Smenjuju se na televiziji sa nacionalnom frekvencijom sve Pinkove manje i veće zvezde i pozivaju građane da dođu na skup „nade i ljubavi“ njihovog predsednika. A predsednik po starom - malo o „dečici iz škole Ribnikar“, a onda o svojoj hrabrosti i poštenju i njihovom, opozicionom, kukavičluku i nepoštenju. I tako 30 sati
Jednom mi je drugarica rekla kako je tata nije pustio da ide na proslavu osamnaestog rođendana najbolje drugarice jer ga je organizovala na splavu. Otac je smatrao da to nije mesto za njegovu ćerku. Ona je rešila da ode, po svaku cenu. Otac je povikao za njom da ona ne razume šta znači biti roditelj i da on to ne odobrava, jer se plaši. Moja drugarica se okrenula i pogledala ga u oči: “Ne, to nije tačno. Ti upravo nećeš da se plašiš i zato ti je lakše da ostanem kod kuće”
Talas oslobođenja koji je pokatkad nemoguće zaustaviti odnosi se i na one “porobljene” u naprednjačkom sistemu korupcije koji počinju da shvataju da vladar više i nije tako svemoćan. Opozicionari kažu da ne mogu da žive od gomile “pokajnika” iz piramida vlasti koji im donose informacije i opravdavaju se, pokušavajući da naprave link sa “drugom stranom”
Mi smo se našli u svojevrsnoj medijskoj metarealnosti, gde se praktično odvija kompletna polemika, istraga, manipulacija i komercijalizacija ova dva masakra u kojima su stradala deca i mladi ljudi bez ikakve krivice. Upravo tu se krije jeziv paradoks medija u Srbiji, koji bilo da brane ili napadaju rijaliti koncept, zapravo ulaze u svojevrsnu metarealnost, koja u mnogo čemu neobično podseća na rijaliti
Obišao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tri nedelje nakon tragedije mesta zločina i porodice stradalih u selima oko Mladenovca „bez kamera“, ali je isto veče u „Dnevniku“ RTS-a detaljno o tome pričao. Poverio se tom prilikom i da je bio i u „Ribnikaru“, pre pet, šest, ne zna ni on sad pre koliko dana, da oda poštu žrtvama, ali inkognito, tako da to niko ne sazna
Dve tragedije u Srbiji u sebi nose sveljudski gen: užas je zajednički, tugu delimo svi. Ovom užasu i ovoj tuzi ne prethode političke podele. No, uprkos tome, priroda Vučićeve vladavine, kao i mentalni sklop ljudi okupljenih na dvoru, ne dopušta univerzalni model koji je direktni učinak civilizacije. Vučić i njegova ekipa nisu u stanju da se nose ni sa čim univerzalnim, ni sa čim što se ne tiče njih, samo njih i nikoga osim njih. Zbog toga su pokušali da monopolizuju bol. Zbog toga su se okomili na univerzalno
„Hajde da sarađujemo i da se borimo protiv takvih dela, a ne jedni sa drugima. Hajde da podržavamo jedni druge, da spuštamo tenziju, da negujemo pravu empatiju, podršku i solidarnost jer to je faktor koji najviše utiče na zalečenje posle traumatskih događaja“
Odgovor građana na besomučnu kampanju obrušavanja na proteste „Srbija protiv nasilja“ na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bio je da u još većem broju izađu na ulice. Po principu: ako niste sigurni da li bi trebalo da protestujete, uključite TV Pink
U dopisu državnim institucijama koji je potpisala većina roditelja VII/2 odeljenja OŠ „Vladislav Ribnikar“, u kojem je 3. maja počinjen masakr, objašnjeno je zašto smatraju bespredmetnim da se u nedelju 21. maja sastanu sa presednicom Vlade Srbije, predstavnicima resornog ministarstva i Grada Beograda i ponavljaju se zahtevi i pitanja na koje do sada nisu dobili odgovor. Dopis prenosima u celosti uz saglasnost roditelja koji su ga potpisali
U petak je pobedu odnela pristojna Srbija. Građani koji su izašli na ulice su ispisali istoriju. Zaljuljali su brod koji je iscereni kormilar uputio ka pučini nenormalnosti. Taj 19. maj biće upisan kao datum početka povratka Srbije u civilizacijske tokove, tamo gde joj je i mesto
U pokušajima da diskretuje ljude koji protestuju i opoziciju, predstavnici srpske vlasti stalno navode primer Norveške posle masakra pre 12 godina. Samo što postoji jedna velika razlika. Tadašnji premijer Norveške Jens Stoltenberg važio je 2011. za "hladnog birokratu". Nakon masakra, kada se našao na terenu ljudskosti, plakao je s narodom, narod je plakao s njim, u trenucima najveće nacionalne žalosti pronašao je prave reči saučešća i utehe
Kakvu će formu dobiti daljnje srastanje Crkve i naprednjačke partije? Da li će sveštenstvo i monaštvo morati da otkaže službe ne bi li moglo – poput drugih budžetskih korisnika – da statira na Vučićevom mitingu 26. maja
Trauma i bes valjaju se ulicama gradova dok se vlast odriče svake odgovornosti za tragične događaje u Beogradu početkom meseca. Zahtevi izneti u dve protestne šetnje iako izgledaju kao izlazna opcija za režim, ne nailaze na takav prijem, pa će ulica odlučivati šta će biti sa Srbijom u narednim godinama
Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. I moj otac je bio lekar i posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Kada sam imao dvanaest godina, učio me je da pucam. Zaista je čudno, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Počinilac ili žrtva, nije bitno, reč je o osećanju deteta da je najednom veoma važno
Zbog čega režim mora dehumanizovati neistomišljenike i izluđivati narod širenjem društvene patologije, paranoje i zaumnih teorija zavere? Šta je u osnovi Vučićevog pokušaja da prebaci pažnju javnosti na politikantski teren i kako mu to polazi od ruke? Zašto je borba protiv nasilja postala neodvojiva od borbe za fer i poštene izbore
“Ako budu postojale desetine hiljada ljudi spremnih da hodaju i pritiskaju narednih nedelja, to je nešto što niko ne može da kontroliše. To je prednost vaninstitucionalne politike, ali je jako teško predvideti domete jer je to nešto što je van svih formi i pravila. Može da dođe do sloma režima za dve nedelje, a može da se desi i da građani kažu: ‘Ovo nam je dosadno i ne vodi ničemu, ajmo kući’”
“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”
Prema podacima svetskog istraživanja za malokalibarsko oružje iz 2018. godine, procenjuje se da je u Srbiji tada postojalo 2.720.000 komada oružja u posedu civila. Od toga 1.186.000 registrovanih i 1.533.000 neregistrovanih. Kada je u pitanju broj komada vatrenog oružja po glavi stanovnika (civila), Srbija se prema sajtu World population review 2023. godine nalazi na petom mestu na svetu, sa indeksom 39,1 na sto ljudi. Važno je napomenuti da je Srbija jedina evropska država u prvih pet rangiranih
