Biću iskren, ne podnosim svadbe. Nije u pitanju mrzovolja neženje (formalnog) koji je za četrdeset i kusur godina uspešno izbegao taj cirkus sa sobom kao glavnim junakom, mada mi je, priznajem, iskreni odijum često služio kao dobar alibi. Sopstvenu svadbu sam izbegao, ali tuđe, u nekoliko slučajeva, nisam, pa sam bio u prilici da tu "paradu pijanstva i kiča" (Đ. Balašević) upoznam i iznutra. Na užas svih pet čula, a naročito onog šestog koje mi je nepogrešivo govorilo – nemoj! Smisli nešto! Iseci vene, one će pre zarasti nego što ćeš se oporaviti od svadbe!

Muvaj se sa nekim petardama oko neke strane ambasade, privešće te u 29. novembar i imaćeš crno na belo da si bio sprečen da dođeš! Otputuj u Gvineju i Sijera Leone, ebola je pesma u odnosu na ono čega ćeš se na svadbi naslušati! Nema majstora reči ni metafora da opiše to što se tamo svira i peva i pravo je čudo da se do sad nisu pobunile bar membrane nevinih zvučnika.

Na jednoj od svadbi sam ozbiljno pripretio pevaču kad smo se sreli za umivaonikom toaleta, za vreme one jedne jedine pauze kojom su obradovali bar dve trećine zvanica.

Razgovor je tekao ovako!

– A, tu si, tico! – prosiktao sam, gledajući ga u ogledalu pogledom rahmetli Bin Ladena kad je upućivao jednu od onih svojih fatvi Americi.

Ćutao je i prao ruke.

– Znaš li da ja na svadbe zbog vas ne idem bez cvicangli?

Ćutao je i brisao ruke.

– Ideja mi je da isečem one žice od zvučnika, ali sad mi je palo na um bolje i dalekosežnije rešenje…!

Eh, da je sreće pa da je ovako i gore ćutao, ne bi ni bilo razgovora.

– Mogao bih, umesto onih gore plastičnih, da iščupam te tvoje glasne žice i završim posao, pa da ovi nesretnici mogu nešto i da progovore između sebe!

Utekao je uz stepenice koliko ga noge nose, mislio sam da se neće zaustaviti do Prijepolja, ali on je već bio za mikrofonom i pitao izvesnu garu "gari li se sada, kao što se garila nekada".

Doduše, preventivno više nije šetao između stolova, izvirivao je iza harmonikaša da me locira, ali ja sam već, priznajući poraz, napuštao salu i izlazio napolje. Moglo je jer je bilo leto, ali zimske svadbe – a 90 odsto od sve četiri na kojima sam bio odigrale su se na crnogorskom severu – apdejtovani su pakao. Napolju, obično minus 20 Celzijusa, unutra plus 90 decibela! U oba slučaja, uši otpadaju!

Prvo me načnu automobilske sirene, onda dovrši izvesni "Goci bend", ili kako se već zovu ti što se lažno izdaju za muzičare, pod uslovom da me prethodno ne zgazi neki svat kome je vetrobran prekriven peškirima, a retrovizori košuljama – kakav li ih samo GPS dovede do hotela onako obnevidele, da mi je znati? Ili me pak ne upuca revolveraš koji prangijanjem proslavlja najlepši dan u životu svog rođaka (rođake).

Bio sam živi svedok, živ samo zahvaljujući tome što sam na vreme zalegao (hvala ti JNA na atomskom sleva, lepo je govorio kapetan Zeka da će to jednom zatrebati) kad je jedan ludak, sa flašom u levoj i pištoljem u desnoj, ispalio pun rafal u gomili koja se tiskala ispred opštinske zgrade.

Ubrzo se pojavila patrola narodne milicije i taman kad sam pomislio da će se bar ovom bojevom gađanju stati na put, oni su potegli iz one flaše i otišli. Izgleda su došli kao ispomoć, ako zafali municije!

Druga užasna stvar od koje se već ježim dok na bezbednoj udaljenosti od 372 km petljam oko proklete kravate, jeste susret sa bar 28 teško oznojenih rođaka duboko podleglih maliganima. Svaki od njih će, u znoju lica svog, napustiti kolo kad me spazi onako obeućenog za stolom, da me zagrli i izljubi, posle čega mi ni stolnjak nije dovoljan da upije te izlive nežnosti!

Jedan od njih, na poslednjoj svadbi, nakon što me je ostavio kao žrtvu proletošnje Kolubare, strmeknuo se niz neke stepenice, pa su ga hitno odveli u bolnicu.

U principu, trebalo bi svakoj svadbarskoj koloni obavezno priključiti i jednu ekipu hitne pomoći, jer Bog zna koliko je onih nesretnica utegnutih u preuske suknje i natakarenih na štikle od 25 santimetara pa naviše polomilo nogu ili, bar, iščašilo članak. Ili koliko je baba, u svadbarskom zanosu, dokusurilo ocvali kuk; koliko njih se otrovalo alkoholom; neke je, čuo sam, ubio "Knjaz Miloš" – pali su kao žrtve ugljen-dioksida iz kisele vode, da ne pominjem zalutale metke. Prosečna srpska svadba, dakle, ima koeficijent potencijalne opasnosti koliko i osrednja humanitarna američka intervencija iz vazduha.

Osim toga, kao ključni argument za prisustvo hitne pomoći su ona ambulantna kola. Kakvu samo sirenu ona imaju!