Za "Vreme" iz Soluna

Počeli su sredinom maja 2011. uzvikujući: "Nećemo napustiti trgove dok ne odu oni koji su nas do ovoga doveli: vlade, pregovaračka evropska Trojka (Međunarodni monetarni fond MMF, Evropska centralna banka i Evropska unija), banke, memorandumi i svi ostali koji nas zloupotrebljavaju." Nastavili su organizujući mirne proteste i predavanja – ispred skupštine na Trgu Sintagma u Atini, u Solunu kod Bele Kule i u ostalim većim gradovima na njihovim centralnim trgovima. Posle toga su "Ogorčeni" pozvali sindikate da se udruže sa njima i da i oni svoje štrajkove završavaju na istim "okupiranim" trgovima.

A sve to je počelo u Španiji na centralnom madridskom trgu Puerta del Sol kada su "Ogorčeni Španci" (Los Indignados) 15. maja 2011. poslali poruku "Grci, koliko je sati ? Vreme je da se probudite?" Poruka je primljena i zahvaljujući Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama na internetu. U roku od nekoliko dana su "Ogorčeni Grci" zauzeli centralne trgove svih većih grčkih gradova. Bile su to prve mirne demonstracije građana u Grčkoj koje nije organizovala nijedna politička partija, sindikati ili nevladine organizacije. Grčki demonstranti svih uzrasta i društvenih grupa imali su svakog dana u šest popodne sastanak na trgovima, a nemali broj njih je odlučio da se odatle ne pomera, pa su postavili šatore. Uz povike beznađa, ali i nade, sa parolama kao što su "Hoćemo stvarnu demokratiju", "Prevaziđimo partije", pojavili su se razni ključni pojmovi kao što su "pravo na istinu" "ogorčenost", "solidarnost", "kolegijalnost", "promena", "borba". "Ogorčeni Grci" su poslali svoje poruke celoj Evropi. Ovaj pokret su podržali i mnogi uvaženi grčki građani koji ne samo da su slali pisma podrške nego su i držali govore na mitinzima u Solunu i Atini. U jednom od najmračnijih perioda svoje novije istorije Grci se bude, ostavljaju po strani svoje TV upravljače, ustaju sa kanabeta i iz fotelja i izlaze na ulice zahtevajući od države i vlasti svoje pravo na nadu i veru u bolju budućnost.

DIKTATURA TELEVIZIJE: I prošle nedelje se veliki broj "Ogorčenih" širom Grčke glasno bunio protiv sve veće skupoće, nezaposlenosti i sve oštrijih ekonomskih mera, pa tako i oni okupljeni oko čuvene solunske Bele Kule. "Šta se dešava, je l’ ima demonstracija?", pitao je jedan mladić u prolazu. "Nisu demonstracije, skup je u pitanju." "Ko je organizovao, znači Ogorčeni?" "Da, ‘Ogorčeni’." Na trgu su bili postavljeni šatori onih koji su bili odlučni da ostanu koliko bude trebalo i koji su raširili plakate sa parolama: "Ugasi televiziju dok ti je još zakonom dozvoljeno!", "TV programi samo greškom govore istinu!", "Glavnim vestima u osam ton daje Međunarodni monetarni fond", "Diktatura je moguća bez tenkova, ali nije moguća bez televizije!"

Postavili su i jedan ogromni plakat na zidu Bele Kule na kome je pisalo "Na prodaju!" Prisutni su bili ljudi svih uzrasta, ali većinom mladi, pripadnici svih društvenih grupacija, sve u svemu veoma šarena gomila, po mnogo čemu kontradiktorna, utopljena u karnevalsku atmosferu u duhu mediteranskog mentaliteta. Tu su bili ljudi raznih političkih stavova, međusobno povezani jednim zajedničkim osećanjem: ogorčenjem. Sedeli su u krugu okupljeni ispred Bele Kule i jedan po jedan naizmenično uzimali megafon i glasno iznosili svoje stavove i puštali balone ispisane parolama. Među "Ogorčenima" bio je i jedan univerzitetski profesor koji je rekao da je tu "jer mu tako nalažu savest i srce".

Fotografije i zahtevi grčkih "Ogorčenih" obišli su čitav svet u trenutku kada je Grčka na naslovnim stranama svih svetskih medija zbog svog ogromnog duga i ekonomske krize. "Ogorčeni" izražavaju uglavnom svoja osećanja, pretežno ljutnju i bes. Kolektivni bes zbog situacije u kojoj se zemlja našla, lični bes zbog svakodnevnih egzistencijalnih problema, zbog nedostatka perspektive i budućnosti. Najčešće su se mogle čuti reči uvrede kao "lopovi, lopovi" koje su se odnosile, naravno, na političare. "Ogorčeni" nisu protiv demokratije, nego su, naprotiv, za direktnu demokratiju. Oni nemaju nikakve veze ni sa ultradesnim ni sa ultralevim maskiranim grupacijama koje svako malo pa pale i ruše centar Atine. Demonstracije "Ogorčenih" su odgovorne, odlučne, nenasilne i po mišljenju mnogih, pozitivne.

Kada je 15. juna 2011. na trgu Sintagma u centru Atine grupa anarhista uletela u skup "Ogorčenih" i oštro se sukobila sa policijom, mnogi su mirni protest pogrešno poistovetili sa nasilničkim ispadima ekstremista pridošlih sa strane. Ogorčeni nisu uzeli učešće u tom sukobu, nego su, naprotiv, čim su se epizode udaraca i suzavaca završile, očistili i oprali trg i okolne ulice. To je isto bio dokaz da postoji i drugačija Grčka, mnogo optimističnija, demokratičnija, solidarnija i zrelija.

POD PRITISKOM: Vrući letnji dani preklapaju se sa usijanim temperamentom Grka, dok je politička i ekonomska stvarnost ledena. Juni 2011. će ući u istoriju kao jedan od najtežih perioda kroz koji je Grčka prošla poslednjih decenija. Država je na ivici pucanja, nepodnošljivi su pritisci sa svih strana, kako iz inostranstva tako i iz same zemlje, atmosfera je vidno naelektrisana. Narod je na ulicama, a kreditni poverioci Trojke ne prestaju sa pritiscima da se izvrši još veća seča prihoda, da se povećaju porezi i štednja i da se sprovede privatizacija javnih preduzeća.

Vlada Jorgosa Papandreua je u procepu između sopstvenih ministara i opozicije koji se ne slažu sa potpisivanjem još jednog memoranduma sa MMF-om, jer bi on, kako kažu, kao stega izbio Grcima vazduh iz pluća sve do 2015. godine, i zahteva koji dolaze iz Brisela. Naime, bilo je jasno da Grčka neće moći ni 2012. da izađe na svetsko tržište i traži nove zajmove, pa je tako jedini način da ne bankrotira sporazum o novom kreditu od skoro 100 milijardi evra, pokrivajući tako kreditne troškove zemlje sve do 2015. godine. Poverioci su odredili veoma stroge uslove za ovaj novi kredit, ali bez njega, sledećeg meseca ne bi imala novac da isplati plate i penzije, što bi i formalno označilo nelikvidnost.

Posledice bankrota i eventualnog izlaska iz Evrozone su tako katastrofalan scenario za Grčku, da niko ozbiljan ne želi ni da razmatra tu opciju. Vlada Jorgosa Papandreua je bila primorana da uradi to što je uradila kako bi izbegla još gore posledice. Složila se sa evropskim kolegama oko novog kredita gigantskih razmera i uvela srednjoročni program stezanja kaiša od 2012–2015. godine koji bi zemlju trebalo da dovede do primarnog suficita i stabilnosti i smanji društveni dug koji je narastao na 350 milijardi evra. Naravno, račun će opet biti isporučen grčkim poreskim obveznicima koji su do sada već podneli mnogo tereta i smatraju da su došli do granica svojih mogućnosti.

Reakcije na nove mere su bile žestoke na svim frontovima i Papandreuova vlada posmatrala je kako joj se tope kredibilitet i rejting. Pognula se pod pritiscima, ali nije poklekla. Premijer je reagovao uvodeći radikalnu rekonstrukciju vlade i promenu ministara pa je tako njegov najveći protivnik unutar partije Evangelos Venizelos postao potpredsednik nove vlade i novi ministar ekonomije. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi i kancelarka Nemačke Angela Merkel su požurili da podrže rekonstruisanu grčku vladu i da se slože sa novim kreditnim pojasom za spasavanje za Grčku, a to isto je uradio i predsednik SAD Barak Obama, koji je zahtevao "brzo rešenje grčke ekonomske krize". Svi su se složili kako se grčka dužnička kriza, pored svojih lokalnih specifičnosti, ne tiče samo Grčke nego i ostalih zemalja iz Evrozone, te da ima i sve karakteristike "krize sistema" koja bi mogla, kao svojevremeno slučaj Lehman Brothers, da ugrozi globalno evropsku, američku i svetsku ekonomiju. Svi su se složili i da je cena spasavanja Grčke mnogo manja nego što bi bila cena njenog bankrota, jer bi to u posleratnoj istoriji (od 1945. naovamo) bio prvi bankrot jedne razvijene zemlje.

Ali, iako je izbegla bankrot, barem do 2015. godine, Grčka nije izbegla dugogodišnje mere štednje i radikalne reforme koje bi trebalo od nje da naprave tržište koje se oslanja na sopstvene snage i koje ne konzumira više nego što proizvodi.

SPREMNI ZA SEZONU: Međutim, čim se malo udaljiš od centralnih trgova Atine i Soluna, koji vrve od nezadovoljnih ljudi koji protestuju, buke, muzike, plakata i parola, grafita i šatora, kontejnera sa đubretom, dolazi se do Grčke kakva je bila prepoznatljiva pre ekonomske krize – do peščanih plaža i ostrva, plavog mora i sunca. Grčka je spremna za turističku sezonu. Na tom planu nema "Ogorčenih", a vlasnici radnji i hotela u turističkim mestima isključuju televizore kako ne bi "lošim vestima" sebi i gostima kvarili dobro raspoloženje. Njihova lica su se razvedrila, jer je u odnosu na prošlu godinu primećen porast turističke potražnje od preko deset odsto. Naročito na nekim svetski poznatim ostrvima kao što je Rodos primećen je porast broja turista od čak 33 odsto, tako da mnogi govore o povratku starih dobrih vremena.

I na Halkidikiju vlada veoma pozitivna atmosfera, jer se zbog geografskog položaja očekuje veliki priliv turista, pre svega iz balkanskih zemalja. Istina je da su ove godine grčki turistički proizvodi jeftiniji pet do deset odsto u odnosu na lane, ali i poslednji nemiri u severnoj Africi su išli na ruku grčkom turizmu. Uvećanje prihoda od turizma će po svoj prilici umanjiti posledice recesije i to bi trebalo da bude okidač za povratak ka razvoju do sredine 2012.

Leto će sigurno doprineti smanjenju napetosti, pa će tako oni Grci koji budu u prilici da odu na godišnji odmor moći bar nakratko da se opuste i zaborave ekonomske probleme i pretnju od bankrota. Uostalom, prosečan Grk nema nameru da odustane od dobrog provoda. Čak i u gradovima gde vlada velika nezaposlenost kafeterije, kafići i taverne su puni. Često i tačno primećuju zaprepašteni strani turisti da u načinu života Grka i u njihovim navikama nema ni traga od krize. Grk se ne odriče lako svog izlaska na kafu, svog pića u omiljenom baru, svog nedeljnog odlaska na ručak u tavernu, oblačenja, svoje sijeste… Budući da su mediteranski narod, Grci će nastaviti da žive boemski, da izlaze ili da negde piju frape, da idu na buzuki i u klubove. Ni mnogo jači pritisci ni mnogo veće mere štednje neće od Grka napraviti "srednjoevropljanina" niti će Grk ikada ličiti na Engleza, koliko god se to od njega tražilo. Ali to, što Grci moraju da nauče, jeste da žive štedljivije, sa manje luksuza, jer štedeti ne znači biti siromašan, nego znači trezveno upravljati sredstvima za život.