Vreme uživanja
Goja i ja
Nisam vodio razgovor sa Gojom. To može samo Ivo Andrić, jer je na istom nivou genija kao Fransisko Hose de Goja i Lusijentes, španski slikar koji stvarao na razmeđu veka prosvećenosti i veka pameti i u vremenu dekadencije, revolucija, nasilja i promena. Ja sam samo fasciniran Gojom, do obogotvorenja i vere u mističnu vezu između jednog najvećih umetnika ikada i pravnika iz duboke srpske provincije.
Pravo je i započelo moju vezu sa Gojom. Davne 1997. godine sam rešio da unapredim svoj profesionalni CV, što je zahtevalo položen pravosudni ispit. Ponovno polaganje većine pravnih predmeta u jednom danu nije nimalo lako, pogotovo za nekog ko je pre toga radio u fudbalu. Tamo se diplomirani pravnik nije bavio strukom, već popunjavanjem ugovora, zapisnicima, organizacijom putovanja i, što je najgore, zabavljanjem fudbalskih sudija.
U jutro jednog novembarskog dana, zakoračio sam u zgradu ministarstava u Nemanjinoj ulici. Ispit se sastojao od pismenog i usmenog dela. Prvo se polagao pismeni zadatak. Posle tri sata predao sam svoje uratke, a kako se usmeni deo polagao popodne, krenuo sam ka Knez Mihajlovoj. Šetajući, ugledao sam natpis na Galeriji SANU: “Grafike Fransiska Goje – Tauromahija”. Moje poznavanje Goje u tom trenutku je bilo na nivou osnovca. Šta li je tauromahija? Jedna od posledica usmerenog obrazovanja za moju generaciju je bila i to što se latinski jezik učio samo jednu godinu. To znači da nisam znao da taurus znači bik, a da je tauromahija borba sa bikovima. Korida.
Ušao sam u Galeriju i počeo da gledam Gojine grafike. Kako da opišem svoj doživljaj? Prikaz borbe čoveka i životinje me je fascinirao. Goja me je uveo u arenu i osetio sam da je strast prema koridi u stvari iskonska čovekova želja da nadmudri jedinog nepobedivog suparnika – smrt. Verovatno će korida u celoj Španiji uskoro biti zabranjena (sada je zabranjena u Kataloniji) i možda su borci za zaštitu prava životinja u pravu, ali stvari bi trebalo gledati u vremenskom kontekstu. U Gojino vreme korida je bila najvažnija sporedna stvar u Španiji. Toreadori su bili istinske zvezde. I sam Goja ima autoportret u odori matadora. Serijal “Tauromahija” ostaće genijalno svedočanstvo o strasti koja je sa one strane racionalnog.
Izašao sam ozaren. Naslućujute rezultat ispita: bio sam sjajan. Položio pravosudni! Goju sam od tada prisvojio za svoga zaštitnika. Obavezao sam sebe da moram što više da upoznam ličnost velikog slikara i da nađem priliku da pogledam njegova dela.
Znatno lakše je bilo upoznati se sa Gojom. Gledao sam špansku seriju o njemu (ovde je “španska serija” sinonim za latinoameričke sapunice, sa kojima Španija, sem jezika, nema nikakve veze) koja je na televiziji prikazivana krajem devedesetih. Gledao sam i film Miloša Formana “Gojine utvare” sa savršenom glumačkom postavom: Stelan Skarsgard kao Goja, Natali Portman kao slikareva muza Ines, i Havijer Bardem u ulozi sveštenika kome lepota i umetnost zavrte krutu inkvizitorsku pamet. Pa film “Goja u Bordou” Karlosa Saure, sa Franciskom Rabalom kao ostarelim Gojom, koji u Bordou svojoj vanbračnoj ćerki Rosariji (mnogi biografi osporavaju taj podatak) priča o ključnim momentima iz svog života, dok je poučava tajnama slikarstva. Pročitao sam nekoliko eseja o Goji, pretraživao internet, ali prilika da uživo vidim Gojina dela nije se ukazivala, mada je želja za odlaskom u Madrid uvek bila tu.
I odjednom, pade odluka, ide se u Madrid. Zašto? Pa da se gledaju utakmice između Reala i Partizana. Mora da je viša sila umešala prste, pa je u poslednjem kolu Evrolige jedna lopta odlučila da Partizan putuje u Madrid, umesto negde drugde. Prvog dana po sletanju odmah sam stao u red ispred Prada. Posle sat vremena, ulaznica je bila moja.
Goja je najzastupljeniji slikar od brojnih velikana Prada, kao što su Velskez, El Greko, Ticijan, Boš itd. Gojin opus je raspoređen na sva tri sprata. Na najvišem su slike mladog Goje, odišu optimizmom i duhovitošću. Impresivne su slike dečaka koji pokušavaju da uberu jabuke, zatim raspevanih i razigranih španskih nomada (mayosa, kako su ih zvali), kao i slike godišnjih doba (motivi za tapiserije u sobi prestolonaslednika Španije). Na prvom spratu su radovi zrelog Goje, zvaničnog dvorskog slikara. Pored portreta kraljevske porodice i plemstva, tu se izložene i čuvene slike “Gola Maja” i “Obučena Maja”. Kao i mnogi, mislio sam da je za portrete nestvarno lepe žene model bila vojvotkinja od Albe, najveće Gojino nadahnuće. Međutim, prema kratkom natpisu uz sliku, Maja je Josefa Tudo, ljubavnica tada najmoćnijeg čoveka Španije Manuela Godoja, koji je prema Goji imao ambivalentan odnos, protkan zavišću, ali i podrškom.
Snažan utisak je ostavila slika “Portret slikara Fransiska Bajea”. Portret Gojinog šuraka tumačim kao njegovo shvatanje slikarstva. Ozbiljno i izborano lice – slikarstvo je mukotrpan rad, a ne puko mazanje boja po slikarskom platnu. Šarenilo donjeg dela košulje nagoveštava da boje izlaze iz unutrašnjosti slikara, da su organski deo njegovog bića. Kist u ruci je naslikan da asocira na skiptar. Umetnik je vladar, jer je gospodar lepote i plemenitosti.
U prizemlju su radovi razočaranog Goje, kome je život razbio sve ideale. Poznati “2. maj 1808” i “3. maj 1808”, krik zaprepašćenja zločinima Napoleonove vojske u Španiji. Ima i nekoliko Gojinih kapričoza, malih satiričnih formata sa efektnim naslovima. Na jednom su mrtvi ljudi posle nekog strašnog događaja, a naslov je “Još gore”. I na kraju, u tamnoj prostoriji su “Crne slike” – 14 slika koje je Goja naslikao na zidovima svoje vile Kvinta del Sordo (Gluva kuća). Fantastične fantazmagorije, koje su do danas predmet različitih tumačenja. Moraju se videti, jer se prepričati ne mogu.
Posle tri sata izašao sam iz Prada. Kako sam se osećao, sami zaključite. I da ne zaboravim: Partizan je dobio oba puta Real u Madridu. Prošao Real dalje, kažete. Da, pa šta? Ipak je Goja Španac.
Pravo je i započelo moju vezu sa Gojom. Davne 1997. godine sam rešio da unapredim svoj profesionalni CV, što je zahtevalo položen pravosudni ispit. Ponovno polaganje većine pravnih predmeta u jednom danu nije nimalo lako, pogotovo za nekog ko je pre toga radio u fudbalu. Tamo se diplomirani pravnik nije bavio strukom, već popunjavanjem ugovora, zapisnicima, organizacijom putovanja i, što je najgore, zabavljanjem fudbalskih sudija.
U jutro jednog novembarskog dana, zakoračio sam u zgradu ministarstava u Nemanjinoj ulici. Ispit se sastojao od pismenog i usmenog dela. Prvo se polagao pismeni zadatak. Posle tri sata predao sam svoje uratke, a kako se usmeni deo polagao popodne, krenuo sam ka Knez Mihajlovoj. Šetajući, ugledao sam natpis na Galeriji SANU: “Grafike Fransiska Goje – Tauromahija”. Moje poznavanje Goje u tom trenutku je bilo na nivou osnovca. Šta li je tauromahija? Jedna od posledica usmerenog obrazovanja za moju generaciju je bila i to što se latinski jezik učio samo jednu godinu. To znači da nisam znao da taurus znači bik, a da je tauromahija borba sa bikovima. Korida.
Ušao sam u Galeriju i počeo da gledam Gojine grafike. Kako da opišem svoj doživljaj? Prikaz borbe čoveka i životinje me je fascinirao. Goja me je uveo u arenu i osetio sam da je strast prema koridi u stvari iskonska čovekova želja da nadmudri jedinog nepobedivog suparnika – smrt. Verovatno će korida u celoj Španiji uskoro biti zabranjena (sada je zabranjena u Kataloniji) i možda su borci za zaštitu prava životinja u pravu, ali stvari bi trebalo gledati u vremenskom kontekstu. U Gojino vreme korida je bila najvažnija sporedna stvar u Španiji. Toreadori su bili istinske zvezde. I sam Goja ima autoportret u odori matadora. Serijal “Tauromahija” ostaće genijalno svedočanstvo o strasti koja je sa one strane racionalnog.
Izašao sam ozaren. Naslućujute rezultat ispita: bio sam sjajan. Položio pravosudni! Goju sam od tada prisvojio za svoga zaštitnika. Obavezao sam sebe da moram što više da upoznam ličnost velikog slikara i da nađem priliku da pogledam njegova dela.
Znatno lakše je bilo upoznati se sa Gojom. Gledao sam špansku seriju o njemu (ovde je “španska serija” sinonim za latinoameričke sapunice, sa kojima Španija, sem jezika, nema nikakve veze) koja je na televiziji prikazivana krajem devedesetih. Gledao sam i film Miloša Formana “Gojine utvare” sa savršenom glumačkom postavom: Stelan Skarsgard kao Goja, Natali Portman kao slikareva muza Ines, i Havijer Bardem u ulozi sveštenika kome lepota i umetnost zavrte krutu inkvizitorsku pamet. Pa film “Goja u Bordou” Karlosa Saure, sa Franciskom Rabalom kao ostarelim Gojom, koji u Bordou svojoj vanbračnoj ćerki Rosariji (mnogi biografi osporavaju taj podatak) priča o ključnim momentima iz svog života, dok je poučava tajnama slikarstva. Pročitao sam nekoliko eseja o Goji, pretraživao internet, ali prilika da uživo vidim Gojina dela nije se ukazivala, mada je želja za odlaskom u Madrid uvek bila tu.
I odjednom, pade odluka, ide se u Madrid. Zašto? Pa da se gledaju utakmice između Reala i Partizana. Mora da je viša sila umešala prste, pa je u poslednjem kolu Evrolige jedna lopta odlučila da Partizan putuje u Madrid, umesto negde drugde. Prvog dana po sletanju odmah sam stao u red ispred Prada. Posle sat vremena, ulaznica je bila moja.
Goja je najzastupljeniji slikar od brojnih velikana Prada, kao što su Velskez, El Greko, Ticijan, Boš itd. Gojin opus je raspoređen na sva tri sprata. Na najvišem su slike mladog Goje, odišu optimizmom i duhovitošću. Impresivne su slike dečaka koji pokušavaju da uberu jabuke, zatim raspevanih i razigranih španskih nomada (mayosa, kako su ih zvali), kao i slike godišnjih doba (motivi za tapiserije u sobi prestolonaslednika Španije). Na prvom spratu su radovi zrelog Goje, zvaničnog dvorskog slikara. Pored portreta kraljevske porodice i plemstva, tu se izložene i čuvene slike “Gola Maja” i “Obučena Maja”. Kao i mnogi, mislio sam da je za portrete nestvarno lepe žene model bila vojvotkinja od Albe, najveće Gojino nadahnuće. Međutim, prema kratkom natpisu uz sliku, Maja je Josefa Tudo, ljubavnica tada najmoćnijeg čoveka Španije Manuela Godoja, koji je prema Goji imao ambivalentan odnos, protkan zavišću, ali i podrškom.
Snažan utisak je ostavila slika “Portret slikara Fransiska Bajea”. Portret Gojinog šuraka tumačim kao njegovo shvatanje slikarstva. Ozbiljno i izborano lice – slikarstvo je mukotrpan rad, a ne puko mazanje boja po slikarskom platnu. Šarenilo donjeg dela košulje nagoveštava da boje izlaze iz unutrašnjosti slikara, da su organski deo njegovog bića. Kist u ruci je naslikan da asocira na skiptar. Umetnik je vladar, jer je gospodar lepote i plemenitosti.
U prizemlju su radovi razočaranog Goje, kome je život razbio sve ideale. Poznati “2. maj 1808” i “3. maj 1808”, krik zaprepašćenja zločinima Napoleonove vojske u Španiji. Ima i nekoliko Gojinih kapričoza, malih satiričnih formata sa efektnim naslovima. Na jednom su mrtvi ljudi posle nekog strašnog događaja, a naslov je “Još gore”. I na kraju, u tamnoj prostoriji su “Crne slike” – 14 slika koje je Goja naslikao na zidovima svoje vile Kvinta del Sordo (Gluva kuća). Fantastične fantazmagorije, koje su do danas predmet različitih tumačenja. Moraju se videti, jer se prepričati ne mogu.
Posle tri sata izašao sam iz Prada. Kako sam se osećao, sami zaključite. I da ne zaboravim: Partizan je dobio oba puta Real u Madridu. Prošao Real dalje, kažete. Da, pa šta? Ipak je Goja Španac.
