Ekser, jekser, klin, čavao…

Kažu da i u biljurne zidove Božjih tamo odaja ukucavaju eksere, kako bi o njima visili za rajske ptice kavezi, ali su me, jednom, kad sam o tome započeo, upitali: jesam li bolestan i: zašto u podne nisam na radnom mestu, pa ću, ovom zgodom, priču svoju malko prizemljiti, tek koliko da me čitalac neki ne bi opsovao.

Ekser…

Možda ćete, tek na aerodromskoj kontroli, poznati da je nekakav višak taj u vašoj peti ekser, ali na takvim mestima, pred sveprožimajućim "pogledom" skenerskog posmatrača, višak su i zlatni zubi, nekmoli zubi načinjeni od kvaka za vrata, pogotovo u onog kog, u drugom licu množine, pozovu "na posebnu proveru"; kad više niko ne može reći: "Evo me, za minut!"

Vaj, u nepovrat zar minuše ta vremena kad, na kontumacima i đumrucima, nisu obraćali pažnju ni na onog ko pun ‘ladnih kuršuma svetom se promeće, kaono ti Volk onaj Isakovič, i kad se jedino pazilo da ne promakne neko neizlečen od kakve bolesti, ili neko preobučen u skadarskog pašu!… Ma i u novije doba jedan je ovdašnji pisac, na sednicama srpskog PEN-a, o ekseru u svojoj peti mudro ćutao (dok su se grozničavo tresli srebrni escajzi, zbog tamo neke zarđale kašike, i dok mu, u prigradskim krčmama, uz zidarsko pivo stasavahu čitaoci), s tim što to bejaše najbolje što je kao pisac umeo, ali sad je, kanda, "precrtano" i njegovo ime…

Zacrvenećete se malo, s jezikom među zubima, ako vam taj ekser iz pete sjajnim pincetama ambulantno budu vadili, ali junački ćete sve izdržati, trudeći se da ostavite utisak čoveka koji lako podnosi svaki gubitak, a onda ćete kao po jajima gaziti, čekajući na zadržani pasoš, pa neko, ko vas sa strane bude gledao, može pomisliti da ste "jedan od onih" i sve se može zapetljati, teško i mučno.

Isto biste prošli i kad bi vas pozvali na prijem u kakvu ambasadu, gde je najvažnije "emitovati" dobro raspoloženje, a ekser je i u rečniku, kamo li u peti, tvar surovo konkretna, zato je za vas najbolje da izbegavate aerodrome i prijeme po ambasadama, ako već ne želite da vaš ekser, s kojim ste proveli više od pola života, kleštimice iščupaju – samo zato što se o tome ne može baš svakog dana čitati u novinama, u kojima i inače rđave stvari postaju još gore.

Bez eksera u peti nijedan čovek ne može biti stalno namršten, a ljudi su ljudi – čim vas nenamrštenog vide, dok zemaljska kugla lebdi u večitosti, pomisliće da je vaša pamet malo zakržljala i da vam rog za sveću lako mogu uvaliti. Elem, ni mimo svoga naroda nećete krenuti, ekser u peti dok vas opominje: pred noge svoje da gledate, a ne da zverate levo i desno.

Sami znate kako bi u romanu Čarobni Breg sve drukčije bilo da su Hansu Kastorpu, u rendgen-kabinetu doktora Krokovskog, otkrili i ekser u peti, a ne samo onu po plućima fleku, ali ni takav pisac, kakav Tomas Man bejaše, nije mogao da pojmi kako bi, u Nemačkoj tog doba, ijedan ekser bio toliko prepušten sam sebi, eda bi se našao u peti lepo vaspitanog mladića, obuzetog mutnim beskrajem svojih misli, premda ne bi bilo lako zamisliti ni Hansa Kastorpa kako vuče bose noge po prašini, među uličarima koji pljuckaju kroz zube i psuju, dok se, sred kakvog vašarišta, instališe ringišpil.

I nemojte pominjati taj u peti ekser, ako vas neko, praveći se da je u čitavu stvar neupućen, upita: zašto se, dok hodate, ispomažete štakom, nego razgovor skrenite na drugu stranu, najbolje o glupostima koje donosi svakodnevica.

Neka svako radi ono što najbolje ume, a vaše je da ne dozvolite da vas, zarad tog eksera, opkole kao kurjaka u šumi. Šta i kuda, posle, ako vam ga iz pete nasilno izvade? Ima onih (takvi će vas najpre opkoliti!) koji još ne znaju da prestonička jedna klinika i seljacima iz srpskih vukojebina implikuje implikate, tj. usađuje plastična ležišta za eksere u peti; naživo, ali i lokalna anestezija, uz manju doplatu, mogućna je…

Vreme će, istina, zaceliti ranu, ali može vam se desiti da, bez onog netremičnog svitkanja u peti, zadremate na nekom predavanju o Malarmeu, a mogu vas lišiti i časti da budete u komisiji za pregled izbornih listića – samo zato što će se, naskoro, poznati kako niste više zli i sitničavi.

Zato se čuvajte kako onih koji nasilno vade tako i onih koji, s vašim dopuštenjem, implikuju…

Ekser u peti je, najposle, lični akcenat, kao rupica na bradi ili madež kraj nosa, i bez tog eksera, za mnoge, ne bi bilo ni treperenja aure vlastitog značenja – u kolebljivom ovom dobu, kad tolike poštene ljude samo zbog padeža ostavljaju pred vratima Akademije.

E, sad, ako se, kojim slučajem, jekser umesto eksera u vašu petu zašinuo – čitava se stvar iz osnova menja, iako je, na prvi pogled, svejedno da li vas je, vekom i vilajetom, ekser ili jekser, kao neki iz krivičnog zakonika paragraf, nedelikatno podsećao da svaki svoj korak strogo odmeravate…

Ne, nipošto jekser umesto eksera!

U očaj padam, čim mi dođe takva primisao, jer bi, u tom slučaju, i opričak ovaj – već u naslovu – imao grešku.

A i čitalac bi svaki rekao: Eeee!