Druga klupa do prozora, tamo uvek sedim na roditeljskom sastanku. Ako potraje, mogu da gledam šta se dešava u školskom dvorištu. Ako je to mesto zauzeto, sedim pored mame koja ovaj skup ne smatra ozbiljnom delatnošću. Nekoliko roditelja hvata beleške: kada su dani raspusta, do kada treba da se preda prva rata za izlet, kada je dan otvorenih vrata. Na njih uvek možeš da se osloniš, sve uredno beleže u telefon. Jedan tata ne ispušta olovku iz ruke, verovatno igra iks-oks sa samim sobom. Čekamo da se za reč jave prepametne mame, a uvek se jave.

Najpametnija od svih namerno ćuti i trudi se da svi primete njen protest. Zavet ćutanja je zbog toga što je njen sin na kontrolnom iz matematike dobio četvorku, a profesorka je zakasnila na čas, pa su naša deca kraće radila test, što nije u skladu sa zakonom. Mislim, stvaaarno, bez komentara. Dok ona ćuti, profesorka matematike pokušava da objasni šta se stvarno desilo i gleda u njenom pravcu, čekajući kad će Najpametnija izreći neoborivu presudu. Napetost je dostigla vrhunac, razredni starešina se već pokajao što je profesorku pozvao na roditeljski, a Naj-mama dostojanstveno sklapa ruke na krilu i sluša šta ostali roditelji kažu o tom problemu. Svesna je da osim nje u učionici nema talentovanih oratora i da će se matematičarka izvući. I treba da se izvuče, jer ona ćuti zato što je ostalim roditeljima čitavo polugodište ukazivala na situaciju sa matematičarkom, a svi su odmahivali rukom. Ali, matematičarka ne zna da ova neće progovoriti, zamuckuje, ponavlja iste stvari, psihološki rat je melje, uh, Gvantanamo je spram ove učionice mesto za odmor i rekreaciju.

Pridržavam se pravila ponašanja na roditeljskom sastanku koja su poštovali i moji roditelji: lepo se obučeš, nikad ne počinješ rečenicu sa "moj/a sin/ćerka…", ne govoriš zapravo uopšte, samo povremeno klimaš glavom, potpišeš i platiš šta treba i – tutanj. Ne zavidim onim roditeljima čiji su sinovi imenovani kao "vandali" koji se upinju da opravdaju svoje dete i sebe tvrdnjama da ružne reči koje izgovaraju nisu čuli u kući. Mame prezrivo cokću, a ako se slučajno spomene da ni devojčice nisu "cvećke", u neverici se okreću i zgledaju jedna drugu, sve misleći "moja" to sigurno nije rekla. Posle roditeljskog sastanka, mame odu na kafu u obližnji kafić i tu padaju sve maske. Bezočno se ogovaraju tuđa deca, "ovo samo tebi kažem", obrati pažnju na ovu ili onu devojčicu, moja ćerka kaže da joj je ona rekla…

Otkad sedim na roditeljskim sastancima, dve teme se ne menjaju: kompjuteri su zlo, a čips je najveće od svih. Prvi put kad je u vrtiću neko predložio da donese svoj stari kompjuter da se deca igraju, mama koju pratim od tog doba pozvala se na istraživanje o deci oboleloj od raka iz zemalja Trećeg sveta koja koriste škart kompjutere. Svi su se ućutali, daleko bilo. Sirote vaspitačice su se drugoj mami klele da ne "dohranjuju" decu slabijeg apetita čipsom, ne vredi, ona je videla kesicu. Obe su u jednom trenutku bile članice školskog saveta roditelja, protestovale su zbog preskupe rekreativne nastave. Jedna varijanta je da naša deca budu u nerenoviranom krilu, saopštile su na roditeljskom, ili u delu hotela sa plazma televizorima, internet salom i bazenom. Sva ostala odeljenja su već uplatila za bolju varijantu, nismo imali izbora, deca su nam zahvaljivala do neba ne znajući da je na istom roditeljskom izglasano da deca uopšte ne koriste bazen, prehladiće se, udaviće se. Praksa u kojoj su deca neizmerno uživala je organizovani mesečni odlazak u pozorište sa celim vrtićem ili razredom. Koliko to košta, da li su oni normalni, za te pare mogu da odvedem dvoje dece u pozorište i još da mi ostane za kokice. A vodiš li ih u pozorište? Ne, nemam vremena. O pubertetu se na roditeljskim sastancima u petom razredu stidljivo pričalo, ta tema tek dolazi. Mnogo se govorilo o korišćenju Fejsbuka, Aska i drugih "taraba" po kojima deca ispisuju kojekakve poruke, a najglasniji su bili roditelji koji na svojim profilima svakodnevno kače nove fotografije, vidi kako smo lepi, lajkuj. Vodeće mame su odustale od peticije za izmeštanje taksi stanice i zaustavljanje gradnje kafića; čini se da posustaju.

Desilo se da su naša deca obrukala školu zbog pipanja eksponata i unezverenog ponašanja u jednom prirodnjačkom muzeju. Stigla je zvanična zabrana đacima za pristupanje toj instituciji kulture, deci je bilo smešno kad su to čuli, ozbiljne mame su rekle "nije, deco, smešno", a razredni je zapretio da ih sledeće godine neće voditi na ekskurziju. Koristim ovu priliku da pozdravim direktora muzeja, samo neka nastavi da zabranjuje deci ulazak, eksponati će mu duže potrajati ako ih niko ne vidi.

Uživam u roditeljskim sastancima, u veselom tonu vaspitačica, svečanom i autoritativnom obraćanju učitelja, mirisu učionice i dopola obrisanoj školskoj tabli. A najviše od svega volim kafu-ogovarušu posle.