Zapad i zemlje u kojima preovlađuju suniti, predvođeni Saudijskom Arabijom koja sebe smatra stožerom muslimanskog sveta, optužuju Iran da širi svoj uticaj i izaziva nestabilnost preko šiita u drugim zemljama, poput Bahreina, Sirije i Libana. Iran je jedina šiitska država u svetu, i kao takvog ga šiiti iz svih država smatraju nekom vrstom matice. U večitoj borbi sa Saudijskom Arabijom za lidersku poziciju među muslimanima, Iran saudijsku kraljevsku porodicu i mnoge druge arapske zemlje optužuje za izdaju islama i služenje Americi.

Kada su pali režimi u Tunisu i Egiptu, počeli nemiri u Bahreinu i Jemenu, iz Irana su stigle likujuće poruke da se muslimanski svet konačno budi i ruši režime koji su marionete Zapada, uz osude primene državne sile prema demonstrantima. Oko Libije je već bilo problema, iranske vlasti nikada nisu imale simpatija prema Gadafijevoj verziji socijalističkog islama i njegovog viđenja sopstvene liderske uloge među muslimanima. Ahmadinežad je na samom početku sukoba u Libiji osudio "represiju koju Gadafijev režim sprovodi prema mirnim demonstrantima", uz jasnu podršku ustanicima. Poziciju mu je iskomplikovalo bombardovanje zapadnih saveznika, pa je predsednik Irana pozvao ustanike da sruše Gadafija, ali da ne prihvataju pomoć Zapada. Iako ni prema sirijskoj verziji islama ne gaje simpatije, vlasti u Teheranu i Damasku je na saradnju naterala zajednička uloga parije, koju im je namenila Amerika. Osim toga, najveći broj pripadnika vlasti u Siriji su pripadnici šiitske sekte alavita, preko njih Teheran ostvaruje i svoj uticaj na Hezbolah u Libanu. Stanovište Irana je da je u Siriji u pitanju pokušaj rušenja vlasti od strane domaćih izdajnika, potpomognutih Zapadom, prema kojima vlast sa pravom primenjuje silu.

DVOSTRUKI STANDARDI: Sa druge strane, Zapad je zbunjeno propratio dešavanja u Tunisu i Egiptu, deklarativno pozivajući sve strane na mir i dijalog dok su vlasti pokušavale da se razračunaju sa demonstrantima. Kada je "jasmin revolucija" počela da se preliva u druge arapske zemlje, režimi su bili upozoreni i odlučili da je preventivno državno nasilje, žešće nego u Tunisu i Egiptu, pravi odgovor na izazove. Kada su u Bahreinu većinski šiiti počeli da se bune tvrdeći da imaju manja prava nego drugi, prećutna podrška Zapada, prvenstveno SAD, surovom odgovoru sunitske kraljevske porodice bila je mnogo rečitija. Demonstracije su brutalno ugušene uz pomoć vojnika iz Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Zapadne sile su uglavnom ćutanjem propratile kraj "bahreinskog proleća". Em je Bahrein sedište američke pete flote, em su se odmah čuli glasovi da bi udovoljavanje zahtevima bahreinskih šiita značilo i jačanje uticaja Irana, mada su demonstranti tvrdili da njihova pobuna sa Iranom nema nikakve veze. Pokušaj nezadovoljnih da organizuju demonstracije u Saudijskoj Arabiji sasečen je u samom korenu, i gotovo da nije ni zavredio pažnju svetske javnosti. Što se tiče Sirije, mnogobrojni zapadni političari ističu da bi eventualna promena vlasti u ovoj zemlji bila dobrodošla, jer su sirijske vlasti saveznik Teherana, pa podrška zahtevima demonstranata i osuda vlasti ne izostaje.

U Jemenu, vlast predsednika Alija Abdalaha Saleha se već mesecima krvavo obračunava sa demonstrantima. Posle dugog čekanja da Saleh, "saveznik u borbi protiv terorizma", svoj problem sam reši, Zapad je odlučio da ga ipak pusti niz vodu, ali kontrolisano, poput Hosnija Mubaraka. Plan za prevazilaženje krize u Jemenu, koji je predložio Savet za saradnju zemalja Persijskog zaliva (Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Bahreina, Kuvajta i Omana), za sada ne ide glatko. Planom se predviđa da opozicija formira vladu pomirenja i da mesec dana kasnije Saleh, koji vlada 32 godine, podnese ostavku, a za uzvrat bi dobio imunitet. Jemenski predsednik kaže da prihvata taj plan, ali još uvek odbija da ga potpiše.

Cinično je da svoja rešenja u krizi predlažu nabrojane zalivske zemlje, za koje su, kao i za zemlje kojima se valjaju revolucije, karakteristične despotske vladavine bez ikakvih naznaka demokratije, raslojenost u društvu, korupcija i nepotizam. Za ulogu pomiritelja i savetnika ih ipak kvalifikuje status američkih saveznika, a nije zanemarljivo ni to što najveći deo lavovskih prihoda od nafte i gasa troše na nabavku naoružanja.

Ono što se dešavalo i dešava u Libiji školski je primer dvostrukih standarda. Sa početkom demonstracija krenula je i medijska priprema u kojoj su ključne reči bile "napadi na civile". Zapadne zemlje su u početku računale da će Gadafija srušiti opštenarodni ustanak, i to veoma brzo, ali su se u tom računu potkrale greške. Umesto blic kriga, Libija je ušla u dugotrajan, mrcvareći građanski rat, u kome bi pobunjenička strana bila odavno poražena da nije bombardera i pomoći NATO-a.

GUŠENJE NEZADOVOLJSTVA: Iran je svoju porciju nemira proživeo još pre dve godine, a iranske vlasti su unutrašnje probleme rešavale na isti način kao vlade u arapskim zemljama, koje je Iran ovih dana optuživao za primenu brutalnosti "nad demonstrantima koji su iznosili pravedne zahteve". Demonstracije u Iranu počele su u junu 2009. godine posle predsedničkih izbora. Na tim izborima je pobedio Mahmud Ahmadinežad, a nemiri su planuli odmah pošto je vlast saopštila rezultate, jer je opozicija koju je predvodio Mir Hosein Musavi tvrdila da je ubedljiva pobeda Ahmadinežada lažirana.

Eksplozija nezadovoljstva nije bila posledica samo tih izbora. Iran je socijalno i politički duboko podeljeno društvo, a podele ne postoje samo između "reformista" i "konzervativaca", već i između bogatih i siromašnih, prve i druge generacije revolucionara unutar same vlasti. U Iranu se već godinama u vazduhu osećala eksplozivna smeša nada, izneverenih očekivanja, besa, želje za većom slobodom, naročito kod mladih, a sedamdeset odsto Iranaca ima manje od trideset godina. Sve je eksplodiralo 2009, a odgovor vlasti je bio brutalan.

Nedeljama su udarne svetske vesti bile sukobi demonstranata sa snagama bezbednosti u Iranu, u kojima je bilo desetine mrtvih i stotine povređenih. Iranci su tada razbili strah i prekoračili granicu posle koje više ništa nije isto. Prvi put su se, još od islamske revolucije, demonstranti otvoreno sukobili na ulicama sa snagama bezbednosti, ali je prvi put od revolucije protiv šaha na ulicama palo i toliko žrtava. Nemiri su trajali nedeljama, potom se stanje privremeno smirilo, a poslednji žestoki sukobi koji su ostavili desetine mrtvih desili su se krajem 2009, na dan Ašure, jednog od najvećih verskih praznika u Iranu. Posle tolikih žrtava, bilo je jasno da su podele između aktuelne vlasti i njenih protivnika toliko duboke da je taj jaz nemoguće prevazići. Vlast više nije nudila bilo kakav kompromis i popuštanja, već je igrala i još uvek igra na kartu otvorenog sukoba.

BATINE, SILOVANJE, UBIJANJE: Ono što je nastupilo u Iranu kada su demonstracije utihnule pokazuje šta se dešava kada se pogase reflektori pažnje sveta u zemljama u kojima se režim oseti ugroženim. Na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma "Beldocs" koji se održava u Beogradu je 7. maja prikazan nemački dokumentarni film Zeleni talas iranskog reditelja i scenariste Alija Samadija Ahadija. U kombinaciji arhivskih snimaka protesta, mitinga i demonstracija, ukomponovanih sa crtanim animacijama, o tadašnjim događajima govore učesnici demonstracija, aktivisti opozicije, komentatori.

Najmučniji deo filma su svedočenja Iranaca, koji su uspeli da pobegnu iz zemlje, o onome što je sledilo posle završetka demonstracija. Hapšenja, puni zatvori u kojima su zatvorenike tukli, silovali, ubijali, beznađe da je bilo kakva promena nabolje moguća. Većina Iranaca koji se pojavljuju u filmu pobegla je u zemlje Zapadne Evrope, u njihovim rečima su česti pozivi svetu da na neki način utiče na ono što se dešava u Iranu. Takvi pozivi su česti i u blogovima Iranaca koji se citiraju u filmu, ali se tu ne pominje da je još rat u Iraku delovao kao otrežnjujući šamar za onaj deo iranske omladine koja je u Americi videla bastion demokratije, i da je ogroman broj ljudi svestan da bi svaka strana intervencija dovela do istog rezultata kao u Iraku, čemu ih uči i sadašnji primer Libije.

Iranska svakodnevica u prethodne dve godine nije, naravno, samo politika. Kao i u drugim zemljama, ma kako dramatično bilo ono što se dešava, posle svega se nastavlja nešto što se zove običan život. Deo te svakodnevice u Iranu su, ipak, i odsustvo nade da će do promena doći i strah od represije koji se uvlači u sve pore iranskog društva.

BEZNAĐE: Taj strah i beznađe su deo svakodnevice i u ostalim zemljama u kojima se "promene" sada dešavaju ili su se već desile. Poslednje vesti iz Tunisa govore o nemirima u kojima su paljene policijske stanice i postaje Nacionalne garde, o pljačkanju radnji, ponovnom uvođenju policijskog časa; u Egiptu je u sukobima muslimana i hrišćana u Kairu u noći između subote i nedelje 12 ljudi poginulo, a zapaljene su dve hrišćanske crkve.

Deluje kao da se do sada poznat muslimanski svet ruši u "zelenom talasu", ali još niko ne zna kakav svet na tom prostoru bi mogao da nastane. Dosadašnja iskustva ne ostavljaju mnogo nade u bolju budućnost. Zapadnim silama je u zemljama koje su im saveznici očigledno bitan kontinuitet saradnje, bez obzira kako se zove onaj koji je na vlasti. Režim u Tunisu jeste "šaptom pao", to se, uz nešto duže opiranje, desilo i u Egiptu, ali je kritična masa nezadovoljnih tamo očigledno bila prevelika, a vlasti i njihovi zapadni saveznici bili su iznenađeni i zatečeni, pa ipak se ništa bitno u strukturi vlasti nije promenilo.

Ostalima su, poput Jemena, Bahreina, Saudijske Arabije, ostavljene odrešene ruke da se sa unutrašnjim problemima izbore, ovoga puta uz mnogo budniji nadzor. Kako se vlasti ovih zemalja sa problemima razračunavaju, svet već mesecima gleda. Za "otpadničke" zemlje poput Iraka, Libije, Sirije, Irana, spoljašnji pritisak je konstanta, sve dok ne dođe do eksplozije. Ta eksplozija je, i pored brojnih unutrašnjih problema koje su vlasti tih država rešavale gvozdenom rukom, nekada izazvana spoljašnjom intervencijom, kao u slučaju Iraka i Libije. Svrha eksplozije je namirivanje interesa zemalja koje intervenišu, bez obzira na posledice po samu zemlju. Opasno je što se, na osnovu dosadašnjih primera, šalje poruka da vlasti zemalja pod takvim pritiskom pravog izbora i nemaju. Uzalud je Sadam Husein puštao međunarodne komisije da traže oružje za masovno uništavanje koga nije bilo, uzalud se Gadafi mirio sa Zapadom. Kada je došao čas, i jedan i drugi su postali mete, a posledice trpe svi stanovnici tih zemalja.

Što se tiče Irana, i ta zemlja leži između čekića strane intervencije, koju SAD i Izrael već godinama najavljuju, i unutrašnje eksplozije koja bi imala nesagledive posledice. Tvrdo krilo vlasti, čiji je simbol Ahmadinežad a pravi vođa Ali Hamnei, očigledno smatra da se svakom unutrašnjem izazovu mora suprotstaviti represijom, verujući da je za tako nešto dovoljno što u rukama ima sve poluge moći – policiju, vojsku, moćnu Revolucionarnu gardu. Svaki kritičar vlasti je neprijatelj države i plaćenik Zapada, kako su već bezbroj puta nazvani organizatori i učesnici demonstracija 2009. godine. Naravno da Zapad, predvođen Amerikom, želi promenu vlasti u Teheranu, ali je za Iran bar unutrašnji pritisak pre svega posledica unutrašnjih problema. U rešavanju tih problema neće, na duži rok, pomoći ni gola sila. Sadašnja iranska vlast kao da zaboravlja da je sve poluge moći u rukama imao i bivši iranski šah Reza Pahlavi, pa mu to nije pomoglo da vlast sačuva kada se skupila kritična masa nezadovoljnih, besa i očaja. Toga bi trebalo da se sete i zemlje koje su Pahlavija podržavale, pre svega SAD i Velika Britanija, koje danas daju podršku mnogim režimima po arapskim zemljama koje na vlasti opstaju koristeći samo silu.