Look what you can find in the Biiig city!
Vidi šta može da te snađe u zbilja velikom gradu

U mladosti, u old countryju, svi smo maštali da jednom uskočimo u "fijat 1300", čuveni tristać, a srećniji među nama su nešto kasnije uživali vozikajući familiju u "peglici" zvanoj "126 p" ili čak u "jugu" od koga će se u budućnosti praviti klaviri i tome slična konceptualna zezanja. I te su se sprave čuvale po bar desetak godina, uz herojske napore prijatelja mehaničara. Međutim, od kada smo u zemlji automobila, vozio sam redom: "bjuik regal", osam cilindara i dva karburatora, "oldsmobil katlas sijera" takođe 400 konjskih snaga, pa "ford taurus V-6" 2500 kubika i dečji "bjuik la sabre" LIMITED, pa onda još jednog matorog "bjuika skajlarka", i "nisan centru", i "pontijak 3000", i "hjundai sonatu", i dečje "mazdu 2000" i najnoviju "elantru". A jednom, ne tako davno, Hari mi je dao da probam njegovog "jaguara 3000" čitavih dvadeset milja na putu I-290, ka zapadu i prema zalasku sunca, sa povremenih sto pedeset milja na sat, a to osećaš jedino tako što te mekano kožno sedište malo uvuče u sebe, i uopšte ne čuješ mašinu da se nešto muči i, kao vrhunac, Džordž me zamolio da prebacim njegovog "bentlija" do Saut Benda. E onda sam pomislio da se nalazim "On the top of world" (na vrhu sveta) i da nikakav novi luksuz više ne može da me iznenadi.

Nego polako sa tim digresijama. Uopšte nije reč o automobilima. Gde sam to krenuo juče po kristalnom i hladnom prepodnevu, posle devet sati, kada su, dakle, svi otišli na posao, a domaćice još nisu sele u svoje ogromne SUV-e i krenule u kupovinu svega postojećeg, znači po skoro praznoj Ogden aveniji? Koja je, uzgred rečeno, dugačka oko 48 milja i dvesta grama. E pa išao sam kod našeg prijatelja i zemljaka Aleksa i

supruge mu Marion. Po glavi su mi se rojile idiotske misli, kao i obično kad nemaš s kim da žvalaviš o politici i smislu života, a iz serije: Da li bi se ljudožder napio ako bi pojeo svežeg lumpenproletera? Baš svašta. Ali je to, naravno, bio odbrambeni mehanizam kako ne bih mislio o avanturi što je sledila. Jer Aleks je zvao u ponedeljak i pitao Naleta hoćemo li u petak na jednu vožnju njegovom "cesnom" iznad jezera i oko Čikaga, znate biće divan dan. A Nale mi je odmah predala telefon uz osmejak koji je značio: Ovo je, dragi, samo za tebe, bez obzira na činjenicu da si nabio šezdeset godina u guzicu. I, naravno, za blesavog Aleksa koji će u svojoj 65. odlučiti da mu je baš pravo vreme da kupi moćnog "harlija devidsona".

I sad sam klizio Ogdenom u našoj dragoj "sonati", pa sam skrenuo na osamdeset trojku na jug, pa još malo desno, i onda sam ugledao naselje od oko dvadesetak rančeva u stilu šezdesetih godina, a što bi se u domovini zvalo "Tito 2 moda". Dok je u sredini, kao na nekom proplanku, bio mali aerodrom. Strogo za lokalce, koji su očigledno svi posedovali nekakve letelice. Aleks me je sačekao sa vrućim oolong čajem presečenim naprstkom ruma i kad smo to popili i pojeli po par vrućih pogačica što ih je Marion baš ispekla na sephardi način, krenuli smo u toplu garažu. A u garaži, u kanalu između dva parkirana "volvoa", moji domaćini su obožavali to da voze, stajala je žuta "cesna", jednomotorna i jednopropelerna, sa krilima raširenim preko onih švedskih automobila i ja nisam znao da l’ je "cesna" mala il’ je garaža nenormalno velika. Aleks je izvukao spravu za vuču i, dok si rekao "avatar", bili smo na početku piste, sedeli smo u kabini tesnoj kao u onoj "peglici" iz mladosti, pa je Aleks dao gas i mi smo uzleteli.

Auuu, što je to dobro, burazeru!

Malko ti ipak po stomaku prošetaju neki insekti (nikako leptiri), malo se, jebiga, utronjaš od tako sitne sprave što leti, a propeler ti je nekako tu ispred nosa i patos ti je nekako tanak, ali veoma brzo se olabaviš i onda postane veselo. Leteli smo na oko 300-400 metara preko bogatog predgrađa Hinzdejla, preko Cicera gde žive opasni Latinosi, pa preko male Italije kroz koju nisi smeo da prođeš pre desetak godina, a sada je fino mesto prepuno italijanskih restorana i studenata sa UIC-a, da bismo onda odjednom izbili na jezero Mičigen. Kome je s naše desne strane bila pučina nepregledna, a s leve Čikago, kao veliki usidreni parobrod kome je Sirs kula veliki, a Henkok zgrada mali dimnjak. A onda je Aleks, pošto je dao kontroli letenja naš kurs, ničim izazvan, odjednom skrenuo ka severozapadu i za desetak minuta smo bili iznad jezera Ženeva. Što se tako zvalo jer su se tu bili doselili neki Švajcarci pre dvesta godina. Pa me je naglo i veselo pitao: "Hoćeš malo ti, Nik?"

"Je l’ hoću šta?"

"Pa da letiš, čoveče!"

Tek tada sam primetio da su ispred mene istovetne komande kao i pred Aleksom, mada su bile malo uvučene do ovog trenutka. I bile su vrlo jednostavne. Jedan kao poluvolan i dole papučica za gas. Ni kuplunga, a, brate, ni kočnice.

"Misliš, stvarno?", žmarci su mi se peli uz omatorelu kičmu.

"Ma, sasvim je prosto. Levo i desno kao auto, a prema sebi kad idemo nagore i od sebe kad poniremo. I ako hoćeš pravu brzinu bez dodavanja gasa, prvo pikiraj nadole pa se ispravi. To ti je sva veština."

I mogu da vam kažem da je stvarno lako. Za samo petnaestak minuta sam se osećao tako samouvereno da me je Aleks mirnim glasom upozorio da ipak ne ludujem i da je Ženevsko jezero prilično hladno u ovo doba godine.

A osećaj? Osećaj je, dragi moji, bio kao da letiš na onim bićima iz Avatara ili, ako to još niste videli, kao da jašeš na krilima povelikog Vilinog Konjica koga ovde zovu Dragon Fly iliti Zmajeva Mušica. A oni, ta bića, osećaju svaku tvoju želju za penjanjem ili propadanjem, tako da ti se čini da ste jedno.

I, to ti pričam: Look what you can find in the Biiig city!