Još jedno Svetsko prvenstvo otišlo je sa poslednjim danom juna. Karioke prvaci, Ronaldo u konkurenciji za najružniju frizuru Mundijala ikad, koja stoji rame uz rame sa legendarnom "tarzankom" Bugarina Kremenlijeva. Ali, nema veze, opet je prava zvezda. I sve je sada poznato. Najbolji strelac, golman, najveći tragičari… Još jedna fudbalska groznica već je deo istorije. Ali, ono što će meni ostati u sećanju u vezi sa Japanom i Korejom 2002. biće nešto što je danas, nažalost, mnogo bitnije od fudbala. "Brate, jesam ti rekao da će Brazil–Turska da bude iz iksa u kec!!! Brate, hiljadu pedeset dindži na uloženih pedeset! Nije mnogo, ali biće za vopi večeras, a?" – kaže mi prijatelj koji je kao i većina ovog juna gledao najveći fudbalski praznik preko tiketa neke od kladionica. "Ma, da", odgovaram, "biće za vopi".

A kako je bilo nekad?

Prvo svetsko prvenstvo koga se sećam bilo je Meksiko ’86. Znate ono na kom su prvi put bili "talasi", Maradona "božjom rukom" dao gol Englezima, a maskota je bio onaj smešni čovečuljak sa sombrerom koji je, u stvari, bio stilizovana ljuta papričica. Nas na tom prvenstvu nije bilo, nismo "overili vizu" (omiljeni izraz naših fudbalera u devedesetim). Tada nam još uvek za većinu zemalja vize i nisu trebale, ali pošto smo se obrukali na prethodnom evropskom ’84. u Francuskoj, i bolje što nas nije bilo.

Onda je došla Italija ’90. Sećam se da je prvog dana, kada su stigle sličice s fudbalerima, kiosk kod moje škole za nepunih dva sata ličio na deponiju, skoro zatrpan bačenim kesicama. Odmah su krenule menjaže, Maradona je vredeo najmanje dve sličice, a tek Butragenjo! E, tog nesrećnog Španca i njegove drugove ojadio je današnji predsednik FSJ-a, a u mom rodnom Boru pucale su petarde kada je Piksi dao onaj drugi iz slobodnjaka.

Nikog ovde nije bilo briga kolike je kvote dao Vilijem Hil (ili je takvih bilo vrlo malo), niko nije zaradio na uspehu Kamerunaca, mnogo je bitnije bilo ono kad je kolumbijski golman Iguita krenuo samouvereno ka centru s loptom, a Kamerunac mu je oduzeo i dao gol. Pa onda onaj afrički ples kod korner zastavice! Kad je Andreas Breme prišao da izvede penal koji će (Zapadnim) Nemcima doneti "boginju", prsti se nisu znojili zbog toga što je neko igrao iz iksa u iks, ljudi su gledali fudbal!

Ono što sledi najavljeno je u Americi ’94. Publika koja se, čini se, tamo skoro slučajno zadesila i koja je više brinula koliko će senfa da stavi na hot-dog, nego za to što ona dvadesetdvojica jurcaju za loptom po onakvoj vrućinčini (utakmice su se igrale "oko dvojke", zbog prenosa u Evropi), služila je za podsmeh ovde. Kod nas se fudbal i dalje gledao zbog Romarija, Bebeta, nesrećnog Bađa, ali i zbog Stoičkova i drugara. Hristo šutira iz slobodnjaka protiv Nemaca, okreće se i počinje da slavi. Lopta nakon par sekundi leta zaista završava u golu. I još mu je kum Miroslav Ilić, pa zar može više?! Tog leta mnogi naši autobusi koji su kretali ka Crnom moru imali su natpis "Bugarska – šampion sveta". Nikad srećniji Bugari darivali su usput pivom samo tako. Tog leta u Americi balkanski fudbal (odnosno kako nalaže PC – fudbal jugoistočne Evrope) imao je zlatne trenutke. Hadžijev gol protiv Argentinaca, Rumuni gaze. Nas u Americi nije bilo. Zbog "ničim izazvanih i nepravednih sankcija", naravno.

A onda je došla Francuska ’98. Milojko Pantić je na televiziji pokazivao Mihinu kopačku, koja je učestvovala kao radno oruđe u onom golu protiv uvek "opasnih" Iranaca, a ovde se fuca već gledala iz kladionica, koje su nicale jedna za drugom. Francuzi su došli niotkuda, postali svetski prvaci, a Ronaldo, kome je Zvezdin Sever dve godine pre toga na zagrevanju pred Zvezda–Barsa skandirao nešto u vezi s njegovom frizurom i ženskim polnim organom, taj Ronaldo nije se primetio u finalu. Ali, to više i nije bilo bitno, bitne su bile liste, i koeficijenti, koeficijenti… "Je l’ ima neko digitron da sračunam koliko mi ide ovde?"

Kladioničari – rabotnici bez predaha. Vruće leto koje ih odvaja od početka italijanskog, španskog i ostalih glavnih prvenstava, provešće uz "proverene tipove" iz druge švedske i norveške lige. A i Rusi su valjda konačno krenuli! Mislim, prvenstvo.

Uskoro će Svetsko prvenstvo u basketu, u Americi. Tu će valjda biti više emocija, bar zbog Peđe i ostalih. A i basket je definitivno teži za klađenje, zbog neizbežnog "hendikepa" (koji će za Jugoslavija–Senegal da bude npr. – 29!). Samo da ne bude ista priča kao s Francuzima i Senegalcima!

Ne treba biti nostalgičan u ove lepe letnje dane. Možda su "zone sreće", "meridijani", "atlantici", "lavovi" i ostali samo dodatni šrafovi u neizbežnoj mašini "progresa". "E, kad bi mi ‘došla’ sad ova Kafe Opera, brate!!!" (K.O. – znameniti učesnik švedske druge lige). "E, kad bi ‘došla’, brate."

Možda emocije stvarno više nisu u modi, neka… Ali, ipak sam više voleo da dobiju Turci, makar ne pio to pivo! Ozbiljno.