Lampeduza, ostrvce u sredozemnom moru, deo italijanske teritorije najbliži afričkom kontinentu, odavno je već sinonim za stradanja, nemoći, beznađa i ostale užase što su prateći proizvod globalne svetske krize. Na tom se deliću kopna već više od deset godina sukobljavaju politika i moral, čovečnost i neljudskost, solidarnost i ksenofobija. Zato se o Lampeduzi, kao simbolu civilizacijskog kolapsa, u najuticajnijim medijima najpre ćuti ili se govori malo, uglavnom kroz šture agencijske vesti koje, kao glavnu informaciju, donose broj mrtvih i nestalih.

Pre dve nedelje, kada izraelsko-palestinski sukob u ovoj meri još niko nije ni sanjao, na Lampeduzi je, uz prisustvo predstavnika nekoliko međunarodnih humanitarnih organizacija i lokalnih vlasti, održan pomen na stradale u velikoj pomorskoj tragediji kada je život izgubilo 368 ljudi, dok se više od dvadeset vode kao nestali. Tragedija se odigrala 3. oktobra 2013. godine nadomak obližnjeg Zečjeg ostrva, ne većeg od tri hektara. Pretrpani ribarski brodić, na kome se nalazilo oko pet stotina osoba, prvo se zapalio, a potom prevrnuo. Lokalni ribari su čuli zapomaganje unesrećenih, požurili su da im pomognu i uspeli su da spasu jedan broj davljenika. Nadležne službe spasavanja reagovale su tek nakon sat vremena. Bilo je prekasno.

Tada, na komemoraciji održanoj u hangaru lampeduškog aerodroma, pred pod konac poređanih 368 mrtvačkih sanduka, tadašnji italijanski premijer Enriko Leta je, između ostalog, poručio da se ovakve tragedije moraju zaustaviti. Nisu zaustavljene. Što se italijanske javnosti tiče, ove reči su zazvučale kao još jedan pucanj u prazno. Zvanična vlast, a pogotovo briselska administracija, osta(ja)la je manje-više ravnodušna.

U SENCI PODRAZUMEVANE SMRTI

Tokom poslednjih deset godina, u talasima Sredozemnog mora, pokušavajući da se domognu boljeg ili pak spasu goli život, stradalo je oko 28 hiljada ljudi.

Suočena sa veoma teškim problemima humanitarne prirode, italijanska država je morala nešto da preduzme. Unesrećene je trebalo prihvatiti, utvrditi njihovo zdravstveno stanje, bolesne lečiti i hraniti, a sve zajedno smestiti negde gde bi im, za najmanje tri meseca, bila određena sudbina: prihvatanje zahteva za azilom ili repatrijacija. Mnogi od migranata su stizali bez i jednog dokumenta, a veoma često, osim svog, nisu govorili nijedan drugi jezik. Tako su ta prihvatilišta, podignuta na nekoliko lokacija na jugu Italije, uz već postojeće na Lampeduzi, postala mesto zgusnutog očaja. Nije se znalo ko je očajniji – da li lokalna administracija blokirana krutim i kontradiktornim zakonima, predstavnici humanitarnih organizacija koje su pomognute tankim međunarodnim fondovima uspevale da obezbede nešto hrane, lekova i sredstava za higijenu ili sami migranti suočeni sa činjenicom da im niko nije nudio niti zračak nade.

A gde bi, u slučaju repatrijacije, mogli da se vrate oni koji su stigli iz, ratom ili plemenskim sukobima, razorenih država: Nigerije, Somalije, Konga, Centralnoafričke Republike, Sudana, Sirije, Avganistana… Mnogi od njih su u ovo putovanje uložili sve što su imali, a put do morske obale je bio rizičan sam po sebi: osim loših komunikacija, oskudice u vodi i hrani, pretnje su stizale od razbojničkih bandi, paravojnih milicija, lokalnih nasilnika… Da bi se iz centralne Afrike stiglo do sredozemne obale, trebalo je proći države koje su i same bile u burnom vrenju unutarnjih političkih sukoba (Tunis) ili na ivici anarhije i potpunog bezvlašća (Libija). Oni koji zaista nisu imali sreće nailazili bi na slatkorečive prevoznike, spremne da ih sa neke zabačene plaže prebace do Lampeduze za ništavnih hiljadu dolara po glavi. Opremljeni brzim gumenim čamcima, pružali su solidnu garanciju da će poduhvat biti izveden uz veoma mali rizik. Ali, na nekoliko kilometara od obale, posada bi potezala oružje i svoje putnike likvidirala po kratkom postupku. Novac su iz razumljivih razloga zadržavali, trebalo je pokriti troškove.

Te pogibije, tu ljudsku patnju niko nije beležio. A i čemu? Prizori iz izbegličkih logora po zemljama Severne Afrike, užasna svedočenja o umiranju bližnjih od iscrpljenosti i gladi, nisu scene pogodne za prikazivanje u večernjem televizijskom dnevniku.

Otuda su i statistike o broju mrtvih migranata krajnje nepouzdane. Računaju se samo one žrtve čiji su leševi, najčešće bezimeni, pronađeni na italijanskim obalama. Svi ostali ljudski životi se vode kao pretpostavljena i očekivana šteta, o kojoj bi jedan od nadležnih bogova zadužen za taj deo sveta trebalo da vodi nekakav svoj račun. Uostalom, Afrika je to.

DUGO PREBACIVANJE VRUĆEG KROMPIRA

Šta je učinila država?

Pritisnute migrantskim krizama, koje su se kao cunami plavile italijanske obale sa svakim novim afričkim ili bliskoistočnim sukobom, sve dosadašnje rimske vlade su bile primorane da obezbede kako integritet svojih granica, tako i elementarnu humanitarnu pomoć. Zaštita granica u ovakvim okolnostima je bila potpuno neizvodljiva. Jedini efikasan način bi bilo potapanje čamaca i brodića, što bi bilo protivno svim ljudskim i božjim zakonima. Italijanska ratna mornarica se tu pokazala na visini zadatka: uvek i u svakoj prilici, ponekad i pod veoma teškim vremenskim uslovima, nesebično je priskakala u pomoć. I pisana i nepisana pomorska pravila važe u svakoj civilizovanoj državi koja ima izlaz na more i tu se red zna. Ipak, Mateo Salvini, lider desničarske Severne lige, pokušao je, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova u vladi Đuzepea Kontea, da “trenira strogoću” pa je 2019. zabranio pristajanje jednog broda krcatog izbeglicama. Uz međunarodni pritisak i zgražavanje domaćeg javnog mnenja izbegnuta je humanitarna katastrofa, a ministar (trenutno, u vladi Đorđe Meloni, zadužen za infrastrukturu i javni transport) će uskoro morati da se pojavi pred nadležnim sudom gde bi mogao da odgovara za kršenje više međunarodnih sporazuma, domaćih zakona, pa i samog Ustava. Naime, član 26 italijanskog Ustava garantuje pravo azila svakom strancu koji ga zatraži, pod uslovom da u svojoj zemlji nije u mogućnosti da raspolaže onim demokratskim slobodama i pravima koje ovaj Ustav garantuje na teritoriji italijanske države. Takođe, istim članom se zabranjuje izručenje stranih državljana koji su u svojoj zemlji progonjeni iz političkih razloga. To znači da je u masi pridošlica koji su se, posle silnih patnji, domogli italijanske obale, osim identiteta trebalo utvrditi i razloge dolaska, pošto pravo azila nije zagarantovano svima. Taj postupak zahteva dosta posla i vremena tako da se osobama smeštenim u prihvatilištima to ponekad čini kao beskrajno dug proces. Njima ni jedan državni organ nije mogao da ponudi ono što im je najviše trebalo, a to je nada. Jer, mnogi svoju zemlju nisu napuštali zbog rata, već zbog očaja, nezamislivog siromaštva, bede i gladi. Otuda su bekstva pa i pobune u prihvatilištima bile česta pojava, pa su se velike grupe begunaca kao sačma raspršivale po italijanskim gradovima. Mnogi su zapadali u ruke lokalnih veleposednika i, uz obećanje urednih dokumenata ili bilo čega drugog, pristajali da obavljaju teške poljoprivredne poslove uz krajnje mizernu nadnicu od dva do tri evra na dan. Najgore su prolazili oni koji su pokušavali da stignu do Francuske. Na tamošnjim graničnim prelazima čekali su ih jaki odredi žandarmerije i tu je dolazilo do teških incidenata i krvavog premlaćivanja.

I upravo u takozvanoj “italijanskoj popustljivosti” Evropska unija je tražila izgovor da vruć migrantski krompir ostavi u rukama vlada u Rimu. Kao, vaše su granice pa ih čuvajte kako znate. S druge strane, italijanske vlasti su bezuspešno nastojale da evropske partnere ubede u notornu činjenicu da su granice Italije isto što i granice Evrope. Unutarevropska migrantska kriza je eskalirala upravo proteklih meseci kada je oboren tragični rekord sa Lampeduze – kod grčkog ostrva Pilos je 14. juna stradalo više od pet stotina migranata sa Bliskog istoka, što je broj žrtava u ovoj godini podiglo na alarmantnih 2300 izgubljenih života.

MUDROLIJE SEVERNE LIGE I SUDIJSKO “NE”

Na nedavnoj komemoraciji na Lampeduzi nije viđen nijedan predstavnik ni vlade, ni vladajućih stranaka. Premijerka Đorđa Meloni je ovim gestom htela da stavi do znanja da je njenoj ekipi – više od dangubljenja oko formalnog odavanja pijeteta – stalo da učini neke konkretne korake. Trebalo je konačno, a pre izbora za Evropski parlament, utvrditi pravce zajedničke akcije sa Francuskom i Nemačkom. Dan posle tužne godišnjice, 4. oktobra, Evropski savet je prihvatio “Pakt o migrantima” koji bi uskoro evropski parlamentarci trebalo da ratifikuju. Na unutrašnjem planu učinjen je i jedan gest “alla Italiana”. Naime, vlada je, pozivajući se na nekakvu sugestiju Brisela (odmah demantovanu), posebnim dekretom propisala kauciju od pet hiljada evra za sve one koji u svojim državama nisu ugroženi represalijama režima ili ratnim opasnostima, a hteli bi da izbegnu čekanje u prihvatnim centrima. Predlog je dala Severna liga, čiji su analitičari ustanovili da onaj ko se iskrca sa izbegličkih čamaca i ima kod sebe mobilni telefon, sasvim sigurno ima i pet hiljadarki. Mudrolija je veoma ličila na već pomenutog ministra Salvinija, što nije dokazano, ali je ideju zdušno branio tokom nekoliko svojih televizijskih nastupa.

A onda je sutkinja iz Katanije (Sicilija) Jolanda Apostoliko trojicu Tunišana oslobodila plaćanja kaucije pozivajući se pre svega na Ustav, odnosno neustavnost vladinog dekreta, a potom i na ličnu procenu da se Tunis ne može smatrati državom u kojoj su garantovana demokratska prava svim njenim građanima. Reakcija premijerke Meloni je bila, najblaže rečeno, histerična. Umesto da uloži žalbu Kasacionom sudu, Vlada je krenula đonom na sutkinju, ad hominem optužbama da je “crvena”, te da je njena odluka u funkciji podrške opozicionoj Demokratskoj partiji, što je potkrepljeno sa dva veoma snažna dokaza: prvo, suprug pomenute gospođe je deklarisani komunista i drugo, pronađen je video-snimak na kome se vidi da je učestvovala na jednom građanskom protestu. Naravno da se odmah postavilo pitanje ko to, zašto i po čijem nalogu snima sudije dok idu po ulici ili, kao građani, učestvuju u bilo čemu. Bilo se tu postavilo i još koje pitanje, tim pre što se ovdašnja javnost odmah prisetila Berluskonijevog rata sa sudijama, kada je on, na inkriminacije o utajama poreza i mafijaškim pajtanjima, odgovarao napadima na ličnost sudija i tužilaca. Sve bi za trenutak zaličilo na ono “sve je isto samo njega nema” da predsednik Nacionalnog udruženja sudija nije izdao jedno službeno saopštenje namenjeno Vladi koje bi se, sažeto u dve srpske reči, moglo prepevati sa: “More, maaaarš, (bre)!”.

U međuvremenu se još jedan sudija iz Katanije poveo za primerom svoje koleginice i oslobodio šest tuniskih migranata držeći se isključivo Ustava i zakona. Sve ovo sasvim sigurno neće podići međunarodni ugled aktuelnih vlasti, ali će zabaviti publiku željnu skandala. A migranti su tu da ćute i čekaju, pa šta bude.

A u međuvremenu se desio novi rat koji je zapretio mnogo strašnijim grozotama i novim talasom izbegličkog beznađa postavivši pred Evropu i svet još jedan nerešiv problem.