Bankrotirao "Boreli"! Čoveče! Jao, što bi sad dobra fora bila pojaviti se u borosanama! Muzejska! Ko li bi još mogao da ih ima? U nekom koferu, u podrumu? Niko koga znam. Nema "Borelija", nema borosana. Niti će ih biti, ne, realno.

Pojma nemam zašto je vest o bankrotu somborskog "Borelija" proizvela moj naprasni neizdrž za borosanama. Nikad ih nisam ni probala a kamoli nosila. Nisu mi se sviđale, bile su mi bezveze. Čak ne znam nikog iz društva ko je mislio drugačije. U prvom razredu osnovne bila sam sigurna da ih nose samo tetkice i to zato što moraju, po tvrdnji moje učiteljice, "da ih ne bi bolele noge, a bole ih zato što po ceo dan čiste školu koju vi prljate". U šestom-sedmom razredu u mom odeljenju se smatralo da ih nose žene koje imaju samo srednju školu – što je značilo da nâs sa svetlom budućnošću, kakvu su nam prognozirali nastavnici i slični autoriteti, ne treba da zanimaju. Toliko o postojanju svesti o klasnoj jednakosti u Jugoslaviji!

Sad čitam u novinama da su borosane lansirane 1968. godine i to kao prvi tip obuće u nas (i jedini?) nastao u saradnji sa ortopedima kako bi celodnevni rad žena bio udobniji. Nekad se vodilo računa o radnicama/cima. Borosane su bile ručno rađene, od platna, otvoreni prsti, otvorena peta, sa platformom. Nisu bile lepe, nisu bile ženstvene, nimalo. Bile su jeftine. Reklamirane su porukom "Rad je odmor celog dana u obući borosana". Ne razumem zašto je bila potrebna reklama za nešto čega je bilo na svakom koraku: nosile su ih frizerke, prodavačice, konobarice, medicinske sestre, čistačice. Važile su za zdravu, stabilnu, mekanu i prilagodljivu obuću. Dugo su se proizvodile samo u tamnoplavoj boji, a posle su se pojavile i u beloj. Valjda zbog bolničkog osoblja. Sad po bolnicama nose klompe. Klompe se čuju pri hodanju, i to prilično, borosane se nisu čule. Jedna komšinica ih je nosila i u kući, "izlečile su mi vene" govorila je i toplo ih preporučivala mojoj mami. Moja mama ih ipak nije htela. Štikle ili propast! "Kod mene u banci ih niko ne nosi", govorila je, a i ni po koju cenu nije mogla da pristane da joj cipele ne budu u skladu sa ostatkom odevne kombinacije. Mojoj mami je bilo važno kako izgleda.

Koliko se sećam, borosane su osamdesetih stekle status masovne pojave, što ih je učinilo neprimećujućim. Bile su nešto obično, svakodnevno. Nestale su najverovatnije devedesetih, i to kao da nikad nisu ni postojale, kad je zbog rata zamrla proizvodnja u njihovom mestu rođenja, u fabrici "Borovo" u istoimenom hrvatskom mestu kod Vukovara. Malo sam guglala. "Borovo" je 1931. godine osnovao Jan Bata, "kralj cipela". Osim cipela, fabrika je s vremenom počela da proizvodi auto-gume i razne druge gumene stvari. Osamdesetih godina proizvodila je 23 miliona pari obuće godišnje, više od 580.000 komada auto-guma i 12.500 tona gumeno-tehničke robe. Imala je 23.000 zaposlenih diljem Jugoslavije. Kad se zemlja raspala, "Borovo" je nastavilo da posluje u Hrvatskoj. Njegov naslednik u Srbiji, od 1997. godine, bila je fabrika obuće "Boreli" u Somboru.

U srpskoj štampi iz devedesetih ne nalazim borosane, a u hrvatskoj ih ima. Piše da ih je 1994. godine oživela glumica Nina Violić, uvrstivši ih u svoju diplomsku predstavu Rad borosane na sebi, da su revival doživele 2007, kada je dizajner i ilustrator Mauro Massaroto, u saradnji s "Borovom", udahnuo novi život startasicama, pa su paralelno s njima i borosane opet zaživele u novim bojama. Pomenute startasice su, kao i borosane, bile zaštitni znak "Borova", ali nisu bitne u ovom tekstu. Zatim sam pronašla da ih je iskopirao ni manje ni više nego Lacoste i uvrstio u jesenju kolekciju 2009. godine, a da se u "Borovu" pre dve godine pojavila boromina, modernija verzija borosane. Nabrajaju se razne njene pogodnosti, pa i retro stil, "a retro, neuništiv kakav je, nešto je što nikad neće izaći iz mode". U "Jutarnjem" iz maja ove godine čitam da kompanija "Borovo" povodom 85 godina postojanja ponovo kreće sa proizvodnjom čuvenih borosana, naravno redizajniranih, i da su već sklopili ugovore sa hotelima po Jadranskoj obali.

Ovdašnja štampa se borosana setila pred prošlu nedelju povodom bankrota somborskog "Borelija". U "Danasu" piše "da se ‘Boreli’ poslednjih 15 godina borio da bude privatizovan, zainteresovanih kupaca bilo je sa svih strana, i među domaćim i stranim firmama, međutim, nerešeno imovinsko pitanje sa matičnim ‘Borovom’ iz Hrvatske (što se navodno godinama rešavalo na državnom nivou), ugasilo je firmu koja je do poslednjeg dana proizvodila i prodavala obuću".

Bankrot "Borelija" i činjenica da nema više borosana opisani su kao "kraj jedne epohe". Možda, sad mi pade na pamet, da nisu baš to i tako napisali, mene ne bi ni uhvatio ovaj neizdrž. Jer, šta je uopšte meni do borosana? Ne, realno?

Za sve su, očigledno, opet mediji krivi.