Dve razarajuće eksplozije – jedna na prilazima Palermu koja se dogodila 23. maja 1992. godine, a druga 57 dana kasnije u samom gradu – postaće dvostruki simbol novije italijanske istorije označavajući istovremeno dva potpuno suprotna pojma: besprimernu hrabrost pojedinca u službi pravde i kolektivne dobrobiti zajednice sa jedne, i opskurnog lica države spremne da u odbrani zla počini i najsvirepije zločine sa druge strane. Italija se zato ovih dana seća dva svoja heroja čija imena nose ulice u gotovo svim italijanskim gradovima.

Đovani Falkone i Paolo Borselino bili su istražne sudije, vršnjaci rođeni u Palermu, drugari iz detinjstva i zakleti neprijatelji svega što je oličavala Koza nostra, moćna sicilijanska i italo-američka mafija. Otuda su italijanski mediji baš ovih dana, kada se navršava trideset godina od smrti ova dva državna službenika, prepuni tekstova kojima se oživljava sećanje na ove atentate uz obaveznu, više ili manje istaknutu poruku da i nakon toliko vremena slučajevi nisu u potpunosti okončani. Izvršioci su pronađeni i osuđeni, ali se za nalogodavcima i dalje traga. Tačnije rečeno: traga se za dokazima, a mogući krivac označava kodiranim imenima – “država”, “institucije” i “ljudi iz vlasti”.

RAZLOZI ATENTATA: Spektakularnim atentatom na dvojicu sicilijanskih sudija Koza nostra je po ko zna koji put tokom poslednjih decenija 20. veka htela da stavi do znanja ko zapravo upravlja Sicilijom, ali i da kazni najistaknutije predstavnike države koje je videla kao predvodnike antimafijskog otpora. Neposredni razlog je bila osveta, pošto su u januaru te 1992. godine bile izrečene pravosnažne presude u takozvanom “Maksi” procesu vođenom u Palermu protiv 460 pripadnika mafije inkriminisanih za najteža krivična dela.

I samo hapšenje tolikog broja eksponenata sicilijanskih mafijaških porodica predstavljalo je snažan udarac organizovanom kriminalu, dok su presude bile više nego rigorozne. Sam proces je, u prvom stepenu, trajao godinu i po dana, dok je odlučivanje pred apelacionim sudom potrajalo sve do početka 1992. godine. Epilog je bio poražavajući za optužene, tim pre što je sve do tada italijanska javnost bila naviknuta na blage presude mafijašima, iznuđene korupcijom ili bezobzirnim pretnjama sudijama i svedocima, ili jednostavnim nedostatkom dokaza iza čega je stajala famozna omerta.

Sada se desio preokret: devetnaest osuda na doživotnu robiju i čitavih 2665 godina zatvora, od čega su skoro sve presude potvrđene pred apelacionim sudom. Bio je to jedan od najvećih krivičnih procesa ikada održanih u istoriji pravosuđa.

ONO ŠTO SE ZNA: O samim atentatima je tokom trideset proteklih godina dosta pisano. Sudija Đovani Falkone zajedno sa suprugom Franćeskom Morvilo i tri pripadnika obezbeđenja, nastradao je u strahovitoj eksploziji na auto-putu broj 29 nadomak Palerma. U kišni propust ispod kolovoza postavljeno je nekoliko vrsta eksploziva ukupne snage 400 kilograma trinitrotoluena. Konvoj je bio sastavljen od tri blindirana automobila fijat kroma koji nisu odoleli snažnoj detonaciji. Tri agenta obezbeđenja su poginula na licu mesta, četvorica su povređena, a sudija Falkone i njegova supruga su par sati kasnije preminuli u bolnici u Palermu.

Ono što je kasnije, nakon prvih hapšenja i priznanja postalo predmetom posebne pažnje, jesu opsežne pripreme koje su sprovedene da bi ovako zamišljen atentat uspeo. Đovani Bruska, zvani Il Porco, što će reći Vepar, morao je ne samo da dobro prouči teren i kretanje žrtve, već i da zajedno sa ekipom izračuna tačan trenutak za aktiviranje eksploziva pod vozilima koja su se kretala brzinom od preko 120 kilometara na sat. U tom cilju je na ivicu auto-puta bio postavljen čak i jedan u crveno ofarban frižider koji je služio kao marker, a potom na kolovozu bojom obeležene tačke koje je trebalo da ukažu na brzinu primicanja vozila ka mestu sa eksplozivom. Takođe, zarad bolje vidljivosti, uz ivicu kolovoza je potkresano šiblje i sitno rastinje. Ovi bizarni podaci govore pre svega o osećanju potpune sigurnosti atentatora kojima je nevidljiva ruka mafije, posredstvom svojih veza, pružala sigurnu zaštitu.

Sudija Paolo Borselino ubijen je u sličnom dinamitaškom pothvatu. U Ulici Amelio ispred broja 23, gde je živela njegova majka, parkiran je jedan neugledni fijat 126 sa devedeset kilograma plastičnog eksploziva. On je aktiviran kada se sudija, praćen obezbeđenjem, približio ulazu u zgradu. Svi su poginuli na licu mesta izuzev vozača koji se nalazio nešto dalje pokušavajući da parkira automobil. Među poginulim pripadnicima obezbeđenja nalazila se i Emanuela Loi, prva žena pripadnik specijalnih jedinica za obezbeđenje i prva koja je poginula na zadatku.

KONTEKST: U dugoj i krvavoj istoriji sicilijanske mafije, među mnoštvom likova okorelih kriminalaca koji su istovremeno bili i dželati i žrtve, dve su značajne ličnosti koje su definisale tragičan kraj sudija Falkonea i Borselinija. To su Tomazo Bušeta i Salvatore Toto Rina. Bušeta je upisan u anale italijanskog pravosuđa kao prvi saradnik istrage koji je svojim priznanjima potpuno razotkrio unutrašnju organizaciju, pravila i veze unutar Koza nostre, koja je do tog trenutka pa stotinak godina unazad bila potpuna nepoznanica organima gonjenja. Iako i sam mafijaš od karijere koji je na duši nosio desetine likvidacija, uglavnom svojih prokaženih kolega, uspeo je da u znak zahvalnosti države za učinjene joj usluge poživi u dubokoj anonimnosti do sedamdeset druge godine, i umre na Floridi aprila dve hiljadite.

On je bio ključni čovek koji je veštom istražitelju Falkoneu otvorio prvi mafijaški pasijans, odakle se, uz nesebičan, požrtvovan rad njegovih kolega na čelu sa sudijom Borselinom, došlo do optužnica za već pomenutih 460 kriminalaca optuženih i osuđenih na “Maksi” procesu. Po rečima samog Bušete, on nikada ne bi progovorio da za svog sagovornika nije imao upravo sudiju Falkonea. Bušeta je svoj saradnički rad (nikada nije pristao da ga zovu pokajnikom) platio skupu cenu. Likvidirano je ukupno jedanaest članova njegove uže porodice, među kojima dva sina, brat, četiri sinovca…

Iza svih tih ubistava, kao i iza ova dva spektakularna atentata, stajao je šef šefova sicilijanske Koza nostre – Salvatore Rina, poznat među intimusima pod nadimkom “Toto u curtu”, odnosno Kratki, dok je u širem krugu podanika oslovljavan kao “La belva”, odnosno Zver. Ako bi njegovu biografiju trebalo iskazati u jednoj rečenici, onda bi ona obuhvatila Korleone 1930. godine kao mesto i godinu rođenja, 24 godine života u potpunoj ilegali, 26 presuda kojima je osuđen na 26 doživotnih robija, i smrt 2017. u zatvorskoj bolnici u Parmi.

Svaki detalj njegovog života mogao bi biti pretočen u po jedan roman, toliki je broj života i sudbina koje je ili prekratio, ili presudno na njih uticao. Na spisku njegovih žrtava su, osim kolega kriminalaca, od velikih bosova do neposlušnika najnižeg ranga, i veoma ugledne ličnosti italijanskog, odnosno sicilijanskog javnog života: generali, visoki policijski dužnosnici, političari, sudije, tužioci… Koliku je i kakvu moć imao ovaj čovek svedoči činjenica da je dobar deo svog ilegalnog života proveo u širem centru Palerma, gde je živeo sa suprugom i četvoro dece koja su odrastala i školovala se, i da je odatle vukao najvažnije “poslovne” poteze, planirao ubistva i zavere, a da to niko nije znao. Četiri poslednje reči treba posebno istaći: “To niko nije znao.”

GLASNI ŠAPAT I TVRDE UŠI: Tokom te 1992, kao i naredne godine, nastavljena je serija atentata poznata u italijanskoj publicistici kao “sezona bombi”, a koja je za svoje neposredne izvršioce imala upravo eksponente sicilijanske mafije na čelu sa Totom Rinom. Ovaj totalni rat između mafije i države proizveo je niz različitih posledica i pokrenuo niz različitih istraga, čiji su zamršeni kanali probijani tokom proteklih godina dovodili istražitelje do nekih veoma poznatih adresa, od kojih su našoj javnosti najpoznatije one na kojima su obitavali gospoda Đulio Andreoti (upokojen pre devet godina) i još uvek živući, ali sa mnoštvom sudskih procesa za vratom, Silvio Berluskoni.

Sećanje na smrt sudija Falkonea i Borselina u današnjoj Italiji izaziva revokaciju na raspoloženje koje je tih godina vladalo progresivnim delom ovdašnje javnosti. Bio je to nepatvoreni, čisti gnev “običnog čoveka”, pre svega stanovnika Sicilije, umornog i izmučenog potocima krvi koji su se lili tokom poslednjih decenija 20. veka, ostavljenog na milost i nemilost beskrupuloznih zločinaca koji uzimaju, otimaju, prete, zastrašuju…

Falkone i Borselino nisu bili prvi heroji antimafijskog pokreta, ali su se pojavili u vreme kada je on počinjao da se, nošen opštim nezadovoljstvom, razvija i širi. Bili su zaustavljeni uz veoma osnovanu sumnju da u tom prljavom poslu mafija nije bila sama. I jedan i drugi sudija su tokom poslednjih godina svoje sve uspešnije karijere nailazili na prikriveni ali permanentni odijum institucija. Difamirani su posredstvom plaćenih novinara, napadani, uskraćivana im je pomoć, postavljane bezbrojne sitne birokratske prepreke i stavljano im je do znanja da put koji su odabrali nije ni dobar ni poželjan. Otvoreno im je prećeno, a u jednom atentatu na sudiju Falkonea jasno se video potpis tajnih službi države. I jedan i drugi sudija su to odlično znali i o tome javno govorili. Borselino je u jednom intervjuu nakon Falkonijeve pogibije sebe nazvao “mrtvacem koji hoda”.

Istraga nakon njihove pogibije jeste bila efikasna i okončala se hapšenjem Tota Rine nakon samo nekoliko meseci, ali je takođe bila i krajnje trapava i površna, da je to upadalo u oči čak i običnom posmatraču. Cilj je bio da se krupne ribe izvuku iz mreže, jer u zonama u kojima se interesi države poklapaju sa interesima organizovanog kriminala ribolov je strogo zabranjen. A naručioci, organizatori i podržavaoci političkih ubistava uvek su u prvim redovima na komemoracijama u čast poginulih heroja. Po tome se prepoznaju.

Ovogodišnja serija manifestacija povodom tridesetogodišnjice pogibije sudija iz Palerma, dešavaju se u okolnostima koje je najbolje prikazao karikaturista Mauro Biani. Uz lik sudije Falkonea u poznatoj pozi, sa rukom u džepu, zapisao je tri reči: “Izvinite na smetnji.”