Intervju: Nikola Kovačević, pravnik
foto: medija centar beograd
Bezbednosne politike i ljudska prava nisu kontradiktorni
“Nejednaka praksa prema izbeglicama, u zavisnosti od toga iz kog dela sveta dolaze, na jasan način je pokazala da i te kako može da se odgovori na dolazak većeg broja ljudi, što se pokazalo na primeru izbeglica iz Ukrajine, samo je pitanje da li se hoće ili neće. Očigledno je da za izbeglice iz Afrike, Azije i drugih delova sveta koji nisu Evropa to ne važi”
“Eskalacija događaja je, po mom mišljenju, posledica neistraživanja navoda od pre nekoliko meseci, kada se desio prvi vatreni obračun između krijumčarskih grupa koje su se sukobile između sebe, bukvalno nekoliko sati nakon što je Saša Dragojlo, novinar BIRN-a, objavio svoj istraživački tekst u kome se jasno videlo da nisu krijumčari samo izbeglice, migranti i domaće stanovništvo, već da postoji potencijalno i veza sa nekim ljudima iz lokalne policije, BIA, VOA i nekim prevodiocima”, kaže u intervjuu za “Vreme” Nikola Kovačević, advokat koji se više od deset godina bavi ljudskim pravima izbeglica i migranata. “Pošto Tužilaštvo nije reagovalo na sve navode koji su u tom tekstu izneti, i kada ni nakon nekoliko meseci nismo obavešteni šta se po tom pitanju radilo, ne iznenađuje što se desio još neki takav sukob organizovanih kriminalnih grupa, koje su procvetale zbog nezakonitih graničnih praksi Viktora Orbana i Mađarske i uz, kako stvari stoje po izveštavanju BIRN-a, toleranciju i delimično učešće svih pomenutih domaćih aktera.”
“VREME”: Kako ocenjujete reakcije javnosti u Srbiji na događaje u Horgošu?
NIKOLA KOVAČEVIĆ: Ono što je žalosno, kao što je i uvek do sada bilo kada se tako nešto desi, jeste to da je cela ta situacija svaljena na sve izbeglice i migrante, a ne na nedostatak kapaciteta organa Srbije da se suoče sa organizovanim kriminalom, kako u migrantskoj populaciji tako i u svojim redovima. Kada pročitate medijske naslove i napise koji su proizašli iz ovog događaja, sve što prosečan građanin Srbije može da razume je da su izbeglice, migranti i tražioci azila bezbednosni rizik, a ne da su to neki ljudi koji imaju neka ljudska prava, u odnosu na koje različite zemlje imaju obaveze, pa tako i naša. Tako da se na taj način latentno pothranjuje i stvara ksenofobija.
Šta mislite o sporazumu koji su 16. novembra u Beogradu potpisali predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Mađarske Viktor Orban i kancelar Austrije Karl Nehamer, o jačanju saradnje na planu migracija i zaštite granica između Mađarske, Srbije i Austrije?
Nikola Kovačević: Na svu sreću, to nije sporazum, to je samo deklaracija, to jest značajan vid saglasnosti o velikim merama koje će se u budućnosti preduzimati. Samim tim nema neko pravno obavezujuće dejstvo, ali se isto tako bojim da je napravljen sa pojedinim političarima sa kojima, kada je reč o zaštiti ljudskih prava izbeglica, migranata i tražilaca azila, ali i kada je reč o ispunjavanju samog cilja sporazuma, a to je bezbednost i borba protiv organizovanog kriminala, ne bi trebalo ništa raditi.
To ne treba raditi zato što se pokazalo da su mere koje su do sada, recimo, pre svega Mađarska i Viktor Orban preduzimali podstakle dalje krijumčarenje i trgovinu ljudima, da nisu smanjile broj dolazaka, a da su na spoljnim granicama Evropske unije uvele prakse koje počivaju na natežim oblicima kršenja ljudskih prava. Samim tim ne bih nikada ništa potpisao sa Orbanom, ni rođendansku čestitku, a ne deklaraciju o tome kako treba da se “pomera granica” ili “odbrambena linija” sa severa na jug, jer bojim se da metode koje će Orban da predloži i koje će doći zajedno sa njihovom primenom biti kršenje međunarodnog prava na granicama.
Šta, po vašem mišljenju, uopšte znači to što je pomenuo Orban – pomeranje “odbrambene granice” prema jugu?
To znači dalje nastojanje da ostvari svoju težnju da se znatno smanji broj ljudi koji dolazi u Evropu sa Bliskog istoka, ostatka Azije i Afrike. Od kada je postavio žičanu ogradu sa žilet žicom na granici, od 2015. godine na ovamo, nije uspeo u tome. I nije normalno očekivati da će da uspe zato što su okolnosti u zemljama porekla većine ljudi koji dolaze ovamo takve kakve su.
Prosto je, šta god da se uradi ljudi će i dalje nastaviti da beže od talibana u Avganistanu, od političke nestabilnosti i postkonfliktnog stanja u Siriji. Ali će takođe izbeglice iz Avganistana i Sirije koje su dugo boravile u Turskoj nastaviti iz te zemlje da pojačano beže, kao što je to postao slučaj u poslednjih godinu dana, zato što Turska sprovodi operacije vraćanja u Siriju i Avganistan, što do sada nije bio slučaj, tako da se i oni koji nikada nisu hteli da odu iz Turske, koji su živeli tamo po 10 godina, sada kreću ka Evropi. Na to dodajte Pakistan i poplave, pandemiju kovida koja je razorila već krhke ili jedva postojeće ekonomije mnogih siromašnih država, ekonomsku krizu, klimatske promene…
Jednostavno, ne možete sprečiti mešovitu migraciju ka Evropi i to je nešto što je realnost koja će, ako se bude tretirala isključivo kao bezbednosni rizik, značiti da su granice Evrope, kao što već i jesu, postale mesto gde je bog rekao laku noć konvencijama o ljudskim pravima i konvenciji o statusu izbeglica.
Kada govorimo o pomeranju “odbrambene linije” na jug, govorimo pre svega o preusmeravanju migracionog toka sa bugarsko-srpske granice na severnomakedonsko-srpsku, mislim da je to ono što su Orban i Vučić pominjali. To znači da se zapravo jača bugarska granica i da se svi ljudi gurnu ka Makedoniji, gde već postoje barijere i gde može daleko bolje da se kontroliše ulazak u Srbiju. Cela ideja deklaracije je da se smanji broj ulazaka u Srbiju i da se samim tim smanji broj ulazaka iz Srbije ka EU, a da se to još dodatno pojača sredstvima za readmisiju ljudi koji nisu izbeglice u zemlje njihovog porekla, što načelno nije pogrešno, protivzakonito i protivno međunarodnom pravu, pod uslovom da se sprovede kako treba.
Otkud Austrija u ovom sporazumu, odnosno deklaraciji?
Mnogi to ne znaju, ali Austrija je bila u svakom sporazumu koji je imao za cilj smanjenje broja ljudi koji dolaze, od 2015. godine naovamo. Austrija je uvek imala interes da se smanji broj ljudi, a taj interes je postao intenzivniji nakon jednog, hajde da kažemo, neuobičajenog fenomena koji se desio austrijskom imigracionom sistemu 2022. godine. Tada je više hiljada Indijaca odjednom podnelo zahtev za azil u ovoj zemlji, u situaciji kada je porastao i broj drugih ljudi, iz Sirije, Avganistana, a na sve to su došli i Ukrajinci. Austrija je postala itekako zainteresovana da njen imigracioni sistem bude manje opterećen i očigledno ne bira sredstva, to jest ne bira partnere sa kojima to želi da uradi. Tu pre svega mislim na Mađarsku, ali i Srbija, zbog svoje geografske pozicije, mora da bude uključena u takve operacije i sporazume da bi oni imali efekta.
Podsetiću takođe i da je sama Austrija gurala izbeglice tražioce azila nazad u Mađarsku, s tim što se Mađarska zbog toga nije mnogo bunila jer je te ljude automatski izbacivala u Srbiju. Tako da nema ni Austrija najsrećniji profil, to jest dosije kada je reč o postupanju prema izbeglicama, migrantima i tražiocima azila, mada po tom pitanju ne može ni blizu ući u kategoriju Hrvatske, Rumunije, Bugarske, Mađarske, kada govorimo o državama članicama EU.
Koliko je realno to što je navedeno u deklaraciji da će praktično Austrija i Mađarska plaćati avionske letove kojima će se iz Srbije vršiti deportacije po readmisiji?
Da bi se tako nešto sprovelo na adekvatan način, potrebno je barem nekoliko intenzivnih meseci rada, ili bih pre rekao nekoliko godina. Prvo, Srbija mora da potpiše, recimo, sporazum o readmisiji sa Pakistanom, znači da Pakistan želi da prima ljude iz Srbije koji se odavde šalju tamo. Podsetiću vas da Bosna ima sporazum o readmisiji sa Pakistanom koji praktično jedva da funkcioniše, odnosno ne daje efekte u smislu da se šalje više hiljada ljudi, nego možda nekoliko stotina godišnje.
Takođe, to podrazumeva da Srbija treba da potpiše taj sporazum i sa drugim zemljama kao što su Tunis, Maroko, Bangladeš itd. Mislim da je potpisivanje takvih sporazuma sa zemljama porekla izbeglica i migranata jedan politički proces koji možda može relativno brzo da se reši pod određenim uslovima, ali nisam siguran da može tako brzo.
Drugo, da biste organizovali readmisiju da bude adekvatna, ona ne sme da se sprovodi, na primer, na način na koji je funkcionisala kada je Mađarska po readmisiji pre septembra 2015. godine vraćala ljude nazad u Srbiju, jer je ona tada kroz tu readmisiju u Srbiju vraćala ne ekonomske migrante, nego izbeglice. I vraćala ih je u zemlju koja je u tom momentu i od strane UNHCR-a bila označena kao nesigurna zemlja za izbeglice.
Readmisija je načelno u redu, ali samo pod uslovom da se sprovede tako da svako ima pravo da je ospori u nekoj razumnoj proceduri, uz pomoć pravnika i prevodioca i sa žalbom koja ima suspenzivno dejstvo. Da bi se to sprovelo na svakom individualnom slučaju, morate da imate daleko veće resurse u upravi granične policije Republike Srbije, koja već sada, u ovakvim okolnostima, ima niske kapacitete da bi se to sprovelo na adekvatan način, koji je u skladu sa ljudskim pravima. Tako da nije samo pitanje ko će dati novac za avionske karte, već i novac za podizanje kapaciteta srpske policije da to uradi onako kako treba. Ako toga ne bude, to znači da će se ljudi grupno, kolektivno proterivati bez individualnog razmatranja okolnosti, a to može itekako da bude sporno i zabranjeno.
Vrlo često naši političari koriste izraz “Srbija neće postati parking za izbeglice”. Šta to, u stvari, znači?
To prvo znači da svako ko kaže “parking” smatra te ljude nekim polovnim automobilima. Dosta je više upotrebe tog termina ili metafore “stecište” i sličnih, mislim da svako ko ih koristi treba da odgovara za diskriminaciju. Govorimo o ljudima i ljudskim bićima.
A da li će Srbija da postane mesto na kome se ljudi duže zadržavaju bez perspektive da odu dalje, a bez želje da ovde ostanu? Srbija već dosta dugo jeste takvo mesto, sa većim ili manjim brojem takvih ljudi. Ali, ono što je suština jeste da Srbija ima problem upravo zbog lošeg ponašanja hrvatske, rumunske i mađarske granične policijie. Ako Srbija neće da bude, kako oni to kažu “parking”, onda Vučić treba da kaže Orbanu: “Nemoj da nam šalješ više ljude nazad bez naše saglasnosti i saradnje sa našom graničnom policijom.” Jer Orban stvara “parking” od Srbije, ako ćemo da koristimo njihov izraz, tako da u ovakvim okolnostima Srbija jeste mesto gde svi guraju nazad ljude, a Srbija ne zna šta će sa njima, niti ima kapaciteta.
Godinama se govori o maltretiranju izbeglica i migranata od strane mađarskih, hrvatskih, bugarskih snaga bezbednosti. Da li je, po vašem mišljenju, to nešto što individualno rade vlasti tih država ili postoji prećutna podrška čitave EU takvom ponašanju?
Od marta 2016. godine i sporazuma između EU i Turske, prećutno je na svakoj granici to postala široko rasprostranjena praksa. Možda ne postoji neki zvanični dogovor, deklaracija ili sporazum o takvom ponašanju, ali je realnost pokazala da se sve države ponašaju na takav način, a da generalno to nije neko veliko pitanje u ovom trenutku u EU.
Mnogo veće pitanje u EU je kako da FRONTEKS preuzme u potpunosti ili u što većoj meri proces kontrole granica i kako da se primarni fokus svede na smanjivanje broja ljudi koji dolaze, a ne na to kako će se ti ljudi prihvatiti, kako će im se omogućiti da uživaju ona prava koja im pripadaju u zavisnosti od statusa koji imaju.
Eto, to je suština, svi znaju šta se dešava i mogu, ali ne moraju da se prave ludi na tako nešto. Činjenica je da se ne radi dovoljno da tako nešto prestane. Jedina dobra stvar koja je proizašla iz ove situacije između Rusije i Ukrajine jeste da se to licemerje celokupne Evrope, pa tako i EU, na jasan način razgolitilo. Vidimo da niko Ukrajince ne zove migrantima, već ih zovu izbeglicama, i da je šest ili sedam miliona Ukrajinaca prihvaćeno za svega nekoliko nedelja, a da se zbog milion i po izbeglica, mahom iz Sirije, EU zamalo nije raspala 2015. i 2016. godine.
Takva nejednaka praksa prema izbeglicama, u zavisnosti od toga iz kog dela sveta dolaze, na jasan način je pokazala da i te kako može da se odgovori na dolazak većeg broja ljudi, samo je pitanje da li se hoće ili neće. Očigledno je da za izbeglice iz Afrike, Azije i drugih delova sveta koji nisu Evropa to nije slučaj, i to je tako u svakoj evropskoj državi.
FRONTEKS na granicama Evrope
Čije snage čine Fronteks?
FRONTEKS je agencija Evropske unije, tako da su svi ljudi koji tamo rade, bez obzira na njihovu nacionalnost, zapravo zaposleni u toj agenciji EU.
To je, po mom mišljenju, jedan od načina na koji Evropa pokušava da se izbori sa prilivom ljudi, a kroz metode kršenja ljudskih prava. Jer kada mađarski granični policajac sprovede prisilno vraćanje u Srbiju (“pushback”), možete da ga tužite i pred mađarskim nadležnim organima i kod Evropskog suda za ljudska prava. Ali kada oficir FRONTEKS-a to učini, ne možete da tužite evropskom sudu za ljudska prava jer EU nije potpisnica evropske konvencije.
FRONTEKS je skoro svuda, povukao se samo sa mađarske granice nakon skandala i odluke Evropskog suda pravde, ali je sada, na primer, i na granici između Severne Makedonije i Grčke, između Srbije i Bugarske, između Bugarske i Turske…. Uskoro će se potpisati sporazum sa Crnom Gorom, tako da je FRONTEKS svuda i širi se, bez obzira na teške i jezive optužbe i izveštaje, zvanične nalaze koji su u odnosu na FRONTEKS otkriveni, zbog čega je njegov direktor prošle godine podneo ostavku.
Tek smo skoro mogli da vidimo i sadržaj tog izveštaja, koji pokazuje zapravo da je FRONTEKS učestvovao na direktan način u kršenju međunarodnog prava, zbog čega mu pre nekoliko nedelja nije odobren budžet koji je tražio od strane Evropskog parlamenta.
Još mnogo toga u FRONTEKS-u mora da se uradi da bi ga smatrali pouzdanom agencijom EU koja će da štiti i bezbednost granica EU i ljudska prava. Uvek kažem da bezbednost granica i ljudska prava nisu dve stvari koje su jedna drugoj kontradiktorne, već treba da idu ruku pod ruku, a bezbednosne politike treba da se kroje u skladu sa standardima ljudskih prava.
Uopšte ne pokušavam da podrijem ni na koji način značaj aspekta borbe FRONTEKS-a protiv trgovine ljudima, borbe protiv krijumčarenja droge, oružja i svega ostalog, ali se bojim da postoji jedna druga uloga FRONTEKS-a koja se za sada pokazala kao vrlo negativna.
