Posle sedam-osam uzastopno odigranih partija "lore" samo je bilo pitanje trenutka kad će nekom da se sloši. Magla gusta kao griz zaustavila je tog dana čak i "tanjiraču" na Malom jezeru i jedina alternativa kartanju bile su vesti o propasti pregovora u Rambujeu koje su okupirale sve nama dostupne kanale, uključujući i TV "Kop".

"Mislim da imam temperaturu", izustila je Ivana čim je legla u krevet, a samo nekoliko sekundi pre nego što se suočila sa po nju zastrašujućom istinom – nije ponela toplomer, a potom i sa suruvošću Marfijevog zakona – nismo ni Mačekova, ni Kaća, ni ja, čak ni ultimativni hipohondar i tabletoman Bili.

"Šta će ti, bre, toplomer? Lezi, pij čajeve i aspirine i sutra će ti biti bolje", pokušavali smo da je umirimo, bez ikakvog uspeha. Kako je već prošlo osam, jedino rešenje je bilo da neko ode da pita komšije da nam ga pozajme, a kako su u sobi bila samo dva muškarca znalo se i ko će.

Ono što nismo znali je da je te zime konak "Koznik" bio ispunjen posebnom vrstom traumiranih ljudi, naučenih da nikome ništa ne veruju i ne pozajmljuju. Zaključani u svojim malim apartmanima, većinom su odbijali i da saslušaju našu priču o bolesnoj drugarici i njenoj potrebi za toplomerom. Oni retki koji su skupili dovoljno kuraži da nam bar otvore vrata, uglavnom su samo vrteli glavom i nemušto lagali da ga nemaju ili ne znaju gde im je, a jedna gospođa nam je iznela i svoj predosećaj da će baš te noći da se razboli, jer je ceo dan nešto grebe u grlu.

"Šta je ovo, brate? Skrivena kamera? Zona sumraka", uveliko sam gubio strpljenje dok smo se peli na drugi sprat, pust kao i naš, samo još i zamračan usled nekoliko razbijenih plafonjerki.

"Ko je?" Agresivno-promukli glas iz sobe, tačno iznad one u koju nam nije bilo povratka praznih šaka, najavljivao je još jednog idiota. Krajnjim naporom zadržavajući ljubaznost u tonu, po dvadeset i neki put objasnili smo ko smo i šta hoćemo.

"Šta! Toplomer?" Začulo se komešanje i preturanje stvari. "Čekaj!"

Sklonio sam se da ga ne gledam i pokucao na susedna vrata koja niko nije otvarao, iako se iznutra jasno čulo kako Milan Milutinović uverava narod da Srbija nikada neće prihvatiti strane trupe na svojoj teritoriji.

Nekoliko metara dalje Bili je iznenada počeo da se izvinjava i u isto vreme otkopčava tregere svojih šuškavih pantalona i da skida duksericu.

"Šta mu se, bre, izvinjavaš…" Pošao sam ka njima rešen da nekome konačno očitam lekciju iz pomaganja komšijama u nevolji, ali sam posle samo dva koraka osetio kako mi podrhtavaju kolena, a leđa kvasi hladan znoj. Iako odrastao u Beogradu devedesetih, bio mi je to prvi put da se nađem "oči u oči" sa cevi.

"Ko vas je posl’o?", kroz zube je upitao nabildovani ćelavac, obučen samo u zelene slip gaće i masivnu "kajlu" oko vrata. "Čuješ šta te pitam, bre! Ko vas je posl’o?"

"Ivana… nas poslala, nije joj dobro…", zamuckivao je moj drugar nastavljajući sa svojim mini-striptizom, kome nikako nisam mogao da dokučim svrhu.

"Ko te, bre, posl’o da me proveravaš, p… jedna?", zarežao je ćelavi i naslonio utoku na Bilijeva već sasvim ogoljena prsa. "Ulazi unutra!"

Pomerivši se malo u stranu, oslobodio mi je pogled na sobu i dugokosog tipa u njoj, takođe samo u zelenim slip gaćama, kao da su iz istog vaterpolo tima. Sedeo je za stolom i šmrkao neku drogu, prilično nezainteresovan za događanja pred vratima.

"Ulazi unutra, bre!", odgurnuo me ćelavi tačno pred čupavog koji nas je, trljajući nos, konačno udostojio pogleda svojih zakrvavljenih očiju. Ne sećam se da li smo išta više uspeli da izustimo ili smo samo tako bespomoćno stajali čekajući na presudu.

"Pusti ih, brate, vidiš da su neke budale", na opšte iznenađenje iz čupave glave progovorio je razum. Tipu sa utokom, međutim, nije bilo lako da poveruje u slučajnost da dva klipana baš njima dolaze na vrata da traže jebeni toplomer. S druge strane, ko normalan bi poslao Bilija i mene da bilo koga proveravamo? Ćelavi je nervozno grizao donju usnu, dok je dilema šta da radi s nama opterećivala njegovo spušteno čelo.

"Aj’, marš odavde!"

Nekoliko milisekundi kasnije panično smo zaključavali vrata sobe na spratu ispod.

"Jeste mi doneli…", nije Ivana stigla da izgovori ni "t" od te proklete reči, pre nego što smo joj u zajedničkom histeričnom zanosu objasnili šta nam se desilo i šta je tek moglo da nam se dogodi i ko bi za to bio kriv, al’ sve prigušenim glasovima, da ne čuju oni gore.

U narednih sat vremena naši paranoični mozgovi proizveli su bar desetak scenarija po kojima bi se ćelavi i čupavi na kraju ipak odlučili da nas potraže i presude nam. Bili je čak predlagao da za početak odemo da spavamo kod njegovog kuma, koji je s ribom odseo u Grandu, a koji će kao bivši izbacivač znati i da nas posavetuje šta i kako dalje. Ipak, ostaci viteštva u krvi nam nisu dozvoljavali da ostavimo devojke same, pa smo nekako skupili šta već treba da se skupi i junački ostali u svojim krevetima gledajući u plafon. Saznanje ko se krije sa druge strane nije nam dalo sna na oči.

"Brate, a zašto si se skidao?", upitao sam u pola noći, znajući da ne spava.

"Pa, budalo, da vidi da nisam naoružan!"

Pokušao sam da se uzdržim, ali me je napad smeha brzo savladao i počeo sam da se cerekam prvo tiho u jastuk, a onda na sav glas, a onda je i Bili krenuo sa mnom. Smejali smo se kao nenormalni i na kraju nekako zaspali.

Ujutru je, i bez toplomera, Ivani bilo bolje, čak je i skijala tokom popodneva kad se magla povukla. Onu dvojicu više nismo videli, iako su nam četvore oči bile sve vreme upaljene. Posle dva dana vratili smo se za Beograd živi i zdravi. Tri nedelje kasnije počelo je bombardovanje.