Rodila se u kući u Rakovici. Majka joj je umrla sa dvadeset i šest godina od tuberkoloze. Otac, stolar, predratni komunista, priključio se još 1941. Prvoj proleterskoj brigadi i otišao u šumu. Deci je rekao da ide da se bori za njihovu bolju budućnost, da budu dobra, da će se vratiti kada pobedi. Nije se vratio. Raznela ga je granata na Sutjesci. Ona je to saznala tek posle rata. Dotle ga je čekala.

Nju, njenu sestru i brata za vreme okupacije čuvao je ujak, nadrealista, slikar, salonski komunista. Kuvao je supu od kopriva, pravio gulaš od puževa kada nije bilo ničeg drugog. U dvorištu male porodične kuće inscenirao je predstave za decu. Ona bi igrala, stalno je igrala, skakala u ritmu neke zamišljene muzike. Nikada nije prestala da igra. Zamišljam je kako igra na oblacima, skače sa jednog na drugi, odlazi, dok ja sedim kraj njenog kreveta u bolnici iz koje se ona nije vratila.

Radojica Živanović Noe ju je skicirao olovkom kako igra, podiže nogu do glave, kako spava. Imam u kući čitav niz crteža koje je prikazuju u pokretu. Vodio je decu do hipodroma, na Adu da se kupaju, pričao im priče. Učinio im je ratne godine podnošljivim. Kasnije je više pričala o ujaku nego o roditeljima. Bolje ga se sećala. Njegovi autoportreti iz tog vremena prikazuju ga kako praznim očima zuri u nešto zlokobno. Ili je prosto zabrinut sa troje sestrine dece usred svetskog rata.

Počele su borbe za oslobođenje Beograda. "Rat je gotov!", uzviknuo je jednog dana Noe. Rekao je da ide do centra da slavi, naredio im da ne izlaze iz kuće, rekao da će doći pre mraka. Nikada se nije vratio. Kao što joj se ni otac nije vratio. "Zalutali metak", pričalo se kasnije, mada ima i drugih verzija iste pogibije. Nju nije mnogo zanimalo kako je stradao, kada se nije vratio. Čitavog života borila se protiv osećanja da se ljudi koje voli neće vratiti gde god da su pošli. Opraštala se od mene svaki put kada bih odlazio u školu.

Imala je devet godina kada je rat u Jugoslaviji završen. Mnogobrojne tetke i stric prodali su porodičnu kuću, i nju, njenu malo stariju sestru i malo mlađeg brata strpali u dom za decu bez roditelja u Zvečanskoj. Nikada im to nije zamerila. Kada su počele da pokazuju brigu za decu poginulog brata, tetke su htele da se ona školuje za tekstilnu ili štamparsku radnicu. A ona je htela da igra, samo je htela da igra.

Sama se upisala u baletsku školu kod tada čuvene Nine Kirsanove. Umalo da je ne završi, ne zbog igre – igrala je kao prava mala balerina, svaki njen korak i skok ispunjavali su prostor radošću – već zbog klavira. U baletsku školu išle su uglavnom devojčice iz buržujskih porodica koje su imale klavir kod kuće i privatne časove klavira, a ona je bila siroče iz Zvečanske. Prozvali su je "kengur" zato što se činilo kao da preskače u neki drugi svet kada bi izvodila grande jeté, u svet u kome joj na otvorenoj sceni aplaudiraju ujak, otac i majka.

Odrastao sam uz Šopena, njegovu klavirsku muziku omiljenu za vežbe baleta. Još kao dete sam znao da moja mama nije kao druge mame, jer moja mama ne hoda, ona igra i kada nije na sceni. Ona ne vaspitava, ne disciplinuje, ne tera na odrastanje, već svako jutro pretvara u polonezu, mazurku ili valcer, a svako veče u Labudovo jezero, Mesečevu sonatu ili Rapsodiju u plavom. Ponekad smo živeli Priču sa zapadne strane, ponekad Oklahomu, ponekad Kneginju čardaša. Moj život je pretvarala u igru koja nikada nije prestajala.

Išla je ulicom, pričala sa ljudima, čistila je kuću i kuvala kao da je još uvek ona devojčica koja na nekim daskama u dvorištu na Banovom brdu nasmejana zamišlja da je balerina na svetskoj sceni, a da još nije znala tačno ni šta je balet, ni šta je scena, ni šta je svet. Pisac Ginter Gras joj je jednom rekao: Dragana, ja tebe zamišljam kako kročiš kroz kanalizaciju, a govna se pred tobom sklanjaju kao more pred Mojsijem. Verovatno je mislio na ljudska govna i zlobu i smrt. Ja je zamišljam kako se pred njom razigranom sklanjaju i ona dijagnoza i bolnica i mrtvačnica i krči joj se put do onog ljubičastog i belog cveća duž Slovenske plaže, na kojoj je za ženu i muškarca sa malim dečakom u neko morsko, crvenilom obasjano predvečerje stalo vreme.

Bila je Velika subota 11. aprila 2015. kada sam joj šapnuo da je sve u redu, da ćemo biti dobro, da se ne brine za unuke, da ću da čuvam tatu, da se ne plaši, da može da nas pusti, i otišao iz one prostorije pregrađene belim paravanima. Činilo se da spava. Vreme smrti je kasnije pokazalo da je pozornicu napustila nekoliko minuta kasnije, dok sam još stajao u hodniku.