Odvojite par stotina evra, sednete u kola i krenete bez onih mukotrpnih, ponižavajućih birokratskih konzularnih peripetija, ka zapadu. Naravno, pod uslovom da vam je mesto stalnog boravišta na teritoriji uže Srbije, da ste prethodno izdržali mukotrpnu srpsku šaltersku proceduru i došli do novog, srpskog crvenog pasoša. Mogućnost spontanog putovanja u zemlje šengenske omogućila nam je proevropska vlada Srbije, njeni predstavnici, baš kao i predsednik države, insistirali su mnogostruko da im budemo zahvalni na tom njihovom silnom radu i trudu činovničkom koji je doveo do vizne liberalizacije. Pa, hvala im.

Moja supruga i ja smo tako jednog jutra krenuli u Beč. Decu smo ostavili kod jedne, psa kod druge babe. Pošto smo prošli mrcvarenje na Koridoru 10, kod Horgoša smo ušli u Evropsku uniju. Na autoputu kroz Mađarsku i Austriju sa dve do tri trake u oba smera, bez rupa, ulegnuća i pupucalog asfalta, za oko šest sati smo stigli u Vienu. Prošli smo aerodrom, šoping siti Jug, meku za jeftinu kupovinu svega i svačega, i ušli u jezgro grada. Odmah nas je progutao duh Austro-Ugarske, nizovi četvorospratnih zgrada duž leve i desne obale rečice Vin. Fasade barokne, uz put se naziru obrisi rokokoa, klasicizma, jugendstila ili secesije i moderne arhitekture, sve to spojeno u homogenu celinu nastajalu preko 600 godina. Sam ulazak u Beč mene uvek ispunjava mirom; balkanske cirkusijade, nesređenost Beograda, njegova urbanistička divljanja, klanje drvoreda, ostavljam za sobom. Čitav Beč je sređen, ni prevelik, ni suviše mali, nekako pravljen po meri ljudi. Prolazimo pored katedrale Štefansdom u centru grada, pa pored jednog od sumanuto koloričnih tornjeva koje je gradio čuveni arhitekta Hundertvaser.

Stižemo do odredišta u 19. becirku, blizu bečke šume. Odlučujemo da večeramo kod kuće. Ja hodočasnički odlazim u dobro mi poznatu, malo luksuzniju samoposlugu lanca Špar. Prolazim nezainteresovano pored egzotičnog voća, uzimam usput kutiju svežeg sušija i odlučno idem ka vitrini sa sirevima, kavijarom, lososom, škampima, senfovima, prelivima, koktelima morskih plodova, salatama raznoraznim, već pripremljenim… Stavljam u kolica namirnice za romantičnu večeru udvoje: Uzimam veću teglu krupnog, narandžastog kavijara od pastrmke za 5,49 evra; veliko pakovanje danskog lososa za 3,49 evra; škampe za 1,89 evra; mali bri od 200 grama za 0,99 evra i, čisto da se nađe, veliki kamamber od 330 grama za 2,99 evra. Odlazim do police sa vinima i uzimam jednu flašu fraskatija, 2,79 evra, flašu pino griđa, 1,99 evra, mali austrijski sekt, 0,99 evra. Dodajem još nemački puter – ja volim ukus dobrog putera uz sve – i takozvani američki tost, koji je malo veći i ima ukus i gustinu, kakvu tost treba da ima.

I umesto da se unapred zadovoljno naslađujem onim što predstoji, počinjem da se nerviram. Pa zar moram da putujem do Beča da bih za nešto preko 2000 dinara kupio kilo vrhunske hrane za doručak i večeru za najmanje tri dana i dve boce dobrog vina? Zašto francuski sirevi i kavijar u Austriji nisu luksuz, a kod nas jesu? Ko će meni da propisuje, šta za mene treba da je luksuz? Gospodo iz proevropske vlade, kada sledeći put u usta uzimate Evropsku uniju i gde joj mesto nije, i gde joj jeste, imajte u vidu: ovo je Evropa, ovde, u ovoj prodavnici. Sledeći put kada obećavate kule i gradove, obećajte da francuska vina za građane Srbije neće biti luksuz. Manite se praznih priča i recite da će u "evropskoj" Srbiji građani imati šarolik izbor hrane iz raznih delova Evrope po pristupačnim cenama, da ja, ako mi se ćefne, umesto kajmaka, mogu na hleb da mažem kavijar. Ako to ne učinite, smatraću da je čitava ta vaša evropska priča šarena laža.

Jer, šta se mene tiče da li su italijanska vina i francuski sirevi kod nas skupi zbog visokih carina, visokih trgovinskih marži, ili monopola uvoznika. I šta me se tiče zbog čega su domaća vina skuplja i goreg kvaliteta od španskih ili portugalskih, pa država mora da ih štiti od konkurencije. Kunete se u tržišnu privredu, pa – uvedite je onda. Dok ne budem mogao da za ukupno nekih 400 dinara kupim solidno italijansko vino i francuski sir, čitava evropska priča je šuplja od glave do pete. Hoću evropsku večeru u Beogradu po bečkim cenama. A niti je Špar u kome sam kupovao jeftina prodavnica, niti Beč spada u jeftine evropske gradove.

U Beogradu bih za kao malo bolji doručak i večeru za oko 2000 dinara za nekoliko dana mogao da kupim Yuhorovu prašku šunku ili šabački mladi sir – nemam ja ništa protiv šabačkog sira, kupujem ga za decu – ili već tako nešto, i krstač ili vranac. U prodavnici na Cvetnom trgu banatski rizling košta 172 dinara, jedva da je nešto jeftiniji od pina griđa koji sam kupio u Beču. Domaće belo vino Trijumf košta 1539 dinara, šardone Radovanović 1039 dinara, jesu to solidna vina, ali ne mogu ni da se porede sa vinima koje u Austriji možete da kupite za 10-15 evra. A za bilo kakav ruski kavijar i losos treba vam p debelo preko 1000 dinara. Jedino što u Beogradu po ceni i kvalitetu odgovara mojoj večeri u Beču je tost u pekari "Hleb i kifle".

Tako sam prilično ljutito izašao iz prodavnice u blizini bečke šume i onda još više besneo, zbog toga što se uopšte nerviram zbog nečega što ne mogu da promenim i što tamo mislim na ovu našu neuređenu zemlju, kada sam već otišao da se nekoliko dana odmorim od nje.

A onda sam otišao u stan u kome smo boravili. Stavili smo na sto sve đakonije koje sam kupio. Tost je iskočio iz tostera, namazao sam ga puterom i onda počeo redom: zalogaj brija, pa onda malo kavijara sa dve tri kapi limuna, pa dva/tri marinirana škampa, pa sam sve presekao povećim komadom kamambera, pa prešao na losos. Pa onda sve ispočetka, željan, zbrda zdola. Posle dve čaše vina život je bio u redu.