Srbi i komšije vole da slušaju Lukasa, ali da čitaju o njegovom životu ili da gledaju film zasnovan na njegovom životu – to je već neka sasvim druga priča. Koga to zanima? Uostalom, čega tu ima a da već nije obrađeno u tabloidima?
Prikazivanje više od sto naslova ovogodišnjeg Međunarodnog festivala queer filma počinje i završava se ostvarenjima Gorana Stolevskog, nagrađenog na festivalu u Veneciji
Ostavimo li po strani vrhunsku glumu i glumačku saigru mladog Jovana Ginića i Jasne Đuričić, problemi sa ovim filmom iskrsavaju u nekoliko ravni – recimo, na planu postavke i distribucije preostalih likova. Iako očigledno efemerniji, oni su ovde dati na tački krokija, pri čemu su opoziciono nastrojeni bočni likovi unutar ove priče opterećeni ishitrenim bigotizmom i opštom zadrtošću
"Drago mi što su Lost Country, posle francuskih, prepoznali i arapski kritičari. Pretpostavljam da to znači da je naša priča o odnosu majke i sina pokrenula srca ljudi u različitim kulturama", kaže reditelj Vladimir Perišić
Napoleon je svakako raskošan film, bogato produciran, oživljavanje epohe koje sadrži nekoliko istinski spektakularnih scena bitaka, ali je suštinski jedno rutinsko ostvarenje koje ne nudi nijedan novi ugao, osim, možda, zavir u Napolenovu i Žozefininu postelju (što uključuje par scena seksa koje više odgovaraju komediji nego ozbiljnoj drami i bez kojih smo mogli)
Nećemo mnogo pogrešiti ako izvedemo zaključak da Žarko Laušević zapravo nema lošu ulogu u svojoj karijeri, i da je bio dobar, vrlo dobar ili odličan čak i u filmovima koji možda nisu bili dostojni njegovog talenta. On je svakoj ulozi pristupao studiozno, sa dostojanstvenošću, svaku je obogatio i iz svake je izvukao najviše moguće. Malo je glumaca takvog talenta na ovim prostorima
Ove godine Festival autorskog filma će prikazati više filmova nego ikada do sad za svojih 29 godina. Svih 12 filmova glavnog programa su sa drugog kontinenta
Veliki glumac s kojim poistovećujemo likove koje je glumio na filmu i u pozorištu, Žarko Laušević, preminuo je nekoliko dana nakon što je završena serija inspirisana detaljem iz njegovog života
U filmu ima veoma, veoma malo krvi i nasilje je samo nagovešteno, ali ne i eksplicitno prikazano. Stariju publiku će ova odluka verovatno frustrirati (čemu horor film ako u njemu ne može biti prolivanja krvi?), ali klincima to očigledno ne smeta
Ovde u znatnoj meri pratimo koliziju oprečnih mentalitetskih i svetonazorskih skupova vrednosti – srpski pacijenti su skloni hedonizmu, euforiji, kao i melanholiji i fatalizmu, kada postane očigledno da se stvari kreću u nepovoljnom smeru, dok kod francuskih naučnika imamo neutaživu i nepokolebljivu veru u moć novih i novih pokušaja, kao i nemogućnost da suštinski pojme razbarušenost onog drugog i drugačijeg
Martin Skorseze je pokazao da u nepobitno ozbiljnim godinama (rođen je 1942. godine) ima snage, i uma i tela, da se nakon krajnje upitnog filma (Irac) vrati u vrhunsku autorsku formu, na kakvu je, uostalom, još davnih dana i navikao brojnu “armiju” poklonika i poštovatelja
Ovo je film izmontiran iz serije, uz to bez i najmanjeg izgleda za proboj u svetu (pa čak i u regionu), ostvarenje veoma skromnih umetničkih dometa koje se bioskopske distribucije dokopalo “na mišiće”
Predloženo je da se za održavanje Dvorskog kompleksa na Dedinju izdvoji 67 miliona dinara, više nego za rad Matice srpske i za zaštitu i prezentaciju arheološkog nalazišta u Vinči
Neprilika na Festivalu u Sarajevu, (ne)izbor za srpskog kandidata za Oskara i vest da je podgorička premijera otkazana, a pre svega ocena da revidira četništvo, doprinose interesovanju za ovaj film Radoša Bajića
Ostvarenje 3211 je kombinacija, zapravo pletenica koju tvore igrani delovi i dokumentarni, odnosno, monološki postavljeni ispovedni segmenti u kojima Stefan Đurić Rasta govori o svom životu i životopisu, kao i o svojoj nepopravljivoj naravi
Filmski centar Srbije odbija predlog da našeg predstavnika za Oskara bira oko 500 autora iz struke, što bi onemogućilo lobiranje i neumetničke interese
