Sigurno ste čuli za Ajnštajna na plaži. Njegovo leškarenje je svakako najpoznatije i postalo je sinonim za obične, a čudne navike i doživljaje poznatih ljudi. Reč je o operi i istini za volju, nema baš mnogo toga o Ajnštajnu i plaži konkretno. U stvari, i ima, ali je komplikovano, a uostalom sa Ajnštajnom je sve relativno. I mnogi drugi velikani su se našli u sličnim situacijama. Često su te neobične situacije postajale anegdote koje su sažeto opisivale naravi velikana ili prirodu i pozadinu velikih otkrića, kao u slučaju Njutna, Arhimeda, Pitagore, Pastera, Rendgena…

Dakle, Žan Žak Ruso na plaži. Ruso je još kao mali voleo da se igra i odmara na plaži Ženevskog jezera. Posle je zadržao tu naviku i gde god je i kad kod je mogao, voleo je da šeta obalom i da legne i ispruži se, da sluša talase i gleda u vodu i plavetnilo neba.

Najveći deo života proveo je u Parizu tako da je jezero zamenila Sena, ali uvek je bila u blizini neka obala sa plažom. Čak i kada je bio ambasador, birao je mesta u neposrednoj blizini vode: bio je ambasador u Veneciji.

Bio je poznat kao polimat i vredan radnik. Plaža i voda su ga odmarali i inspirisali. Radio je na jednoj značajnoj studiji za konkura Akademije nauka i umetnosti iz Dižona. Škiljavo svetlo, zagušljiva soba… Jedva je čekao da ode do reke i plaže i da se pruži. Voda, nebo i mir pravili su kontekst za razmišljanja i maštanja, a možda je želeo samo odmor. Oni koji su ga znali dobro pamte da je često znao da kaže: "Rad je hrana za dušu, ali leškarenje na plaži je dezert posle jela." Sa sobom je nosio malu tanku prostirku koja može da se smota pod mišku a koju mu je poklonio prijatelj Monteskje, zajedno sa primerkom njegovih znamenitih Persijskijh pisama. To je bila obredna molitvena prostirka muslimana koju je Monteskje dobio od svojih persijskih prijatelja, ali to Ruso nije znao i nebitno je za priču, a odveo bi tok u sasvim drugom pravcu.

I tako, izađe Žan Žak u kratku šetnju do plaže. Nađe svoje mesto za uživanje. Pre podne i po podne. Bilo je tu i drugih, ali nikad previše i nikad gužva. Iz istorije znamo da se nekako u to vreme povećao i osnažio društveni sloj ljudi koji je, između ostalog, mogao sebi da dozvoli da ne radi od jutra do mraka, nego da se i odmara i uživa u lepim, učenim i manje učenim razgovorima i razonodama. To je bio poznati nam treći stalež. Nešto kasnije će se uobličiti u tzv. srednji sloj ili srednju klasu. Sa trećim staležom stvari su se, ako išta, odvijale brzo.

Ljudi su počeli da iznose na plažu tepihe, prave persijanere, ponjave, sve moguće prostirke, pa čak i peškire u svim mogućim veličinama, bojama i šarama.

Da su se bar zaustavili na peškirima. Prvo su počele da stižu stolice male i velike, zatim madraci, a onda ležaljke svih vrsta i oblika. Neki su otišli i tako daleko da su počeli da dovode žene i decu pa čak i ljubimce. U to vreme, traženje prava za treći stalež u celini nije bilo praćeno i svešću o rodnoj ravnopravnosti i prijateljskom odnosu prema kućnim ljubimcima na javnim mestima.

Žan Žak Ruso je pokušao razne taktike: menjao je mesto i vreme odlaska na plažu, ali ništa nije vredelo. Rano ujutro je jedno vreme bilo prijatno; bilo bi dobro da su jučerašnji izletnici poneli sve stvari i otpatke sa sobom. Ali, onda su počeli da ostavljaju stvari kao da rezervišu mesto na plaži. Počeli su da se pojavljuju razni štapovi, kamenje, cigle pa i cele male ograde. Počeli su i prvi sukobi. Ruso se povlačio, nije hteo da ulazi u to ko je prvi došao na plažu i čije je to mesto od juče, da li je blizu ili daleko od obale i da li su deca u blizini. Bogatiji su čak unajmljivali lumpenproletarijat da im čuva mesta ili da u cik zore iznosi prostirke na njihova omiljena mesta. Neki preduzimljiviji su se dosetili i počeli da prodaju ad hoc priručne prostirke, lake sklopive stolice i ležaljke.

Rusou se bližio rok za predaju konkursa. Bio je u pola rukopisa u kom je hteo da razjasni uzroke nejednakosti među ljudima. Prosto nije mogao da se skrasi. Redak da napiše. Šetao je po sobi i lomio i grickao pero. I onda, kako se to dešava izuzetnim ljudima i polimatima posle jedne šetnje kao iz vedra neba, rasprostre se kao prostirka "Rasprava o poreklu i uzrocima nejednakosti među ljudima", godine 1754: "Prvi čovek koji je ogradio parče zemlje i rekao ‘ovo je moje’ i našao ljude dovoljno naivne da mu poveruju, taj čovek je pravi začetnik civilnog društva."

To je bilo, kao što rekosmo, napola šesnaestog veka. Mora da se slična scena odvijala još u praistorijskoj pećini: gde će ko da postavi svoju prostirku, bliže vatri ili na uzvišenije mesto u pećini. I tako od Velike plaže, preko Slovenske plaže do Plavih horizonata, od Ade do Ade Bojane, od Sen Tropea do Sočija, od Kaprija do Kopakabane, svakodnevno se odvijaju male vežbe i manevri iz prava svojine i privatnosti.