Teško da se moglo zamisliti išta gotivnije od dana kada vam rođaci iz inostranstva dođu u goste. Onda, još u hodniku zgrade, nastane vikanje, muško grljenje sa lupanjem po plećkama da sve puca, dizanje dece uvis, da se odmeri koliko su potomci otežali od prošlog puta, na užasavanje malih nesrećnika to je uključivalo i cmakanje, gde si ti tetkino/strinino. Tinejdžeri sa obe strane su se pod teškom nelagodom smušeno rukovali, pokušavajući da se prisete kako se ovi drugi dođavola tačno zovu i da li su ti braća i sestre ili neki ujaci ili šta već.

Prelazilo se na vikanje u stanu, pa su komšije konačno mogle da se odlepe od ključaonica i posvete slušanju, je si video ove markoviće/petroviće, namerno prave cirkus u zgradi, da svi vide, dobro, pusti sad to, šta te briga, kao da samo oni imaju familiju tamo, pa imam i ja moju Daru/Maru u Frankfurtu pa jel pravim od toga paradu, ne praviš, ne praviš, a nije ni svraćala odavno kod nas, pa kako da svrati, nije mogla jadnica da dođe, spopali je oni seljaci, nisu je puštali ni minut, sve se nadaju da će nešto da izvuku od nje, ali ona meni za svaku Novu godinu pošalje čestitku, za svaku.

Onda je moralo da se sačeka da se obavi ritualno kako je bilo u putu, gužva jelda, ma pusti, navalili Turci, ali stigli smo nekako, kako služi volvo/pežo, ja sam bogami uzeo tristaća na kredit, bože kako su ti deca lepa, a kako su tek porasli, pa i tvoji su ko lutke, vidi ih, a ovaj manji ti je malo bled nešto, sunce tetkino/strinino, jeste, brinemo se za njega dosta, vama je ovde ipak mnogo bolje, zdrava hrana, čistiji vazduh, tamo je sve nekako, ma sada ćemo mi njega brzo da oporavimo, znaš kakav nam je kajmak stigao od mojih…

Kada su svi ispalili navežbani tekst, moglo je da se pređe na najzanimljiviji deo, da se ne lažemo, otvaranje kesa sa velikim natpisima na raznim jezicima. Iako je njihov sadržaj bio poznat i isti svake godine, to nimalo nije umanjivalo uzbuđenje. Pored standardnih viskija i pljuga za očeve, laka za kosu i raznih šampona sa neizgovorljivim natpisima na nemačkom za keve, za staramajku tečnost za proteze i pilule za spavanje, bili su i ti čarobni predmeti sa mirisom belog sveta, objekti želja i gorke zavisti, sveto trojstvo čežnje da se bude deo nečeg većeg – bruklin žvake, konzerve koka-kole sa natpisom Coke i velika toblerona. Mislim da nije potrebno, a nije ni moguće, opisati koliko su ove tri stvari bile značajne u to vreme. Dostigavši status sakralnih objekata, čak je i njihova ambalaža pobožno čuvana decenijama na policama iznad tinejdžerskih kreveta.

Zapad. Truli Zapad, kako su ga svi zvali, sprdajući se sa zvaničnom propagandom. Ako si hteo tamo, trebalo je da stigneš samo do Maribora i Zapad te je čekao već u Gracu. Do njega se stizalo tako što se prvo ode u goste kod Jože i Jelke, ćaletovih i kevinih prijatelja. Divni, smireni ljudi, gotivili su Danu i Mileta baš, kapirali su da su, po njihovim standardima, zabavni i malo razbarušeni, a opet ljudi od reda, što je na Jožu i Jelku ostavljalo snažan utisak. Na njihove sinove dosta snažniji utisak je ostavljala moja sestra Olja. A ako si poželeo pa na Zapad stigneš suprotnim smerom, morao si da pređeš jedan kontinent, pa okean, pa još jedan kontinent i još jedan okean i tek tada bi stigao do Portsmuta i belih stena Dovera, gde je sa te strane za nas Zapad počinjao. Ameriku nismo računali, nismo bili sigurni ni da zaista postoji, nešto suviše dobro da bi bilo istinito.

U međuvremenu su se neke stvari malo promenile, čini se. Biće da smo, po svoj prilici, nešto gadno zajebali, pa nam sada Zapad počinje kod Šida, a sa suprotne strane do njega nema više kontinenata i okeana za preći, dovoljno je samo biciklom do Temišvara. Uprkos vlažnim snovima i nadanjima palanačkih mudraca, epskih pesnika sa balkanskih gudura i, uopšte, fukare svake vrste, vazda zagledanih, kao u Meku i Medinu, u onaj čudni trg sa šarenom crkvom, džinovskim šoping centrom, zidinama od crvene cigle i balsamovanim ćelavkom sa bradicom, taj Zapad je sve veći a nama je sve tešnje. Paradoksalno, kakav život obično i jeste, sada kada su nam te žvake i čokolade došle na noge i možemo da ih kupimo na ćošku u trafici, bojim se da nikada nismo bili dalje od tog belog sveta za kojim se i dalje čezne, s nesmanjenim žarom, iako to za živu glavu više neće da se prizna. Ako ne verujete da je tako, pitajte naše studente i srednjoškolce kakvi su im planovi.