Ako je glavni dobitak dosadašnjih protesta buđenje nade i oslobađanje od straha, svakako da ova osećanja treba širiti i van glavnog grada. A pravilo glasi: što je manja sredina, to su uplašenost i beznađe veći. Protesti širom zemlje pogoduju i opozicionim strankama, kako bi imale priliku da aktiviraju, ojačaju ili oforme lokalne odbore
Udžbenici nenasilnog otpora nedemokratskim režimima jasni su: za uspeh mirnih protesta potrebne su izdržljivost i rezolutnost u zahtevima. Takođe i kreativnost organizatora koji moraju neprestano da iznalaze ideje kako da se održi energija bunta da se demonstracije ne pretvore u rutinu koja može stvoriti utisak besperspektivnosti. Takozvana radikalizacija protesta mač je sa dve oštrice: ona može da podigne temperaturu, privuče mlade, te borbene i buntovne “revolucionare”, ali može i da odbije veliki deo “običnih” građana. Osim toga, ona može da dovede i do sukoba među organizatorima koji su realniji u ekstremnim situacijama, a da režimu doda argumente u njihovoj propagandnim naporima da proteste protiv nasilja predstavi kao – antidržavni akt čiji je cilj nasilna promena vlasti.
No, sve su ovo samo fraze, a pitanje od milijardu dolara je kako uspešno nadalje “menadžerisati” proteste koji u Srbiji traju bezmalo dva meseca. Kako da oni, ako već ne rezultiraju ispunjenjem zahteva, dovedu do značajne promene javnog mnjenja, pred parlamentarne izbore (i druge?) koji nas, valjda je to tako, uskoro očekuju. Na ova preskupa pitanja odgovore imaju skoro svi uticajni društvenomrežaši u zemlji, samopouzdani kao da su bili prvi savetnici Mahatme Gandija ili Nelsona Mandele. Jasno je da društvene mreže donekle utiču na javno mnjenje, ali na organizatorima je da se ne povinuju tamošnjim histerijama i da mirne glave, hirurški precizno, kandiduju sledeće poteze.
OSLOBAĐANJE OD STRAHA PO DUBINI
Na društvenim mrežama je kritikovana i odluka da se protesti protekle sedmice “diversifikuju”, odnosno prošire na gradove Srbije. Navodno, tako će se smanjiti broj demonstranata u Beogradu, među kojima je i mnogo onih iz tzv. unutrašnjosti. To jest okrnuće se veličanstvene slike mitinga u glavnom gradu koje se šire retkim nerežimskim medijima i internetom, ulivaju nadu i daju snagu onima koji su donedavno mislili da su usamljeni u uverenju da nas ovo što vlada zemljom vodi u katastrofu nedefinisanih razmera. Mada je tačno da je skup u Beogradu bio neznatno malobrojniji, istovremeni protesti u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu okupili su više građana nego prethodno jednomesno okupljanje. Ako tome dodamo i proteste koji su prethodne sedmice održani i u Kraljevu, Valjevu i još gdegod – može se reći da je prethodna sedmica, bez obzira na suprotne tvrdnje, bila uspešna.
Politička bitka se svakako ne vodi samo u Beogradu, a ako je glavni dobitak dosadašnjih protesta buđenje nade i oslobađanje od straha, svakako da ova osećanja treba širiti i van glavnog grada. A pravilo glasi: što je manja sredina, to su uplašenost i beznađe veći. Protesti širom zemlje pogoduju i opozicionim strankama, kako bi imali priliku da aktiviraju, ojačaju ili oforme lokalne odbore. Svakako im je to, opšte je mesto, velika slabost.
U Beogradu su, kako rekosmo, protesti i dalje bili masovni. Sa razglasa se mogla čuti kompozicija “Emocije” 13-godišnjeg Andrije Čikića, jednog od devetoro ubijene dece u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Nakon srčanog govora rudara iz Aleksinca Nebojše Stevanovića koji je zahtevao nedosegnutu pravdu za osmoricu rudara nastradalih u aprilu prošle godine, demonstranti su se uputili kao mostu Gazela, gde su blokirali međunarodni saobraćaj. Neki tvrde da se na novosadskom protestu okupilo desetak hiljada ljudi. Nezavisno od te procene, demonstracije su bile masovne i prethodili su im nadahnuti govori. Posle njih je usledila šetnja po glavnim gradskim saobraćajnicama. U Nišu se okupio velik broj ljudi, pre svega mladih. U Kragujevcu se demonstrantima, kako su izvestili mediji, obratilo više nestranačkih ličnosti, profesora, glumaca i lekara, a osnovna poruka skupa je da “Srbija više nema vremena za čekanje”.
Što se tiče vlasti, njene prvotne nemušte i konfuzne reakcije na proteste samo su povećavale gnev građana. Primitivna propaganda, koja je tvrdila da su demonstracije organizovane u zapadnim centrima moći ili recimo dogovoreni sa Aljbinom Kurtijem, Bakirom Izetbegovićem i Sorošem, te da je u pitanju samo šačica opozicionih nasilnika – sada je zamenjena nekom vrstom ignorisanja i pojedinačnim obračunima sa nekim od organizatora skupova ili uticajnim demonstrantima. Vlast očigledno igra na kartu iscrpljivanja, verujući da joj na ruku ide što dolazi leto i godišnji odmori. Akcenat se, stavlja i na turbulencije na Kosovu. Ređe se govori o izborima, a vreme se kupuje svuda, pa i u Skupštini.
U uspehe protesta može se ubrojati i to što je SNS skinuo i poslednji sloj proevropske i demokratske maske i što se vratio na iskrene, radikalske pozicije, bar kada je reč o retorici za unutrašnje potrebe. Time je izbio argumente onom delu građanske elite koji ju je na različite način podržavao proteklih 11 godina, i koji ima itekako velike zasluge za cementiranje Vučićeve svevlasti. Neke tzv. građanske stranke koji su prethodnih godina pogodovali režimu, tvrdeći da je opozicija proruska i antizapadna, ne samo da su ućutale nego su naprasno postale ultraopozicione. Oni građanski uticajnici koji su pronašli udobnu fotelju u piramidi sveopšte korupcije – sada šetaju sa demonstrantima i jedva čekaju da im se ukaže prilika da nešto prozbore na mitinzima. Odavno je počelo po dubini krunjenje SNS-a od onih neradikalskih elemenata, a sada se ubrzalo.
U uspehe se može ubrojati i to što su, ne samo na centralnom nivou nego i na lokalu, animoziteti između proevropskih stranaka međusobno i sa građanskim inicijativama stavljeni ad acta. Idiotska teza da ne treba imati ništa sa strankama – više nije aktuelna, bar se tako čini. Iako vlast ne sve načine pokušava da unese razdor među organizatore, ta aktivnost za sada ne daje velike rezultate.
U svakom slučaju, pred nama je takoreći šahovska igra u kojoj nervi imaju jaku važnu ulogu i u kojoj se igra čak i na grešku suparnika. Organizatori za sledeću sedmicu najavljuju dalju diversifikaciju protesta.
PROTESTI NISU SPRINT NEGO MARATON
Profesor na Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević smatra da je prošlonedeljno proširenje protesta po Srbiji,sa ciljem uspostavljanja zajedničke dinamike promena koja je dala dobre rezultate. Po njemu, odziv građana u četiri najveća grada bio je veliki ako uzmemo u obzir lokalne okolnosti ili navike.
“Pokazalo se da protest ima potencijala da se i dalje širi po dubini. Dakle, da nije nešto što se može dešavati samo u jednom, eventualno dva-tri grada. Čini mi se da ćemo narednih nedelja prisustvovati daljem širenju demonstracija koje ima za cilj da pokaže javnosti da one nisu samo stvar Beograda i njegove specifične dinamike već nešto što sa pravom interesuje celu Srbiju”, kaže Spasojević.
Pitanje je naravno kako održati energiju protesta u narednom periodu, pogotovo tokom letnjih meseci. Proširenje protesta svakako nije odgovor. Spasojević smatra da bi opozicija morala da uspostavi nov način komunikacije sa građanima i da im saopšti da protesti nisu sprint koji će brzo dati rezultate, već naporni maraton kojeg valja izdržati.
“Treba spremati građane da će protesti trajati dugo. U tom kontekstu se mogu koristiti primeri iz 1996. i 1997. godine, ili recimo aktuelni protesti u Izraelu protiv najavljene reforme pravosuđa koji traju evo već 25 nedelja. Skupovi imaju dosta široke zahteve, pa čak i kada bi vlast htela da ih ispuni, ne bi mogla to odmah da učini, implementacija promena bi potrajala. Opozicija treba da ubedi demonstrante da je potrebna dugoročna strategija, a mislim da to ne bi bilo teško jer se radi o relativno malom ulaganju građana, a to je dva-tri sata vremena nedeljno. Dakle, nije nešto što zahteva svakodnevnu intervenciju. Ukoliko bi uspeli da pošalju tu poruku, organizatori bi uspeli i da održe energiju nezadovoljstva tokom letnjeg perioda. Time bi bio očuvan kapacitet za jesen, kada bi protesti potencijalno mogli da budu masovniji i snažniji”, smatra on.
Spasojević takođe smatra da ideja o radikalizaciji protesta nije dobra. Veruje da bi radikalizacija pre vodila ka gašenju protesta i gubljenju šanse da se nešto promeni.
DIVERSIFIKACIJA PROTESTA – LOGIČAN NASTAVAK GRAĐANSKE POBUNE
Vest od nedelje uveče glasila je: kopredsednica “Zajedno” Biljana Stojković i četvoro članova te stranke uhapšeni su jer su ispisivali grafite “Stop nasilju” na trotoaru ispred Skupštine Srbije. Snimak privođenja je pokazao bahatost policije, koja je privedenima zavrtala ruke i oduzimala mobilne telefone. Oni su isto veče pušteni. Gorak utisak stvara i to što je novosadski aktivista ove stranke Mladen Cvijetić koji dan ranije takođe brutalno priveden iz još uvek nejasnih razloga.
U razgovoru za “Vreme”, Biljana Stojković kaže da su protesti od početka pa do ove sedmice veličanstveni, i da je to njihov najbolji opis. Ona tvrdi da je masovno okupljanje ljudi “svih uzrasta, profesija i trendova” značajno podiglo uverenje da je promena u ovoj državi ne samo moguća nego i neminovna.
“Najvažniji je osećaj da je nestao strah koji je naprednjački režim brižno negovao tokom čitave decenije i na taj način potlačio čitavo društvo. To je najveći uspeh protesta i mislim da je taj proces nepovratan”, kaže ona.
Komentarišući diversifikaciju protesta, ona kaže da je u pitanju logični nastavak građanske pobune. Ukazuje i da su protesti doveli do veoma bitnog procesa – masovnog ujedinjavanja lokalnih političara i aktivista.
“Do pre mesec dana bilo je teško zamisliti da će se proevropske stranke na lokalu sastajati i zajednički planirati skupove, a posebno je bilo problematično uključivanje lokalnih aktivističkih grupa u dogovore, pre svega zbog njihovog otklona prema politici. Razlike i animoziteti stavljeni su sa strane i važno je naglasiti da se to desilo na najbolji mogući način – u jednačinu nisu uključene izborne kalkulacije nego dubinska potreba da se ujedinjavanjem postigne što veći efekat pobune. Iskreno se nadam da će zajednički rad produbiti poverenje i omogućiti buduću saradnju kada pređemo na teren politike i izbora”, smatra Stojković.
Ona takođe ističe da je bitno da protesti menjaju formu, odnosno da imaju svoj put razvoja u odnosu na okolnosti. Kaže da je važno da se prošire na što veći broj gradova i manjih mesta, uz pojačavanje pritiska na vlast.
“Organizatori protesta se međusobno razlikuju u pogledu taktike, tj. da li blokade moraju biti postepeno širene ili je bolje napraviti totalnu blokadu najvažnijih saobraćajnica u isto vreme na više mesta u Srbiji; ili da li blokade treba vremenski ograničiti ili ostati na tim mestima u kontinuitetu do ispunjenja zahteva protesta. Svakako će konačni dogovor zavisiti od procene kapaciteta i strategije koju usvojimo. Proces je dinamičan upravo zbog nepredvidivih razvoja događaja i poteza koje vuče vlast”, kaže ona, i dodaje da širenje bunta mora da obuhvati i akcije koje nisu povezane sa samim protestima.
“Različite manje aktivnosti, koje mogu biti performansi, manje ‘diverzije’ ili okupljanja ispred državnih institucija – jesu sastavni deo pritiska na naprednjački režim. Mislim da bi bilo sjajno maksimalno uključiti kreativnost u osmišljavanje ovih događaja, koje pojedinačno mogu obavljati stranke ili grupe građana. Važno je da pokažemo da nas ima i da se ne predajemo”, kaže Stojković.
VLAST U DEFANZIVI
“Informer” ga ja nazvao “ideologom prozapadnih protesta u Beogradu”, naravno zloupotrebljavajući njegovo “neobično” ime. Naim Leo Beširi direktor je Instituta za evropske poslove i politikolog, koji je zbog oštre kritike Vučićeve vlasti u više navrate dobijao ozbiljne pretnje, pre svega na društvenim mrežama.
On smatra da je i protekla nedelja pokazala da su protesti ozbiljno uzdrmali vlast, pre svega jer su doveli do toga da su građani izgubili strah od brutalnosti i bahatosti vlasti, ne samo u Beogradu. To, po njemu, nije bio ranije slučaj sa protestima protiv naprednjačkog režima. Beširi takođe smatra da su protesti doveli do toga da Vučić odstupi od svoje deklarativno proevropske pozicije i reformi, vraćajući se na radikalska uverenja koja ga nikad nisu ni napustila.
“Njegove odluke ne prate strateške smernice, već se isključivo baziraju na istraživanjima javnog mnjenja i surovom obračunu sa svakim mišljenjem koje izaziva sumnje ili se suprotstavlja njegovim idejama. Njegova netrpeljivost prema političkoj opoziciji, ali i svakom drugačijem razmišljanju poprima opasne obrasce ponašanja koja ugrožava živote svih onih nad kojim su angažovane sile propagande”, kaže u razgovoru za “Vreme”.
Beširi ističe da je Vučić privatizovao institucije kako bi služile njemu i njegovoj stranci, a da je nasilje koje neprestano promoviše – uzelo danak početkom maja. Zabrinjavajuće za njega je to što vlast od nasilja očigledno nije odustala.
“Bez obzira na ishod protesta, jasno je da je sistem korumpiran i da desetine hiljada građana to snažno osuđuje. Ovo je zapravo početak kraja vladavine novoradikala, a koliko smo blizu novoj vlasti, ostaje da se vidi. Zavisi mnogo od toga hoće li se opozicija izboriti za fer kampanju i fer izbore. Međutim, nemojmo živeti u iluziji, Vučić neće mirno predati vlast”, kaže on.
Ključno je pitanje šta je sve vlast spremna da žrtvuje zarad opstanka na tronu, kaže on. Da li će biti spremna da ugrozi živote građana u svojoj autoritarnosti?
“Ukoliko vlast pokaže spremnost da ide do krajnjih granica kako bi zadržala vlast, moguće je da će biti suočena sa još jačim otporom i gubitkom podrške kako unutar zemlje, tako i u međunarodnoj zajednici. Odugovlačenje rešavanja pitanja Kosova jedina joj je garancija da je stranci neće pustiti niz vodu, ali opasnost od prolongiranja dalekosežna je po sve druge aspekte našeg života zbog kojih se građani nalaze na ulicama”, kaže on.
Beširi smatra da je vlast u defanzivi jer nema odgovor na mirne proteste. Ističe da je veoma važno da se očuva mir i bezbednost građana tokom protesta.
“Vlast bi trebalo da prepozna legitimne zahteve građana i otvori dijalog kako bi se pronašlo mirno i demokratsko rešenje za krizu. Ovo je prilika da se izgradi bolja i pravednija budućnost za sve građane Srbije, ali to zahteva hrabrost i otvorenost vlasti da sasluša svoje građane i preuzme odgovornost za svoje postupke. Za sada su Vučić i svita pokazali da nisu ni prividno demokrate, kao i da ne veruju u dijalog. Oni razumeju samo jezik ulice i to im se dešava. Zato su u defanzivi”, kaže on.
Biljana Stojković, kao i Beširi, smatra da vlast izuzetno teško izlazi na kraj sa protestima. Kaže, kada se siledžijama suprotstaviš nenasilnim sredstvima, oni nemaju adekvatan odgovor. Čini se da još uvek traže adekvatnu reakciju i do sada su došli samo do zaključka da proteste treba ignorisati.
“U prvim danima su poklekli i obećavali ispunjenje nekih zahteva, kao što je ukidanje rijalitija ili sazivanje skupštinskog zasedanja. Ubrzo su se, međutim, vratili u sopstvenu prirodu nasilnika, što je očekivano od autokratskih režima koji ne smeju da pokažu slabost i popuštanje. Nisam sigurna šta možemo očekivati u narednim nedeljama kao odgovor na širenje protesta. Verovatno će nastaviti sa ignorisanjem i umanjivanjem njihovog značaja, ali će istovremeno jačati pritisak na pojedince i biće upotrebljena medijska mašinerija da se o njima šire laži i mržnja. Zbog toga je važno da pokažemo solidarnost sa svakom osobom koja se nađe na udaru režimskih aktera i medija. Moramo čuvati jedni druge”, kaže Biljana Stojković.
Spasojević kaže da od početka protesta vlast koristi ukrštenu reakciju na njih. U pitanju je mešavina ignorisanja, kritikovanja i omalovažavanja. On smatra da su protesti ojačali između ostalog i zahvaljujući traljavoj reakciji režima.
“Treba reći da opozicija za sada veoma dobro koristi parlament i da ni na to vlast nema dobar odgovor. Poslednjih nedelju ili dve režim se trudi da dodatno ignoriše i minimizira proteste, sprovodeći taktiku iznurivanja, verujući da će građani sami od sebe odustati od okupljanja. Letnja pauza je sada postala njihov taktički adut. To se vidi i po tome što se skupštinska rasprava odugovlači do iznemoglosti i što se odlažu ključne stvar, kao što je donošenje odluke o nekim smenama ili ostavkama. To je možda pametna taktika iz ugla vlasti, ali videćemo da li će ona doneti valjane rezultate ili će još više razjariti građane, te će protesti postati masovniji. To je igra koja će se igrati narednih nekoliko nedelja”, kaže on.
Najava novih parlamentarnih izbora je svakako odgovor vlasti na trenutnu krizu. Vučić se na terenu izbora oseća najsigurnije. Mnogi međutim tvrde da je rejting naprednjaka u slobodnom padu, a da od toga definitivno zavisi kada će oni biti održani.
“Opozicija ne treba da razgovara o izborima dok se oni ne raspišu. Prilikom ‘čuvenog’ obraćanja Vučića i Ane Brnabić delovalo je da će izbori biti veoma brzi raspisani, ali to se nije desilo. Očigledno je da vlast kalkuliše. Opozicija, po mom uverenju, treba paralelno da vodi politiku na dva nivoa. Jedan je institucionalni, to je ono što se dešava u parlamentu, a drugi je vaninstitucionalni, a to su protesti. Te dve stvari treba razdvojiti na neki način. Oko zahteva protesta nema pregovora, ali ako se izbori dese, opozicija na njih treba da izađe, jer se pokazalo koliko je važno da bude u institucijama i kako uspešno može tu poziciju da koristi. Vezivanje te dve stvari je upravo ono što vlast želi. Ona želi i da u opoziciji izazove podele oko toga da li treba bojkotovati izbore ili ne. Kao što je izašla na izbore prošle godine, opozicija treba da izlazi i na sve naredne izbore. Ne legitimna, ali svakako je legalna mogućnost parlamentarne većine da raspiše izbore kada god želi. To je nuspojava pluralističkih sistema”, upozorava Spasojević.
