Tiho je u apoteci. Majls Dejvis na radiju HRT2 svira “Round about the midnight”. Na zidu sat o kome bi Balzak u ovo doba, u svojoj noćnoj kapici, napisao dve stranice. Stari sat na baterije koji ne radi. Rado bih pisao o njegovom dizajnu, o materijalima od kojih je sačinjen, o njegovom zvonu i otkucajima sekundare, ali moram da ga popravim. Nemam vremena. Gde li su baterije?

Druga je polovina septembra, letu je kraj. Vidim to po lekovima koje ljudi koriste, kao i potražnji za kućnim papučama. Radim treću smenu, uglavnom, dosadno je. Noć se sporo kotrlja. Nedostaju mi pacijenti.

Nedostaje mi Mićko, koji je prijatan sagovornik dok sedi na klupi ispred apoteke čitavu noć i priseća se svojih bokserskih dana. Skuvam mu čaj od Menthae piperitae folium, a on počne ono… Kako je svojevremeno lično upoznao Matu Parlova, ofuljao ga u pokeru. Zatim ona čuvena, u ringu sa parnom lokomotivom, sa puno obrta i nesumnjivom pobedom na kraju.

Nedostaju mi njegova potucanja po JNA i svetu ma koliko bila neverovatna i nemoguća. Moj noćni drug Mićko, moj Baron Minhaunzen u čije priče apsolutno verujem. Sluša mi se onaj hit o dugokosoj Mariji sa tetovaže na njegovoj podlaktici i duši. Priča koju znam napamet, ali opet bih da je čujem jer puna je mora, i soli. Marija 1975, Pula. Jedne noći pokazao mi je kako može podići klupu kao da je od vazduha, raditi vežbe s njom. Atleta od čoveka. Gde li je sada?

Nema pacijenata, noć se vuče po popravljenom satu u koji sam, jedva ih našavši, udenuo baterije. Kos iz obližnjeg parka krešti milozvučno, najavljuje jutro. Čarli Parker probija mi mozak sa radija. Je li šupalj taj njegov saksofon, dovraga?

Toliko je dosadno da brišem i prskam alkoholom statue Sokrata, Higije, Platona i Aristotela. Naročito Aristotela, kome se, između ostalog, okrnjio deo nosa jednom prilikom, o kojoj planiram da napišem priču. Priču o grotesknoj mini bisti. Katarzičan sam, iz dosade.

Eto ti Mićka, ne može da spava. Ne priča mu se. Prezire jesen. Skuvao mu čaj od Melisae folium, to će ga uspavati.

Izložio mu u kratkim crtama nacrt priče o mini bisti od gipsa. Doduše, imam samo naslov i prvu rečenicu, i dve linije zapleta. Takoreći, zapleo se. To je, u stvari, priča o padu gipsane mini biste Aristotela. O padu iz sreće u nesreću. O tragičnoj sudbini predmeta rađenog osamdesetih godina prošlog veka, recimo, u fabrici “Bane Sekulić” na CNC mašini, po nacrtu Atile K., slikara iz Subotice. O godinama mira i ljubavi prema predmetima, premeštanju po institucijama, vremenu kada su biste, čak i starogrka, značile nešto.

Onda je krenulo doba prašine, turbulentno doba. Atilin otkaz, boravak u mraku, po tavanima, u kutijama, ne pitaj. Život sa dosadnim paucima.

Zatim godine haotičnih izvrtanja. Na jednoj izložbi u Kulturnom centru mini bista od gipsa je greškom kustosa postavljena naopačke.

Greške se nizale, dani prolazili. A onda se činilo da je nastupio period povratka.

Ali to je samo kvaka, sledi konačan pad. Kraj putovanja od fabrike do apoteke. Greška izvesnog apotekara, nazovimo ga Apotekar K. Greška koja je Aristotela koštala nosa.

U noćnoj smeni, zaboga, rešava ukrštene reči. Za nagradnu skandinavku, čije rešenje namerava da pošalje poštom redakciji, falilo mu je još samo ime izvesnog filozofa sa Halkidikija. Sa rukama na leđima hodao je u polumraku hodnikom od abecedno poslaganih kutijica sa lekovima, u glavi prevrtao reči i ugledao bistu, sinulo mu.

Zadovoljan, izvadio je telefon i zagrlio filozofa sa Halkidikija. Opalio selfi i poslao fotografiju izvesnoj ženi u haljini od merino vune.

Baš u tom trenutku pozvonio je pacijent, apotekar se sapleo, bista završila put od Atile K. do Apotekara K. na patosu.

Mićko kaže da uvodna rečenica ima potencijal i kako bih naslov mogao da promenim. Kao i da je čaj izvrstan. Počeo čak da zeva. Dodao je još ovo: “Jebo priču o nosu koja ne završi nokautom!”

Sat otkucava, bliži se kraj smene. Otišao u magacin i legao na krevet. Mislio o njenim očima u kojima žive sva jezera iz ukrštenih reči. Trebalo bi više da čitam Aristotela.