Krađa i prekrađa umetničkih dela
Taoci istorije
Svi su tu i tamo "šanirali", a mnogi stručnjaci smatraju da je to na kraju dalo pozitivne impulse umetnosti jer su se širila saznanja o drevnim kulturama i, uopšte, prenosili stilovi
Višegodišnji izgovori Italijana da zadrže etiopski obelisk graniče se s komedijom: "Etiopljani ne bi znali ni da ga održavaju i vrednuju"; "Da nije bio izložen u Rimu, niko ne bi čuo za obelisk iz Aksuma. Etiopljani treba da budu srećni što su imali mogućnost da ga večni grad ugosti". Iako su se decenijama pravdali da je transport komplikovan i skup, čini se da je pomenuti udarac groma ubrzao postupak vraćanja: "Sada kada je oštećen možemo i da im ga vratimo. Sigurno ga nećemo restaurirati o našem trošku", izjavio je pomoćnik ministra kulture Vitorio Zgarbi. Inače, u nedavno sprovedenoj anketi, 52 odsto Italijana izjasnilo se protiv restitucije obeliska Etiopiji.
Koliko su Etiopljani srećni što je njihovo najvrednije blago u Rimu, toliko su Italijani srećni što se Leonardova Mona Liza nalazi u Luvru. U nemogućnosti da povrate čuvenu sliku, Italijani se euforično prisećaju godina uoči Prvog svetskog rata kada je Mona Liza, nakon što je ukradena iz pariskog muzeja, tajno boravila u Italiji. Naime, u leto 1911. čuvari u Luvru su u podrumu pronašli zaštitno staklo i okvir slike koja je volšebno nestala. Za krađu je u prvom trenutku bio osumnjičen mladi španski slikar s imenom Pablo Pikaso. Niko tada nije sumnjao u nepismenog italijanskog molera Vincenca Peruđu koji je tih dana krečio u Luvru. Godinama je Leonardova slika čuvana u potkrovlju jedne kafane blizu Milana gde je stanovništvo dolazilo da je obilazi kao nekakvu čudotvornu ikonu. Iako je uhapšen prilikom pokušaja da je proda, Peruđa je na sudu tvrdio da je Mona Lizu ukrao iz patriotizma.
RATNI PLEN: I pre nego što su Rimljani počeli da otimaju grčke statue, umetnost je tretirana kao ratni plen. Postupak ipak dobija veće razmere prilikom kolonijalnih osvajanja "ali samo da bi se umetnička blaga spasla destrukcije". Poslednjih godina, međutim, opljačkani dižu glas: od Nemačke koja ne zaboravlja pohode boljševika, preko Meksika koji tvrdi da se kruna imperatora Montezume nalazi u jednom bečkom muzeju, do Holandije koja smatra da je dobar deo kolekcije muzeja Prado nastao kao plod španske okupacije u XVII veku.
Ipak, zauvek će ostati neprikosnoven Napoleon Bonaparta, koji je prvi sistematski i organizovano otimao Evropom dela koja još krase francuske muzeje. Koliko su Francuzi bili gluvi na zahteve Egipta da mu se vrate blaga faraona toliko se nisu obazirali na pokušaje Italijana (diplomatske i sudske) da povrate dela Leonarda, Ticijana, Tintoreta i ostalih. Ista indiferentnost karakteriše i Engleze, koji su stolećima skupljali tuđa blaga, nekad ih prikazujući kao legalne otkupe, što je slučaj s mermernim statuama i reljefima iz Partenona. Dakle, svi su tu i tamo "šanirali", a mnogi stručnjaci smatraju da je to na kraju dalo pozitivne impulse umetnosti jer su se širila saznanja o drevnim kulturama i, uopšte, prenosili stilovi.
Međutim, situacija se dodatno zakomplikovala tokom i posle Drugog svetskog rata. Rusi, na primer, smatraju da su umetnička dela konfiskovana nacističkoj Nemačkoj od strane Crvene armije u stvari ratna odšteta i ne zanima ih to što su delom pripadala trećim zemljama ili jevrejskim žrtvama. A reč je o ogromnom blagu u vrednosti od preko 60 milijardi dolara: u podrumima Ermitaža ili Puškinovog muzeja nalaze se dva miliona sitnih komada čuvenog Prijamovog blaga, jedna od prvih Gutenbergovih Biblija, više od dve stotine slika svih svetskih majstora.
PRIJAMOVO BLAGO: Velika međunarodna debata vodi se oko Prijamovog blaga (ili Trojanskog zlata), koje je otkriveno 1872. u Turskoj i prebačeno u Berlin gde se nalazilo do 1945. Rusi su do pre neku godinu negirali da je uopšte u njihovom posedu, dok sada smatraju da se radi o ratnoj odšteti "zbog onih 20 miliona Rusa koji su izgubili život u ratu". Da bi dodatno zaštitili Trojansko zlato, Rusi su čak izglasali zakon kojim se zabranjuje vraćanje ratnog plena agresorskim zemljama (Nemačkoj), ali otvaraju mogućnost restitucije svima ostalima. "Ovo blago pripada celoj civilizaciji", izjavila je u pomirljivom tonu Irina Antonova, direktor Puškinovog muzeja u Moskvi. Možda i jeste tako, ali onaj njen deo koji ne živi u Moskvi moraće da potegne veliki put ako želi da ga vidi. Bez ođeka ostaju sve tvrdnje nemačke države da je blago ukradeno, kao i primedbe da je upravo ona finansijski pomogla Rusiju u poslednjoj deceniji sa 60 milijardi dolara (koliko iznosi vrednost umetničkih dela). Na turske kletve (zlato je pronađeno na njenoj teritoriji) više niko i ne obraća pažnju…
Borba Grčke za povraćaj delova Partenona, koji od 1816. godine krase sale londonskog Britiš mjuzima, takođe ne jenjava. Radi se o mermernim skulpturama i reljefima (ukupno 253komada) iz Akropolja starim 3000 godina koje je tokom turske okupacije Grčke i uz dozvolu sultana intenzivno čerupao engleski ambasador grof Eldžin. Poslednjih godina grčka vlada direktno proziva Englesku ističući da zahtev za vraćanje čini u ime cele civilizacije jer Partenon predstavlja i logo Uneska. Evropska unija je s druge strane ponudila kompromisno rešenje: da Britiš mjuzim otvori filijalu u Atini i tamo izloži blago. Pored ovog predloga, Englezi su odbili i onaj da pozajme statue za Olimpijske igre 2004. godine jer nisu sigurni da bi ih Grci vratili. Britanci, nešto arogantnije od Italijana kad je u pitanju obelisk Aksum, tvrde da su mermerne dekoracije Partenona kupili regularno od Turaka (!) s ciljem da ih zaštite, budući da su turski vojnici koristili statue kao metu za gađanje. Takođe, nije bilo prilike da ih ošteti zagađeni atinski vazduh kao ostale spomenike iz Akropolja.
TEORIJA I PRAKSA: Međunarodno pravo teorijski ima rešenje za ovako zamršenu situaciju, ali je u praksi ono neprimenjivo. Godine 1995. u Rimu su se susreli predstavnici 70 zemalja potpisavši sporazum o modalitetima restitucije umetničkih dela ukradenih tokom ratova. Bio je to, međutim, samo čin moralne i etičke koristi, ali ne i praktične jer svaka zemlja ostaje pri svojim zakonima. Međunarodne konvencije iz 1954. i 1970. takođe jasno kažu da tokom rata umetnička dela ne smeju biti uništena kao i to da, ukoliko su ukradena, moraju biti vraćena. Ova norma je dosad primenjena samo na Irak koji je bio primoran da vrati ono što je oteo iz kuvajtskih muzeja. Takođe, zemlje koje se protive vraćanju umetničkih dela uglavnom se kroz reči direktora prozvanih muzeja pozivaju na to da su dela u stvari vlasništvo čovečanstva, a ne pojedinih država. "Mnogi su imali priliku da vide i cene ta dela tek pošto su istaknuta i promovisana u zapadnoevropskim muzejima. U protivnom bi ostala u stanju raspada", dodao je svojevremeno portparol Luvra.
Ipak, sve dok se ne reši pitanje vlasništva, umetnička blaga će biti taoci istorije, bez mogućnosti da obilaze svetske izložbe zbog rizika da ne budu konfiskovana. Međutim, kada posed postaje vlasništvo? Posle koliko godina? Ako bi Rusi vratili Nemcima Trojansko zlato, da li bi Nemci morali da ga istom logikom proslede Turcima? Gde se povlači crta i ko će da je podvuče?
Malerozni obelisk
U italijanskom ministarstvu spoljnih poslova iznenadjeni su interesovanjem medija iz celog sveta koji se spremaju da "isprate" najavljeni povratak obeliska Aksum iz Rima u Etiopiju. Restitucija mermernog stuba visokog 24 metra i teškog 200 tona, koji je Musolinijeva vojska nakon pobedničkog pohoda na Afriku 1937. godine donela u Rim, mogao bi da bude veliki presedan. Upravo zbog toga vlade Engleske, Francuske, Rusije i ostalih zemalja čiji su muzeji krcati ratnim plenom i kolonijalnim pljačkama naravno nisu oduševljene ovim dogadjajem. Jer, mogla bi se očekivati serija zahteva za povraćaj umetničkih blaga originalnim vlasnicima uz pitanje: "Zašto ne postupite kao Italijani?", a time bi dobar deo muzeja mogao da ostane bez svojih najvrednijih postavki.
Da Italija treba da vrati Etiopiji obelisk iz Aksuma odredjeno je još mirovnim sporazumom iz 1947. godine, a isto je potvrdjeno 1997, protokolom izmedju dveju zemalja. Prenošenje se, medjutim, doskora odlagalo, nešto zbog unutrašnjih vojnih okršaja u Etiopiji, a više zbog opstrukcije italijanske birokratije. Nedavno održani skup FAO-a u Rimu bila je, medjutim, nova prilika da etiopska vlada potegne ovo pitanje: "Italija mora što pre da vrati obelisk iz Aksuma koji je 1937. ukrao i odneo u Rim fašistički diktator Benito Musolini. Sramotno je što Italija ilegalno poseduje simbol istorijskog nasledja Etiopije", stoji u saopštenju uz pretnju o prekidu diplomatskih odnosa. Istina, Italija je još 1969. ponudila da vrati spomenik, ali je car Hajle Salasije zbog ogromnih troškova transporta izjavio da ga smatra svojim ličnim poklonom Italijanima. Da situacija bude komplikovanija, pre nekoliko nedelja snažan grom je udario u vrh obeliska i razbio ga u 40 delova koji još leže na asfaltu. Ovaj udarac groma samo je podsetio na nerešenu situaciju ovog i ostalih pedeset obeliska sličnog porekla koliko ih ima u Rimu. Prvi primerci su počeli da pristižu iz Egipta još u doba starih Rimljana. Neki su pozicionirani usred rimskih fontana, kao, na primer, oni na čuvenom trgu Pjaca Navona, a neki nisu imali samo ukrasnu funkciju već su bili odrednice delova grada, označavali su geometrijski centar trgova itd… Obelisk iz Aksuma je već šezdeset godina pozicioniran nasred rimske pjace Porta Capena, upravo ispred zgrade FAO-a (jer je tu u doba fašizma bilo smešteno italijansko ministarstvo za Afriku) i štrči medju rekama automobila koje na trg izbijaju iz sva četiri pravca. Simbol je etiopske predhrišćanske kulture, dobio je ime po Aksumu, nekadašnjem glavnom (i svetom) gradu kraljevine i datira iz III veka pre Hrista.
Pošto je vlada Italije shvatila da treba da se pridržava medjunarodnih ugovora, iako se suočava sa zahtevima jedne siromašne države, transport obeliska je predvidjen za jesen ove godine a troškovi (karta u jednom pravcu) iznosiće oko dva miliona eura. Planira se da se mermerni stub prepolovi na tri dela i prebaci vojnim avionima.
