Ukoliko je tačno da je prostitucija najstariji zanat na svetu, onda trgovina oružjem zauzima, ako ne drugo, onda visoko treće mesto. Reč je, naime, o poslu koji je zaštićen svim oblicima tajnosti na državnom nivou, za razliku od, naprimer, sankcionisane trgovine drogom – ukoliko se opet, ne radi o "državnim interesima" zemalja proizvođača ili onih koje su u tom lancu.

"Tajnost ugovora u ovom poslu je svetinja", rekao je u oktobru 2002, neposredno nakon smene, general Jovan Čeković, čovek koji je devedesetih bio sinonim za trgovinu oružjem u tadašnjoj SR Jugoslaviji, direktor državnog preduzeća "Jugoimport SDPR" (Savezna direkcija za promet roba posebne namene). Iz tog razloga, verovatno, Čeković nikad više nije istupio u medijima, niti želi da komentariše zbivanja koja su se otad dešavala u vezi sa izvozom naoružanja iz Srbije.

Čeković je smenjen nakon što se otkrilo da vazduhoplovni zavod "Orao" u Bijeljini preko "Jugoimporta SDPR" krši embargo UN i Iraku izvozi razne delove i alat za remont aviona. On je te tvrdnje, kako se i očekivalo, demantovao, ali nije isključio mogućnost da je državna firma "radila sa nekom drugom zemljom koja je pod unilateralno američkim sankcijama". On je tada rekao, što i nije bila neka novost, da je SDPR, posle pada vlasti Slobodana Miloševića, izložena strahovitim pritiscima da SAD dostavi na uvid sve kapacitete i ugovore o izvozu naoružanja s kraja devedesetih.

Zašto je sve ovo bitno? Iz prostog razloga što su sve prethodne vlasti u Srbiji, kao i u drugim zemljama, krile obim izvoza naoružanja i vojne opreme, a sada se, posle dolaska naprednjaka na vlast, postupa suprotno, to jest na sva usta se veliča i najavljuje ekspanzija poslova ove vrste.

NESELEKTIVNO BOMBARDOVANJE CIFRAMA: Najavu nekadašnjeg premijera, a sada predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da je plan da namenska industrija do 2020. ima izvoz veći od milijardu dolara (ili evra, često se pominje i druga valuta), njegovi potčinjeni, ministri odbrane i državni sekretari, koriste kao "mantru" i ponavljaju je kad god i gde god stignu. U toj "revnosti" se događaju i greške, ne samo one poput mešanja vrednosti u dolarima i evrima, nego i iz klasičnog neznanja, poput brkanja činjenica da izdavanje dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme – koje su pod strogom kontrolom – ne znači i da je taj posao obavljen. Naprosto, postoje procedure koje se moraju poštovati da bi se došlo do realizacije ugovora.

Pa tako, na primer, u novembru 2015. godine tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić u Kragujevcu izjavljuje da se "sa nekih 80 miliona dolara, koliko je bio izvoz namenske industrije 2011. danas došlo do 750 miliona dolara izvoza u 2015". U februaru ove godine ministar odbrane Zoran Đorđević izjavljuje kako je u 2016. ostvaren rekordan izvoz naoružanja i vojne opreme, u vrednosti od 484 miliona dolara, a da se za 2017. planira da on bude 510 miliona. Prostu činjenicu da je 484 miliona dosta manje od 750 miliona, kao i da je od te brojke manje i planiranih 510 miliona, govori o olakoj upotrebi podataka i jasno je zašto su raniji zvaničnici izbegavali da o tome govore.

Prema zvaničnim podacima Ministarstva za trgovinu, turizam i telekomunikacije, u čijoj nadležnosti je i izdavanje dozvola za trgovinu naoružanjem, ukupna vrednost dozvola izdatih domaćim preduzećima u Srbiji za izvoz oružja u 2016. veća je od 800 miliona dolara. Među deset najvećih izvoznika i po realizovanim ugovorima 2015. i po ugovorenoj vrednosti 2016. nalaze se državna preduzeća "Jugoimport-SDPR", "Prvi Partizan", "Zastava oružje", "Prva petoletka", ali i privatne kompanije "Partizan TECH", "Tehnoremont", "Uni Global", "Krupnik", "Eling i "DLS Specijalni sistemi", a krajnji korisnici su bile zemlje Bliskog istoka, Afrike i Azije. Međutim, prema podacima zvaničnika Ministarstva odbrane, saopštenim krajem februara ove godine, u 2016. izdate su dozvole za izvoz i reeksport naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 932 miliona dolara…

PUTEVI JEDNE "ZOLJE": Prodaja naoružanja je oblast strogo regulisana međunarodnim propisima, procedure su detaljno utvrđene, jer se pazi da ono ne ode državama koje su pod sankcijama UN. Da su ta oblast i propisi vrlo "rastegljivi", dovoljno je navesti podatak da su, u vreme embarga UN na izvoz oružja u bivšu Jugoslaviju devedesetih, Hrvatska i Bosna i Hercegovina bez problema dobijale naoružanje i municiju s raznih strana i da tad niko nije poštovao embargo. Isto tako, nije se čulo ni da je neko nekad zbog toga odgovarao. Sličan slučaj je i sa Srbijom, koja je, zbog sankcija kada su počeli sukobi na Kosovu, bez problema kupila američka terenska vozila "Hamer" za Jedinicu za specijalne operacije Državne bezbednosti, kao i ruske helikoptere Mi-24 "leteće topovnjače".

Kada je u pitanju kršenje embarga, koliko se ono poštuje, i kako se sve "posluje", pa i sa "neprijateljem", autor ovog teksta je imao priliku i da se dva puta lično uveri, a u pitanju su ručni raketni bacači "zolja", koji se proizvode u firmi namenske industrije "Sloboda" iz Čačka.

U jesen 1994, u sukobima Srpske vojske Krajine i snaga Fikreta Abdića sa jedinicama Petog korpusa Armije BiH, kod poginulog pripadnika "Bužimske brigade" pronađena je "zolja" proizvedena te iste godine. Proverom serijskog broja i oznake proizvođača (pošto "zolje" još proizvodi i makedonska kompanija "11. oktobar"), nesumnjivo je utvrđeno da je ova izašla iz čačanske "Slobode". Kako je dospela do jedinica Petog korpusa, zamršeno je pitanje, na koje nikad neće biti nađen odgovor.

Sličan slučaj bio je i u jesen 1998. Tada je, posle ofanzive srpske policije i vojske, došlo do rasula u Oslobodilačkoj vojsci Kosova i masovne predaje; u hrpi naoružanja bačenoj u šumama između Kline i Đakovice nađena je i "zolja" proizvedena 1996. u Čačku. Otkud tamo?

To su samo male ilustracije čudnih puteva naoružanja i nikakve mogućnosti da se uđe u trag tim "radnjama" koje su zaštićene pod maskom državne tajne. "Tajnost ugovora je svetinja", nije džabe rekao Ćeković.

SERTIFIKAT ZA "KOJOTA": Propisi u Srbiji su jasni – da bi se bavila tim poslom, firma mora biti na posebnom spisku kompanija koje ispunjavaju uslove da dobiju dozvolu za trgovinu naoružanjem (trenutno ih je u Srbiji nešto manje od 200). I onda, kad firma zaključi neki posao i preda zahtev, on ide na provere. Da bi se dozvola dobila, potrebno je dobiti saglasnost od još tri ministarstva – odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, kao i od Bezbednosno-informativne agencije (BIA).

Za dobijanje tih saglasnosti mora saznati krajnji kupac, takozvani "end user", i on mora biti na listi onih za koje dozvolu daju UN. I u svemu tome se krije i "kvaka", to i jeste ono zbog čega se u trgovini naoružanjem obrću stotine milijardi dolara u svetu. Kad jedna država da potvrdu da je njena institucija "end user", posao proizvođača naoružanja i posrednika je time završen, sve je "čisto". A kome će taj "end user" kasnije da preproda oružje, stvar je umešnosti, ili, narodski rečeno, veličine mita datog za tu potvrdu. Zbog toga i ugovori o svemu jesu obavijeni velom tajne, posebno iznos provizije.

Najbolja ilustracija svega je skoro objavljeni slučaj mitraljeza "Kojot", kragujevačkog "Zastava oružja", koji se našao kod sirijskih pobunjenika. Odmah su počele optužbe da "Zastava oružje" švercuje oružje uprkos zabrani UN, ali su činjenice to ubrzo demantovale – sve je bilo legalno. "Zastava" je, naime, sklopila ugovor sa posredničkom firmom "BIEM" iz Bugarske, a "end user" sertifikat bio je za Saudijsku Arabiju, čija država je to garantovala. Pošto se Saudijska Arabija ne nalazi na listi zemalja pod embargom UN, Vlada Srbije i nadležna ministarstva dala su dozvolu za izvoz i oružje je isporučeno. A kome će posle Saudijska Arabija da isporuči oružje – to nije stvar ni proizvođača ni posrednika. I u takvim uslovima decenijama posluju sve kompanije za prodaju naoružanja i ostvaruju izuzetno velik profit… Uključujući i SDPR.

IZGUBLJENA BITKA: Zbog tog profita, SDPR i jeste u situaciji da pravi nove razvojne projekte (bez obzira na njihovu uspešnost i opravdanost), jer bez problema "otimaju" kadar Vojnotehničkom institutu (VTI). Inženjeri kapetani i majori u VTI, ljudi u punom radnom, stvaralačkom i istraživačkom naporu, u VTI imaju platu 50.000-60.000, jer je tako ograničeno krutim vojnim propisima, a u SDPR dobijaju znatno više, jer tamo nema ograničenja u primanjima na osnovu čina.

Zato VTI i Vojno-opitni centar i gube bitku u konstruisanju novih naoružanja, a Vojsci Srbije se naturaju proizvodi SDPR, poput "Lazara" i "Nore", koji će, iako nisu prošli ispitivanja, silom biti uvedeni u naoružanje. Nađeno je jednostavno rešenje – haubice NORA, šest komada, daju se Vojsci "na poklon", a Ministarstvo odbrane, zauzvrat, ustupa SDPR-u bivšu kasarnu "Jakub Kuburović" u Zemunu, na vrlo atraktivnoj lokaciji.

Kada je reč o kompanijama namenske industrije Srbije, većina njih je poslovala i poslovaće i ubuduće s profitom. Posebno one koje proizvode naoružanje i municiju za civilne potrebe, tj. lovačko, poput "Zastava oružja" i "Prvog partizana" iz Užica. Njihova proizvodnja je rasprodata nekoliko godina unapred. Ipak, "Zastava" je imala i kikseva, koji se negativno odražavaju na imidž kompanije, poput onog iz 2015, kada je raskinut ugovor sa Egiptom, vredan 15 miliona evra, zbog primedbi na kvalitet pojedinih delova za 50.000 pištolja CZ 99. Egipćani su bili u pravu, a ispostavilo se da je razlog lošeg kvaliteta bio banalan, zbog ljudske nemarnosti.

Dobra situacija je i sa valjevskim "Krušikom", u čijem asortimanu su minobacačke granate, protivtenkovske mine, "maljutke", ručne bombe, avionske rakete i bombe, artiljerijska zrna i kapisle, granate koje se ispaljuju iz automatske puške, razne vrste inicijalnih kapisli… U sličnoj poziciji je i "Sloboda" iz Čačaka, sa asortimanom raketnih ručnih bacača više vrsta, topovskih i haubičkih granata, tromblonskih mina i sve vrste municije većih kalibara (20 milimetara naviše) koja se koristi za protivavionske topove, a koja ima dobru "prođu" na svetskom tržištu. Posebno povoljan položaj ima "Prvi partizan", koji svojom municijom svih kalibara snabdeva dobar deo sveta.

BESMISLENO A NAŠE: Zanimljiv slučaj je i to što je, na osnovu dobre prodaje metaka kalibra 6,5 milimetara ("Grendel"), koji se koristi za lovačke karabine i daje odličan efekat lovu na divlje svinje, nekom iz SDPR palo na pamet da na osnovu toga "smisli" automatsku pušku sa zamenljivim cevima. Dakle – da se "Zastavina" M-21 pravi sa cevima za kalibar 5,56 NATO (koji joj je sad) i "Grendel". Ova automatska puška je proletos i prikazana na vežbi na poligonu u Nikincima, a na pitanje gde će vojnik da nosi "rezervnu" cev i drugu torbicu s okvirima i municijom, ljudi iz SDPR nisu imali odgovor, kao ni na to da li će i kako to biti dodatno opterećenje u borbi.

"Evo, i ovo je dokaz da nam vojsku svode na nivo lovačkog društva", ironično je tada u Nikincima prokomentarisao jedan penzionisani general, pešadinac, usput konstatujući kakva će tek komplikovana procedura biti ako, ne daj Bože, vojnik negde izgubi rezervnu cev. I navodi primer kako je osamdesetih, na vežbi negde u Bosni, mitraljescu koji je nosio "šarac" ispala rezervna cev, a bio je visoki sneg. Slučaj nisu prijavili, nego su sačekali dva meseca da sneg okopni, krenuli u pretragu teren i pronašli cev, koja je, zbog kvaliteta, ostala u savršenom stanju.

U promociji puške sa izmenjivim cevima, kao i u ostalim projektima, prema kojima je vojska skeptična, na "usluzi" SDPR nalazi se i "Blic", koji redovno objavljuje hvalospeve, svaki put iz pera drugog autora. Pa tako taj list, pišući o novoj pušci, "ekskluzivno saznaje" da su "najbolji stručnjaci srpske vojne industrije kreirali pušku za koju će se, kako trenutno stvari stoje, otimati armije širom sveta".

"Kako kažu vojni stručnjaci, takvo oružje nije do sada napravila nijedna armija u svetu, a razvoj ovakve puške i odgovarajućeg metka, prema analitičarima iz SAD, košta više od milijardu dolara", tvrdi se u tekstu, a da se ne zapita kako to da u državama koje su bez premca u razvoju naoružanja, poput Nemačke, Rusije, SAD i njihovim stručnjacima nije palo na pamet da takvo nešto naprave.

FABRIKE PARA: Vlada Srbije je od početka godine uložila 43 miliona evra u fabrike namenske industrije, što je podatak koji ohrabruje, posebno kad je reč o onima koje imaju perspektivu. Tu su, pored "Zastava oružja", "Prvog partizana", "Krušika", "Milana Blagojevića" iz Lučana (proizvodi raketna goriva) i "Prve iskre" iz Bariča (eksploziv), "Trajal" iz Kruševca (gas maske i gumirani proizvodi), ali i fabrike koje su bile u propadanju, poput "Teleoptika" iz Zemuna (žiroskopi), "Jumka" iz Vranja (uniforme), ali pribojski FAP, čiji kamioni će teško naći prođu na bilo kom tržištu, pod uslovom da uopšte počnu da se proizvode.

Radnicima FAP-a, kada su štrajkovali i blokirali prugu, Vučić je 2012, dok je bio ministar odbrane, obećao 2,5 miliona evra – navodno za kupovinu novih mašina. Za šta će te mašine biti upotrebljene, nije poznato. Ali je poznato da je Vučić tada obećavao i da će FAP privatizovati finski SISU, a potom je, kao premijer, najavljivao da dolazi češka "Tatra". Od svega toga ništa nije ostvareno. No, u aprilu ove godine Vučić je najavio da će FAP od Vlade dobiti bespovratno 2,5 miliona evra za pokretanje proizvodnje, ali je apelovao da razviju rešenje za nezavisno vešanje i pogon na svim točkovima, pa će dobiti i dodatna sredstva. U sadašnjoj situaciji, a prema mišljenju stručnjaka koji su nekad bili u vojsci i bavili se motornim vozilima, davanje za FAP je više kupovina socijalnog mira, a manje ulaganje u neki ozbiljan projekat.

Kada je u pitanju "Teleoptik", ta odavno propala fabrika ima perspektivu jer pogon "Žiroskopi", koji radi za vojsku, proizvodi te uređaje koji su sastavni deo svake vođene rakete, a one takođe imaju plasman na svetskom tržištu, ali i u Vojsci Srbije postoji stalna potreba za njima. Zbog toga i ulaganje Vlade od 6,8 miliona evra, iako izgleda veliko, ne bi trebalo da bude promašena investicija. Pogotovo zbog činjenice da su žiroskopi nezamenjivo sredstvo u savremenim tenkovima, ali i samohodnim haubicama novih serija, poput NORA ili "Aleksandra" (vraćanje NORA na prvobitnu zamisao JNA iz osamdesetih, ali sa imenom koje pokazuje vrhunac "prostačkog udvorištva").

Ako bi se gledalo šta je to što Srbija u vojnoj oblasti najviše izvozi i gde je najveća perspektiva, to su svakako municija i artiljerijske granate i rakete za višecevne bacače. Proizvodni kapaciteti su tu "prebukirani", jer je potražnja velika – dok je ljudi, biće i ratova, a dok je ratova, troši se municija. Zato nije ni čudo što je "Jugoimport SDPR", u trci za profitom, krenuo da gradi fabriku mitraljeske municije 12,7 milimetara i pištoljske 9×19 milimetara (duga devetka), najkorišćenije u svetu. Kako su kapaciteti užičke fabrike "Prvi partizan" bili mali, SDPR je izgradio fabriku u "komšiluku", u Uzićima kod Požege, gde je do sada uloženo 90 miliona evra. Sve to ne bi bilo čudno da, istovremeno, Vlada Srbije nije dala četiri miliona evra za izmeštanje pogona "Prvog partizana" iz podzemlja u Užicu i izgradnju nove fabrike. Rad i održavanje podzemnih pogona mnogo koštaju, što stvara dodatne troškove i zato se odavno govori o izmeštanju fabrike municije.

Ono što na prvi pogled čudi je zašto se gradi nova fabrika SDPR, kad se mogu proširiti već postojeći kapaciteti "Prvog partizana". Odgovor je jasan – veći profit "Jugoimporta", kompanije na čijem čelu je svaka vlast stavljala svoje ljude od najvećeg poverenja. To je, naprosto, "fabrika para", a poslovi su obavijeni velom tajnosti, pa time i provizije i razni "bonusi".