Blogerska scena u Srbiji već neko vreme je u ekspanziji, što je razlog da se o njoj sve više misli, govori i piše. Većina do sada izrečenog i napisanog uglavnom se odnosila na formu bloga kao takvu, potencijalni i realni uticaj na javno mnjenje, latentni sukob sa tradicionalnim medijima i tome slično. Priča o domaćoj blogerskoj sceni do sada se najčešće svodila na formu, a ne na sadržaj, što je razumljivo iz dva razloga. Pre svega, blog kao forma je još uvek relativno nov i u Srbiji je praktično u povoju. Upravo zato što je u ranoj fazi razvoja, još uvek nema dovoljno primera koji se izdvajaju naročitim kvalitetom zbog kog bi se veća pažnja posvetila analizi sadržaja. Međutim, negde u vreme božićnih praznika (po julijanskom kalendaru) došlo je do izvesnog pomaka na ovom planu, jer se na blogerskoj sceni u Srbiji dogodila mala bura, iz koje pažljiv posmatrač može da izvuče nekoliko važnih zaključaka na temu društvenih kretanja.

Bura je, po običaju, došla sa severa. Sve je počelo od mađarskog blogera Jakaba Andora, koji je na svom blogu (andorjakab.blog.hu) objavio post sa naslovom "Evo zašto vas ne zapošljavam" ("This is why I don’t give you a job"). Reč je o tekstu koji je izvorno objavljen u julu prošle godine i uzburkao mađarsku blog scenu, a 6. januara je objavljen prevod na engleski. Andor počinje konstatacijom da bi u svojoj firmi mogao da zaposli dvanaest ljudi kojima bi neto plata iznosila 760 evra, sa osmočasovnim radnim vremenom, pet dana u nedelji, sa uredno plaćenim porezima i doprinosima. Mogao bi, kaže Andor, ali – neće. A evo zašto neće: "Ne bih zaposlio ženu. Razlog je prost: žene rađaju decu. Nemam pravo da ih pitam da li planiraju da rađaju. Čak i kad bih imao to pravo, i ako bi mi one dale odgovor, mogle bi namerno da me obmanu ili da se predomisle." Andor dalje kaže da njemu ne smeta to što žene rađaju, ali problem nastaje kada žena zatrudni i ode na trogodišnje trudničko i porodiljsko odsustvo, a ako želi dvoje dece odsutna je šest godina, tokom kojih ne može da je otpusti: "Morao bih da unajmim nekoga da radi, dok ona uživa u godinama odmora." Tu nije kraj njegovim mukama. Ne samo da porodilju ne može da otpusti dok je na odsustvu, nego mu zakon brani da to učini i onda kad se ona vrati na posao. Uz to, ima obavezu da joj poveća platu u skladu sa pozicijom i vremenom koje je provela u radnom odnosu, a mora i da joj dopusti da iskoristi dane odmora koje nije potrošila u vreme odsustva.

Osim za žene, vrata Andorove firme ostaju zatvorena i za starije od pedeset godina, jer su oni opasno blizu takozvanog "zaštićenog doba". "Onda bih bio uhvaćen u zamku sličnu onoj u koju bih se uhvatio kada bih zaposlio ženu. Ne smete da otpuštate ljude u zaštićenom dobu, pa bih morao da im dajem plate i plaćam doprinose čak i ako ne rade dobro, pa bih opet morao da zaposlim još nekoga." Ovaj bloger kaže da bi zapošljavao jedino muškarce stare od 25 do 50 godina, ali i njih smatra rizičnima, jer u slučaju otkaza mogu da ga tuže i, kako sam kaže, najverovatnije da i dobiju proces. U zaključku, Andor je izričit u tome da suštinu njegovog problema ne čine ni žene ni stariji od 50, već država Mađarska sa svojim zakonima i ogromnim porezima na zarade (koji se povećavaju srazmerno visini plate) i poziva se na studiju konsultantske kuće Deloit, koja pokazuje da su u Mađarskoj davanja na zarade ubedljivo najveća u čitavoj Evropi. Osim toga, problem za preduzetnike su i druge finansijske obaveze, visina poreza na dodatu vrednost, neadekvatna zaštita konkurencije i, sve u svemu, ambijent u kojem privrednik koji želi da posluje isključivo u skladu sa propisima nema nikakve šanse da opstane na tržištu. Za kreiranje takvog ambijenta odgovorna je jedino država, te je jasno da Andorov problem zaista nisu ni žene ni stariji od 50 godina i da je sve izrečeno na njihov račun tek provokacija da bi se ukazalo na pravog krivca za to što preduzetnik koji bi mogao da zaposli dvanaest ljudi to ne želi da učini.

REAKCIJA: Preveden na engleski, Andorov blog za samo jedan dan odjeknuo je širom sveta, pa tako i u Srbiji, koja po uslovima poslovanja za one koji žele da rade po pravilima ne zaostaje za Mađarskom. Međutim, prva reakcija ovdašnjih blogera (naročito preduzetnika među njima) potpuno je promašila poentu. Blog post koji je do sada izazvao najveći broj reakcija napisao je Ivan Minić, osnivač Bureka, jednog od najvećih domaćih foruma (forum.burek.com). Ovaj dvadesetšestogodišnjak sa deset godina radnog iskustva navodi u biografiji na svom blogu da je u Srbiji napravio internet zajednicu sa 1.300.000 članova, bez ikakvih startnih resursa, da je sa 22 godine napravio pravi izbor između osam ponuda različitih investitora, pa u prve četiri godine saradnje beleži godišnji rast prihoda od 40 odsto. Dakle, nema nikakve sumnje u to da je Minić uspešan preduzetnik, sa kreativnom i svežom idejom koja donosi profit. Ako uzmemo u obzir i to da posluje na internetu, za preduzetnike u Srbiji potpuno novom terenu, koji se ovde ne koristi ni dovoljno ni pravilno, Minićev uspeh je još veći, čak bi se moglo reći i – herojski.

Međutim, njegov blog post, napisan po uzoru na Andorov, sa države i zakona koji kreiraju poslovni ambijent prebacuje težište na antagonizam između poslodavaca i zaposlenih. Od naslova "Biznis lekcija: pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite" do zaključnog dela teksta u kom se na kraju izvodi teza da je svako isključivi krivac za sopstveni neuspeh, Minić se u ovom tekstu na vrlo uvredljiv i nimalo pristojan način obračunava gotovo isključivo sa – zaposlenima. "Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivijim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je krivica što u igri karata vi nemate nijedan štih, već morate da trpite", kaže mladi preduzetnik. Ili, isto to, samo malo drugačije: "Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi."

Između se nalazi pasus koji zakonodavca praktično amnestira odgovornosti za nezahvalan položaj domaćih preduzetnika: "Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate, sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiji za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da ionako nemate ništa pametnije u planu."

Kako tekst odmiče, sve manje se bavi problemima preduzetnika u Srbiji, a sve više se obrušava na zaposlene kao takve, te se može steći utisak da poslodavci i zaposleni nisu u partnerskom, poslovnom odnosu, nego preduzetnici dođu nekakvi humanitarci na čijim leđima obitavaju paraziti koji se još nazivaju i zaposleni: "Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (…) su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom)."

Ostatak Minićevog posta više liči na mešavinu žalopojke nad sopstvenom sudbinom i diletantskog pokušaja životne filozofije, pa se tu može pročitati da su ljudi "generalno stoka". Minić, koji očigledno prezire socijalizam, skreće u nešto što jako podseća na nacionalsocijalizam: "Tužno je da žene od 55 godina u Maksiju rade za 20.000 na kasi ceo dan, ali još je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogućnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde."

Time smo stigli do suštine. "Kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko", dolazimo do prirodnog stanja, onog u kome je čovek čoveku vuk. Slično Andoru, koji se u svom narednom blog postu, pod maskom kritike socijalizma, odnosno komunizma u kom je odrastao, zapravo obrušio samo i jedino na principe solidarnosti i socijalne pravde, i Minić previđa da sve civilizovano na ovom svetu počiva upravo na prevazilaženju i pobeđivanju zakona prirode, bar onakvih kakvima ih on zamišlja. Čak i bez ulaženja u ideološku raspravu "socijalizam ili kapitalizam", jasno je da ovde imamo posla sa opasno pobrkanim lončićima i slikom sveta koja nema baš mnogo podudarnosti sa stvarnim stanjem u kom se taj svet nalazi. Ukratko, svet ne izgleda onako kako ga vide Minić, 1000 korisnika Fejsbuka i 430 tviteraša koji su na mrežama podelili njegov tekst. Ili bar ne izgleda samo tako. Jer niko ne spori da je preduzetnicima u Srbiji teško i da pred njima stoji mnogo više prepreka ("bioloških neprijatelja") nego što bi smelo. Problem je što ti neprijatelji nisu zaposleni, žene i stariji od pedeset godina; previđa se i da poslodavci radnicima ne daju plate, već ih ovi sami zarađuju. Koliki god da profit firma ostvaruje, ostvaruje ga zaslugom nečijeg rada.

MERILA: Nakon Minićevog bloga, na domaćoj blogerskoj sceni osvanulo je nekoliko mnogo uravnoteženijih tekstova, koji su donekle ublažili prvobitni utisak zastrašujućeg antagonizma koji poslodavci gaje prema sopstvenim zaposlenicima. Međutim, ostaje činjenica da je Minićev tekst imao ubedljivo najvećeg odjeka i da je na društvenim mrežama naišao na veliko razumevanje i podršku.

Prašina koja se na internetu podigla oko ovih blogova lako bi se mogla podvesti pod kategoriju zvanu bura u čaši vode. To što se neki mladi preduzetnik ljuti jer ne može da otpusti trudnicu ili što ne može tek tako da otpusti koga hoće i kad hoće, lako se može oboriti argumentom u Minićevom stilu: otvorite četvore oči kad zapošljavate, u suprotnom, sami ste krivi. Međutim, poslednji događaji na blogerskoj sceni u Srbiji, sa sve pratećim reakcijama i komentarima, pokazuju nešto mnogo važnije: ona teorija po kojoj je jedan od glavnih problema ovog društva devastacija srednje klase, ako je ikada i bila tačna, više nije. Nove tehnologije, nova zanimanja i profesije stvorili su nove mogućnosti na kojima je iznikla jedna nova srednja klasa mladih preduzetnika, stručnjaka i menadžera koji su se sopstvenim sposobnostima i radom izborili za određeni kvalitet života i društveni status. U uslovima ekonomske krize taj status je svakako ugrožen, pa su ovakvi blogovi i uvrede iznete na račun zaposlenih zapravo reakcija na frustraciju izazvanu pokušajima da se u Srbiji posluje istovremeno legalno i uspešno. Pravi problem ove nove srednje klase leži na drugom mestu, u principima po kojima funkcionišu. Jer, u njihovom svetu profit je jedino merilo vrednosti (što pokazuju komentari u kojima se veliča ekspanzija kineske ekonomije, bez obzira na sve druge mane tog društva), a još više uznemirava to što se uspeh, inače individualna i prilično efemerna kategorija, postavlja za objektivnu vrednost koja se opet meri samo i jedino – zaradom. Tako shvaćen kapitalizam daleko je od zapadne varijante koja je navodno nekakav uzor mladim privrednicima, već više liči na onu brutalnu dikensovsku verziju.