Nisam imala ni vremena ni snage da kao Mile Stojić “prošpartam stoput” od Augartena do Pratera, od Belvedera do Arsenala, ali sam zahvaljujući njegovoj knjizi “Via Vienna” otkrila Grincing, to lepo selo koje lepo cveta. Tamo ne idem zbog hojrigera, starih vinskih konoba i mladog vina (mada bi i to bio jak razlog), nego zbog groblja.

U Grincingu su sahranjeni kompozitor Gustav Maler i njegova žena Alma. Venčali su se 1902, u Karlovoj crkvi. Živeće zajedno dok ih smrt ne rastavi do maja 1911, kada je Maler, u 51. godini, umro. Alma će otići s ovog sveta 1964, i mada se još dvaput udavala (za arhitektu Valtera Gropijusa i za pesnika Franca Verfela), zadržala je prezime prvog muža.

Ovde je pre Malera sahranjena njihova prva kći, četvorogodišnja Marija, čija je smrt za oboje bila strašan udarac. Maler je tada napustio mesto direktora Bečke opere, koju je “doveo do neslućenog sjaja” (A. Gatalica).

Njegov nadgrobni spomenik, rad Jozefa Hofmana, jednog od prvaka secesije, krajnje je jednostavan. Na sivom hrapavom kamenu samo ime, bez epitafa. A mogao bi da glasi: “Mračan je život, mračna je smrt” – kao refren iz Malerove “Pesme o Zemlji”, koju je napisao posle ćerkine smrti.

Jedan savremenik ostavio je belešku o njegovom pogrebu: “Iznosi se kovčeg, počinje kiša… Povorka stiže. Kiša staje. Slavuji pevaju, grumeni zemlje, s tupim zvukom, padaju u raku. Pojavljuje se duga. Stotine ljudi ćute.”

Almin grob je u susednom redu. Sahranjena je pored svoje i Gropijusove kćeri Manon, lepotice čija je smrt, u 18-oj, rastužila Beč. Alban Berg je “uspomeni na anđela” posvetio Violinski koncert, svoje najpoznatije delo. Alma je umrla u Njujorku, ali je želela da bude pored Manon. Na zajedničkom grobu dva su spomenika: Almin tanak, uspravan, crn, a ćerkin – kameni beli trougao položen na zelenilom zastrt majčin grob; dizajn oca, Valtera Gropijusa.

Ni na Alminom spomeniku nema epitafa. Moglo bi da piše “Nevesta vetra”, po čuvenoj slici njenog ljubavnika Oskara Kokoške, ili “Žena koja je osvajala besmrtnike”, kako je o njoj pisao Elijas Kaneti…

Almu je osim lepote krasila i pamet, i talenat, ali je Maler želeo da ona ima samo “jedno zanimanje”: da njega čini srećnim. Prihvatila je: “Svi ti veliki muškarci tražili su da ja njih razumem, a oni nikada nisu ni pokušali da shvate mene”, poverila se svom dnevniku.

U porodičnoj kapeli poput male gotske crkve sahranjen je Hajnrih fon Ferštel, projektant bečke Votivkirche i Muzeja primenjenih umetnosti, kao i one lepe palate na Trgu Frajung koja se, po njemu, arhitekti, zove Ferštel.

Nisam uspela da saznam gde je grob Paula Vitgenštajna, pijaniste koji je u Velikom ratu izgubio desnu ruku – ali je nastupao i posle rata, svirajući kompozicije za levu.

U spisku poznatih na grobljanskoj kapiji njegovog imena nema, a uzalud sam tražila i Tomasa Bernharda. Radnike na groblju nisam pitala, uverena da oni to ne znaju čak ni ako su Austrijanci, a verovatno nisu…

Posle dve godine, u julu 2014, opet sam na ovoj kapiji, čitam isti spisak, Bernhardovo ime još nije uvršćeno. Vremena je bilo, umro je 1989… Slučajnost? Ne znam. “Strasno posvećen… otkrivanju tragova ofrlje prevladanog nacističkog nasleđa” (Teofil Pančić), Austriju je kritikovao nemilosrdno, kao “smešnu državu koja se preznojava od samoprecenjivanja”, a “gadnijim” od austrijskog nacionalsocijalizma smatrao je samo austrijski katolicizam.

Njegova drama “Trg heroja” (izvođena i u našem Ateljeu 212) trebalo je (1988) da obeleži stogodišnjicu nove zgrade Burgteatra, ali je izazvala skandal: govori o Jevrejinu koji je pedeset godina ranije, kada je Hitler pred oduševljenom masom na bečkom Trgu heroja objavio anšlus, emigrirao u Englesku, a sada, po povratku, vidi da je antisemitizam još živ, i ubija se.

Vlast traži da se predstava zabrani: ne može se finansirati novcem poreskih obveznika koje besramno vređa! Predsednik Austrije Kurt Valdhajm (sic!) vidi u drami “grubu uvredu austrijskog naroda”. Premijera je ipak održana, uz demonstracije ispred pozorišta – i gromki aplauz gledalaca.

A ja, ipak, imam sreće: upravo jedan radnik zna gde je i vodi me na grob velikog pisca.

Usamljenik, pustinjak, ali “kadar za verna i diskretna prijateljstva”, želeo je da ga sahrane pored njegove životne saputnice, 37 godina starije Hedvige Stavjaniček, koju je, dok se svet iščuđavao, nazivao “dušom svoje duše”. Po njegovoj želji, ispratili su ga samo sestra i brat.

Na zemljanoj podlozi s malo bršljana i cveća tabla sa dve reči: Tomas Bernhard.

To je sve.

Epitafa ni ovde nema, a odgovarao bi, čini se, onaj koji je za sebe sročio Gručo Marks: “Izvinite što ne mogu da ustanem.”