korist nove klase kriminalaca koji su unapređeni u poslovne ljude”, ocenjuje Peljumb Nako, nekadašnji upravnik policijskog odeljenja za granice i migraciju. “U njihovim je rukama prava vlast. Oni guraju ovu regiju u atmosferu straha, trguju narkoticima i švercuju ljudska bića.” Jer emigiranje predstavlja žrtvu, do nekoliko desetina hiljada evra, zavisno od zemlje. No, ni porodična solidarnost ni prodaja stada ne omogućuju da se namaknu tolike sume, a pozajmicu nećete tražiti od svoje banke… Ali dok se ova oblast prazni, podvlači Peljumb Nako, vlada pokazuje samo veoma vidljivu ravnodušnost, ograničavajući se na ponavljanje da je emigriranje lični izbor. “Niko ne može sprečiti Albance da ostvaruju snove u inostranstvu”, objavljuje premijer.

Prevela s francuskog: Olja Petronić