Više puta se tokom prethodnih godina mogla čuti ideja da je mnogo jeftinije i efikasnije da se za Skupštinu Srbije ne bira 250 poslanika, već da svaka, a naročito vladajuća partija u nju samo pošalje svog delegata, koji bi svojim glasom preneo mišljenje i stav čitave poslaničke grupe. Na ovaj način bi Skupština bila mnogo efikasnija i jeftinija, a efekat bi ionako bio isti: poslanici glasaju na zvono pa glasaju, tu ne bi bilo izmena.

No, često se previđa da bi isti princip mogao da se primeni i na režimske tabloide – ionako svi isto pišu, a u sredu 12. januara zbilja je bilo dovoljno kupiti samo jedan od njih. Na naslovnoj strani svakog od njih bila je označena ministarka Zorana Mihajlović kao glavni i jedini krivac za katastrofalno stanje u EPS u, a čak tri tabloida su imala maltene identične i naslove: “Selo gori, a Zorana se češlja”, “EPS gori, a Zorana se češlja” i “Kolubara gori, ministarka se češlja”.

Zanimljivo je bilo videti da je, po tabloidima, ministarka Mihajlović bila ta koja je odgovorna za čitav niz katastrofa i havarija u EPS u, zaključno sa potpunim uništenjem bagera od 19 miliona evra u požaru, a nikako vršilac dužnosti direktora tog istog EPS a Milorad Grčić, koji je, da stvar bude smešnija, upravo zbog svih tih havarija dan ranije podneo ostavku. Grčić je vest o ostavci prvo (i samo) saopštio predsedniku države, a onda te iste srede ujutru razglasio svima, poslavši pismo predsednici Vlade.

U tom pismu, Grčić je nastavio prethodni rat između EPS a i Ministarstva rudarstva i energetike, i zadao “melodiju” na koju su u narednim danima “pevali” i tabloidi i EPS i pojedini sindikati. Piše Grčić u tom pismu Ani Brnabić šta je sve bilo dobro tokom njegovog (protivzakonitog) obitavanja na mestu vršioca dužnosti direktora godinama. Sve je, naravno, začinio hvalospevima Vučiću i na kraju pisma Ani Brnabić “skreće pažnju na jedan važan momenat”:

“Ukoliko gospođa Zorana Mihajlović ostane na čelu Ministarstva rudarstva i energetike duže od tri meseca, ako bude vodila to ministarstvo i jedan jedini dan posle izbora, naš elektroenergetski sistem je osuđen na smrtnu kaznu, na potpunu propast. Gospođa Mihajlović, radeći za svoje mentore iz zapadnih ambasada i svoje poslovne partnere, ne uništava samo jedno od najvažnijih ministarstava, ona potpuno razgrađuje naš celokupni elektroenergetski potencijal i uništava taj sektor, koji je srce naše države. (…) Ja sam sebe na ovom poslu dao u potpunosti, jer verujem istinskom patrioti i zaštitniku svog naroda, predsedniku Aleksandru Vučiću. Ako dozvolite da mimo njega elektroenergetski sistem Srbije vode ljudi poput Zorane Mihajlović, Srbija će postati šaka jada, koju svako može da pozoba.”

Nakon pisma, usledili su novi napadi na ministarku Mihajlović – da hoće da uništi elektroenergetski sistem, da radi za Amerikance a ne za Srbiju, da piše stranim ambasadama i u njima odaje poverljive izveštaje EPS a, da hoće EPS da spusti na kolena, da opstruiše, da “niko u Srbiji nije bio srećniji od nje” kad je došlo do havarije 12. decembra u EPS u, da je “jedva dočekala da Srbija ostane u mraku kako bi lečila neke svoje komplekse i zadovoljila svoju sujetu obračunavajući se sa svojim neistomišljenicima”, i sve tome slično.

Zorana Mihajlović nije odgovorila na pitanja “Vremena”: između ostalih, da li je do ovih napada došlo zbog predstojećih izbora, da li se oni, napadi, razlikuju od ranijih zbog uključenih interesa proizvođača i korisnika uglja, kao i kako se oseća kada je neprestano napadaju ljudi iz stranke u kojoj se nalazi, a da to prolazi bez javne reakcije predsednika stranke.

VEČITA METLA

Naravno, nije ovo prvi put da Zorana Mihajlović bude meta naprednjaka. Štaviše, ovakva vrsta “disciplinovanja” unutar stranke postaje tradicionalna, naročito pred izbore, ili kada se razmišlja o izborima (vidi “Vreme” broj 1400 i tekst “Zorana na prkosima”). Kada se u obzir uzmu i, takođe, tradicionalna Vučićeva “provetravanja”, “disciplinovanja”, “gvozdene metle”, “obračun sa neradnicima” i “ministrima na tapetu”, dolazimo do praktično ritualne pojave na svakih pola godine, gde se Stranka i Vođa obračunavaju sa “mangupima u svojim redovima”, “bahatim ministrima i direktorima”, onima koji su se “nepristojno obogatili”…

Simptomatično je, doduše, da su, kao i davne 2013, sukobi nastali na “energetskoj” liniji, samo što je (nakon kratke epizode sa početka mandata, u novembru 2020, i izbacivanja direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića sa jednog sastanka) sada, umesto oko Srbijagasa, sukob izbio oko EPS a. Tada, nakon vanrednih parlamentarnih izbora u martu 2014, tadašnja i sadašnja ministarka energetike sklonjena je u Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture, a na njeno mesto je došao kadar SPS a Aleksandar Antić.

No, šta je cilj ovakvog maltretmana članova sopstvene stranke, nakon kojih, eventualno, neki ministar bude premešten u neki drugi resor, neki da bude direktor javnog preduzeća, a niko i nikad izbačen iz stranke zbog silnih kriminalnih radnji koje mu saborci iz partije stavljaju na teret?

“To disciplinovanje ima dvojaku funkciju”, kaže za “Vreme” Bojan Pajtić, nekadašnji predsednik Demokratske stranke i bivši višegodišnji narodni poslanik. “Ono je uvek plansko i uvek potiče od Vučića. Vučić je neko ko ili direktno vrši disciplinovanje, ili se ono vrši po njegovom nalogu, preko tabloida i njemu lojalnih ljudi u stranci. Jedna funkcija je da funkcionere koje smatra nedovoljno poslušnim nauči lekciji – da im predoči da su smenjivi, da mogu vrlo brzo izgubiti sve i čak se naći iza rešetaka, kao Dijana Hrkalović i neki drugi iz SNS a, ukoliko bespogovorno ne slušaju vođu.

Druga funkcija se odnosi na poruku biračima. I birači SNS a žive loše i sve lošije, kao i birači opozicije. I birači SNS a su nezadovoljni i stanjem u institucijama i činjenicom da ne mogu da realizuju pravdu, niti da žive pristojno i dostojanstveno, a jasno je da Vučić nema nameru da dozvoli da se vlast demokratski promeni. Zbog toga on svojim biračima nudi privid promene, nagoveštaj promene – ne promene koja bi se odnosila na drugu stranku, nego promene koja bi se odnosila na ‘loše momke’ iz njihovih redova, na one koji na nedovoljno kvalitetan način obavljaju svoj posao ili su nedovoljno lojalni svom šefu. Praktično, jedna funkcija je marketinška i upućena je biračkom telu SNS a, a druga je uterivanje discipline u redove Vlade, institucija i same stranke”, kaže Pajtić.

Podsetimo se samo na nekoliko gromoglasnih naslova iz tabloida nakon sednice glavnog odbora SNS a juna 2019. godine (to je onomad, kad je Vučić Zoranu Babiću rekao da nađe druga u Sopotu i tamo da letuje), nakon kojih se, po običaju, desilo veliko ništa: “Vučić besan: Neću bre da gledam valentino i šanel tašnice hoću da gledam narod!”; “Vučić izbacuje američke špijune iz vlade i smenjuje ministre: Samo jedan član SNS a je siguran, ostali lete”; “Predsedniku Vučiću prekipelo! Pravi čistku u stranci! Ovo su izdajnici koji strepe!”; “Radiće metla! Vučić smenjuje loše ministre i funkcionere iz SNS!”…

“To je Vučiću omiljeni modus operandi njegove vladavine – stalno kombinuje neka velika, a najčešće besmislena i neostvariva obećanja sa taktikom ‘zavadi pa vladaj’”, kaže za “Vreme” Đorđe Vukadinović, takođe nekadašnji poslanik u Skupštini Srbije.

“Vučić kombinuje nešto što je poznato i mnogo puta viđeno u istoriji, a pokazalo se kao delotvorno u vlastodržačkim tehnikama. Na primeru EPS a i aktuelnog sukoba tu ima i jednog i drugog, ne samo kada je reč o Grčićevoj ostavci, nego i kad je reč o sređivanju stanja u EPS u. Imamo obećanja, najave, nove investicije, čišćenje, gvozdenu metlu, a zapravo status quo i tonjenje u sve veće dubioze, a sa druge strane podgrevanje sukoba i puštanje da se kao mačke u džaku njegovi kadrovi međusobno svađaju i optužuju, dokazujući lojalnost šefu.

Tu je Zorana Mihajlović kao dežurni negativac na meti ‘neuglednih, ali vernih’ đukanovića i grčića. Imamo sličnu situaciju sa Stefanovićem i Vulinom, ali toga ima svuda, u raznim segmentima, i oni se takmiče, ne u efikasnosti i kvalitetu, nego u lojalnosti šefu, a on tobože arbitrira, dajući prednost čas jednima, čas drugima. Vučić ovime misli, a delimično i uspeva u tome, da sebe drži iznad svega toga, iznad svih realnih problema i sukoba, kao neki apsolutni autoritet i arbitar. Time se izdvaja van svih političkih kategorija, tema, problema i sukoba, kao vrhovni žrec, čime čuva svoj rejting. On se kao metafizički entitet ‘vozdiže’ iznad svih”, kaže Vukadinović.

ŠTA JE ĐUKINA ULOGA

Kao i inače, vodeću ulogu u napadima na ministarku Mihajlović imao je narodni poslanik Vladimir Đukanović, koji ujedno obavlja i ulogu predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, člana Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, kao i advokata prvooptuženog Predraga Koluvije u slučaju “Jovanjica”, ali i Andreja Vučića i bivšeg predsednika beogradske opštine Palilula Aleksandra Jovičića.

“Ukoliko je to zaista istina, ne znam šta bih rekao. Očajan sam, a verujem da su i svi građani Srbije. To je za hapšenje”, izjavio je Đukanović na pisanje tabloida i “Večernjih novosti” da je Zorana Mihajlović predala dokumente o stanju u EPS u ambasadorima “dve zapadne države”, kao i da se žalila na EPS, EMS, Elektrodistribuciju i Agenciju za energetiku jer “pružaju otpor realizaciji Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije” (inače, ovo drugo – da pomenute firme i Agencija pružaju otpor ovom zakonu – jeste tačno, s obzirom da su krajem decembra uputili dopis Ministarstvu u kojem traže izmenu zakona donetog u aprilu 2021. godine).

Prethodno, nekoliko dana pre Nove godine, Đukanović je na svom Tviter nalogu napisao da bi Zorana Mihajlović “da ima obraza, kao što nema, prva podnela ostavku jer je najodgovornija za sve što se u TENT u dogodilo”, kao i da je “sramno što Ana Brnabić nije predložila njenu smenu Skupštini Srbije”.

“Đuka, Mića… Mora da sam negde debelo zgrešila kad se ovakvi likovi lepe za mene”, napisala je Zorana Mihajlović na Instagramu u danu kada je Grčić podneo ostavku, uz sliku dvojca koji se isticao u napadu na nju, “slučajno” stavivši staru Đukanovićevu fotografiju na kojoj on ima nekoliko desetina kilograma više nego danas. Đukanović je, sa svoje strane, na mreže postavio fotografiju Zorane Mihajlović takođe iz “prethodnog doba”, na kojoj ministarka ne izgleda kao danas, uz tekst: “Zoka… Mora da smo negde debelo zgrešili kada je u Srbiji ovo ministar”.

Ovo je samo delić Đukanovićevog “opusa” kada je reč o Zorani Mihajlović. Tokom prethodnih godina, često se isticao izjavama poput one da je “oduvek govorio da je dužnost čestitih ljudi da se bore protiv ovakvih nesrećnih pojava u našoj državi”, misleći na Mihajlovićevu. “Ako u nekom narednom mandatu ona ne daj bože bude kandidat za ministra, neću da glasam za tu vladu. Boriću se da u svojoj stranci ona ne bude ništa, zbog ovakve nelojalnosti i nekolegijalnosti. Da zbog svoje lične ambicije svakog živog uništi, jer misli da je bogom dana… Boriću se da ona nema apsolutno nikakvu ulogu u Vladi Srbije, bar dok je SNS na vlasti”, rekao je Đukanović u novembru 2019.

Đorđe Vukadinović podseća da je tokom njegovog boravka u Skupštini (2016–2019) Zorana Mihajlović bila meta više ozbiljnih kampanja “koje su samo za nijansu bile slabije od one protiv Nebojše Stefanovića”.

“Takođe, više puta smo čuli i od strane Đukanovića i od strane drugih nešto u stilu ‘ako ona ostane, ja se povlačim, dajem ostavku’, i na kraju niti je ona otišla, niti su oni podneli najavljene ostavke i povukli se iz politike. To ne znači da je sukob fingiran i da ne postoji – manje su to sukobi principa, više sukobi interesa, postoje i animoziteti, ima tu koncepcijskih i ličnih razlika, ali u suštini to je neka vrsta fasade i šarade da se prikrije i maskira odsustvo stvarnog političkog života i rasprave u zemlji – zapravo je to jedna rijaliti politika, gde se sve svodi na to ko je kome šta rekao”, kaže Vukadinović.

Đukanović u kratkoj izjavi kaže za “Vreme” da on “ne napada” Zoranu Mihajlović, nego “ističe ono što loše radi i kako se ponaša”: “Nemam nikakav motiv osim tog. Iz politike nisam najavljivao da ću otići zbog nje ili nekog trećeg, već zato što me generalno ne zanima da se istom bavim. Jedini motiv zašto sam još uvek prisutan, makar kroz neko gostovanje u medijima, jeste Aleksandar Vučić i pomoć njemu kao prijatelju. Posle 3. aprila i pobede, za koju se nadam da će ostvariti, nadam se da ta pomoć više neće biti potrebna. Imam iskrenu želju da se više ne bavim aktivnom politikom, osim u segmentu običnog člana koji nešto piskara po medijima ili na društvenim mrežama”, zaključuje Đukanović.

NAPREDNJAČKI JAZ

Međutim, nije reč samo o Zorani Mihajlović. Đukanović je jedan od glavnih glasnogovornika Vučićevog disciplinovanja naprednjaka. Štaviše, ono što je ovaj poslanik SNS a izjavljivao i pisao o svojim saborcima iz stranke verovatno niko iz opozicije nikada nije izgovorio – a samo u poslednjih godinu dana povezao je vrh naprednjaka i sa Belivukovim klanom, i sa “Jovanjicom”, i sa nezakonitim bogaćenjem, i sa učešćem u navodnoj pripremi atentata na predsednika Vučića, i sa šurovanjem sa stranim ambasadama, i sa kupovinom diploma…

“Je l’ vi shvatate da smo ovde imali dobar deo policije koji je radio za ovu bandu? Ja ovde poručujem Aleksandru Vučiću: ili će ova zemlja da bude pravna država ili da mi znamo da su ovi jači od države. Ovako više ne može. Da vi bukvalno trpite teror prave mafijaške hobotnice koja je zahvatila i policiju i tužilaštvo i sudove, i rade šta hoće u ovoj zemlji… To jednom mora da se prekine… Dajte jednom da vidimo da li hoćemo da imamo državu ili ćemo da se igramo države. Ovde je očigledno da je ozbiljan deo državnog vrha učestvovao u svemu ovome. I treba da se obelodani ko su oni i da idu u zatvor. Jesi li im ti, Nebojša Stefanoviću, bio pokrovitelj? U zatvor, bre, da ideš. Ne može više ovako ili će država da ode dovraga!”, zavapio je Đukanović u julu prošle godine na Pinku.

Prethodno je, u maju iste godine, rekao da je ostavku ministra odbrane Nebojše Stefanovića na mesto šefa Gradskog odbora SNS a tražilo članstvo “jer su postojale sumnje da je bio umešan u prisluškivanje predsednika”, kao i da je i on kao funkcioner “godinama unazad svašta saznavao” o tome šta Stefanović radi, a par meseci ranije, u martu, u kolumni u “Kuriru” (pod naslovom “Duše su im trule, kao ljudi su nule”) imao o svojim kolegama da izjavi sledeće:

“Dotična gospoda koja su spremala svilen gajtan Vučiću imala su sve. Najpre Vučićevu naklonost, što je svakako velika stvar koja potencijalno u današnjoj Srbiji mnoga vrata otvara. Imali su pozicije, od anonimusa koji su vodali magarce po plažama da se deca fotografišu postali su viđeni članovi društva, počeli su da stiču veliki kapital, mnogi bi rekli, bolesnih razmera, pocepane farmerice zamenili su skupim odelima, krševe od automobila besnim limuzinama… Jednom rečju, imali su sve, osim ugleda i znanja.

To je ono što se ne kupuje, već se stiče, a s obzirom na to da od škole uglavnom imaju veliki odmor i pokoju sumnjivu diplomu, samim tim tu mesta za ugled i znanje nema. Vučićeva naklonost zbog nekih prošlih vremena, kada su bili niko i ništa i kada su jurcali da lepe plakate i dele flajere na štandovima kao vredni stranački aktivisti, zloupotrebljena je na najgori način. Štandovi i plakati su ostavljeni po strani, a glavni fokus su postali skupi ugostiteljski objekti, stanovi i vile, a ponajviše unosne kombinacije”, pisao je ogorčeni Đukanović tada.

Dabome, izostajao je onaj poslednji i logični korak, odnosno pitanje: ako su u sav ovaj težak kriminal pomenuti naprednjaci toliko ogrezli, a upravo je Vučić taj koji ih je birao na funkcije i više puta ih branio u javnosti, da li je upravo Vučić taj koji im je bio pokrovitelj i kišobran za sva ta krivična dela?

“Đukanović je jedan od najstarijih saradnika Aleksandra Vučića i najlojalnijih. U tom smislu, quod licet Iovi, non licet bovi – ono na šta se ne bi usudili drugi funkcioneri SNS a, on obilato čini, obilato proziva u javnosti razne ljude iz sopstvene stranke. Jasno je da to čini zato što mu se može i zato što ili ima nalog Aleksandra Vučića, ili mu je jasno da je Aleksandru Vučiću po volji prozivanje tih ljudi. Posebno se to odnosi na Zoranu Mihajlović, koja je na neki način crna ovca već godinama – i u redovima vlade i u redovima same stranke, doživljava se kao eksponent američkih interesa u toj političkoj organizaciji”, kaže o Đukanoviću Bojan Pajtić.

Na podsećanje da su druge crne ovce, poput Nebojše Stefanovića ili Marije Obradović, direktno kroz tabloide ili od drugih funkcionera SNS a optuženi za ozbiljna kriminalna dela, ostali bez stranačke funkcije, a ipak na svojim ministarskim mestima, Pajtić kaže da je od ministarske mnogo važnija partijska funkcija.

“Važnija je stranačka funkcija, jer im ona omogućava uticaj. Neko može biti ministar, ili može biti predsednica Vlade kao Ana Brnabić, a da nema apsolutno nikakav uticaj, jer nema utemeljenja u stranci. I onda se dogodi, kao na prošlim parlamentarnim izborima, da Anu Brnabić kriju kao zmija noge, i ne stave je čak ni na jedno od 250 poslaničkih mesta na parlamentarnoj listi, iako je u izbore ušla u tom momentu kao predsednica Vlade. U tom smislu je jasno da neko ko ima utemeljenje u stranci i organizaciju iza sebe ima mnogo veći uticaj nego neko ko se nalazi na nekoj funkciji u izvršnoj vlasti, ali suštinski može biti smenjen u svakom trenutku jer iza njega ne stoji stranka. Razrešavanje partijskih funkcija je nešto što je dugoročno opasnije po karijeru ljudi koji se nalaze na visokim funkcijama. Videli smo da Gašiću to što je smenjen sa funkcije ministra zbog one mizogine izjave nije ništa smetalo da kasnije avanzuje u direktora BIA, samo zato što nije izgubio uporište u stranci.

Zato se svi oni grčevito drže pozicija u stranci, međutim, Aleksandru Vučiću je vrlo teško da se u potpunosti reši ljudi kao što je Nebojša Stefanović, jer oni previše znaju. Od samog nastanka stranke su tu, znaju sve o tokovima novca, očigledno je da stotine miliona evra nestaju na različite načine kroz različite skandale i afere ovog režima, jasno je da je u nekom trenutku postojalo i nešto više od legalnog nadzora u odnosu na nosioce najviših funkcija, pa čak i samog Vučića, tako da ni sam Vučić ne zna pouzdano šta bi sve Nebojša Stefanović mogao znati. On je redukovao Stefanovićev uticaj, ali ga ipak nije politički ubio upravo zato što ne sme to da učini. Konačno, oni svi zajedno – i Vučić, i njegovi ministri, i njegovi potpredsednici – nisu saradnici, nego saučesnici. Oni više liče na organizovanu kriminalnu družinu nego na političku organizaciju, a znamo da je saučesništvo najčvršće savezništvo”, kaže Pajtić, napominjući da ga ne bi iznenadilo da Grčić, poput Gašića, za godinu dana dobije neku novu visoku funkciju.