Ko je u mom detinjstvu želeo da engleski nauči izvan škole, mogao je da se upiše na Kolarac, ako je živeo ili živela u Beogradu, da uzme privatnog profesora, ili – mnogo bolja varijanta – da se lati knjige Aleksandra Vidakovića Da li znate engleski. Odlična knjiga za učenje engleskog, nudila je umesto dosadnih lekcija s idiotskim primerima rečenica, pravu literarnu priču o izvesnom Englezu, zaboravih mu ime, i izvesne Engleskinje, gospođice Grin. Njih dvoje počinju da se druže posle slučajnog upoznavanja, engleski fino i džentlmenski, pa se mic po mic zbliže koristeći sve komplikovanije rečenice, da bi se na kraju smuvali i negde pred poslednju, stotu lekciju rešili da se venčaju i da odu na svadbeni put u Dubrovnik. Tamo ih na recepciji hotela dočeka recepcioner koji zna ono osnovno, naravno, na nemačkom, nešto malo manje od toga na francuskom, a na pitanje Do you speak English, umeo je da kaže samo: Sorry, I speak only Nashki.

Jedan drugi sjajan novinar, pokojni Rade Tatić, urednik u Radio Jugoslaviji, doguravši do ambasadorskog mesta u Brazilu obilazio je i službeno i privatno tu veliku zemlju, ali i druge države tog živopisnog kontinenta. Tako se obreo u Peruu, i negde u visovima Kordiljera otišao u neka indijanska sela. U razgovoru sa stanovnikom jednog od tih sela, upitao je sagovornika koje sve jezike zna, a ovaj mu je odgovorio: Castellano (španski), Kechua (vernakularni jezik južnoameričkih Indiosa) i – naški! Čovek je bio daleki potomak prvog talasa hrvatske ekonomske emigracije iz 19. veka i sačuvao je verovatno samo nešto od osnovnog leksičkog fonda jednog dela svojih predaka.

Genijalni režiser prošlosti, zaborav, ne da mi da se setim tačnog naziva međunarodne konferencije u kojoj sam učestvovao kao prevodilac, u Londonu devedesetih, ali smo tu konferenciju privatno i pragmatično sažeto zvali YU razvod. Trebalo je da nam međunarodna zajednica sa Englezima na čelu pomogne da podelimo imovinu među novonastalim državama. Naravno, svaka od delegacija povela je svoju ekipu simultanih prevodilaca, a na prevodilačkim kabinama su stajali natpisi HRVATSKI, SRPSKI, BOSANSKI. Početak konferencije, kojom je predsedavao lično premijer Džon Mejdžor, kasnio je već čitav sat, pa je data pauza, pa je posle pauze kasnio još jedan sat, jer šefovi delegacija nisu prihvatali imena jezika na kabinama. A onda je neko od Engleza predložio da se problem reši tako što će umesto imena jezika stajati imena šefova delegacija: Tuđman, Milošević, Izetbegović. Na sledećoj pauzi, prilazi nama, prevodiocima iz Beograda, šef prevodilačke ekipe, izvesni Belgijanac s lulom i šmekerskim šalom oko vrata, i pita nas sa šeretskim osmehom: Do you speak Milošević? I mi iz Beograda i koleginice iz druge dve kabine (s kojima se dobro poznajemo još od pre rata) zbijamo šale po istoj matrici, ali ne možemo da prikrijemo nelagodu i kao neki stid.

Kad je zagrebačka sveučilišna profesorka Snježana Kordić napisala i objavila svoju sad već čuvenu knjigu Jezik i nacionalizam, u kojoj naučno utemeljeno tvrdi i dokazuje da se svaki jezički purizam završava u nekoj varijanti fašizma, ispljuvali su je najpre same njene kolege lingvisti u sva četiri centra istog našeg jezika, a potom i svako ko je osetio potrebu da prozbori neku o nacionalnom identitetu. I tom su prilikom daleko iskoračili iz inače vrlo širokog obuhvata nauke o jeziku, lingvistike, budući da tema pokrenute polemike zapravo i nije predmet lingvistike kao nauke. Neko od razumnih pregalaca te složene i vrlo zanimljive nauke rekao je nekom prilikom da se ni veterinari ne bave imenima naših kućnih ljubimaca, već njihovim zdravstvenim stanjem, pa je tako i za lingvistiku irelevantno kako ko naziva neki jezik, već da se ona bavi problematikom jezika u najširem smislu kao svojstva (za sada koliko znamo) samo ljudske vrste, na primerima pojedinačnih jezika nezavisno od njihovog imena i političkog statusa. A ko zna koja je od naših čukunbaba, ožalošćena zbog odbijanja snahe da je oslovljava tradicionalnim "majko", rezignirano uzdahnula: "Zovi me i lonac – samo nemoj da me razbiješ."

Možda će upravo ta rezignirana predačka sentenca pomoći nekim budućim odlučiocima u sve četiri zemlje našeg istog policentričnog jezika da smisle neki bezbolan naziv ako baš ne budu mogli da prevale preko usana ono staro ime: srpskohrvatski/hrvatskosrpski. Druga po obimu stavka budžeta Evropske unije (posle Zajedničke poljoprivredne politike) jeste ona koja se odnosi na prevođenje. Ako neko misli da će pragmatična EU plaćati četiri ekipe od po tri prevodioca za isti, makar i policentrični jezik, puta bar tri zamene, s platom od najmanje sedam hiljada evra neto mesečno, silno se vara. Možda će izmišljeni dubrovački recepcioner, ili vrlo stvarni Indio hrvatskog porekla s Kordiljera, inspirisati nekog rodoljuba/domoljuba da predloži upravo ime: Naški/Nashki/Naschki, Nachki. Dovoljan je minimum razuma i – smisla za humor.