Snijeg pade na svetoga Savu, usred zime kad mu vrijeme nije, snijeg pade drumi zapadoše, dragi dragu naći ne mogaše, more, nije pao sneg da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag…

Narodna skupština Srbije sastala se 27. januara na Svetoga Savu, po vejavici u Beogradu – i nije odlučila ništa.

Dvanaest sati pre početka zasedanja konstitutivne skupštine DSS, G17 plus i SPO–NS nisu postigli sporazum sa DS-om o podršci zajedničkom kandidatu za predsednika Skupštine. Poslednji predlog DSS-a bio je da se iz njegovih redova izabere predsednik Skupštine koji bi na tom mestu ostao do izbora nove vlade. Predlog je bio da se u slučaju da se postigne dogovor, da DSS predloži mandatara za sastav vlade, za predsednika Skupštine izabere poslanik sa liste DS-a. U međuvremenu bi Živkovićeva vlada nastavila da vlada dok bi parlament nastavio da zaseda. Na mestu predsednika veća u Skupštini državne zajednice ostao bi Dragoljub Mićunović, Boris Tadić bi ostao ministar vojni, Goran Svilanović ministar spoljnih poslova, a Maršićanin bi postao član Vrhovnog saveta odbrane. Takvo stanje je po tom predlogu trebalo da potraje do sastavljanja nove vlade. DS je podršku takvom kandidatu uslovljavao time da DSS pristane da se publikuje saopštenje o tome da su počeli pregovori o sastavljanju većinske vlade (podrazumeva se da bi u njoj učestvovao i DS). Oni bi dakle glasali za one koje su pre osamnaest meseci isključli iz DOS-a, ako ih ovi prime u užu koaliciju, a ovi neće.

DSS, dakle, u ovom času ne odustaje od manjinske vlade, a Koštunica je izjavio da se do većinske vlade može doći tek njenom kasnijom rekonstrukcijom. DS nije pristao da glasa na osnovu tog daljinskog obećanja i do sporazuma nije došlo.

SAZIV I GLASANjE: Na prvom zasedanju Skupštine na Svetoga Savu 27. januara 2004, jednog trenutka jako su se približili novi vanredni parlamentarni izbori.

Na skupštinskom zasedanju se desila jedna bitna stvar. Republička izborna komisija podnela je izveštaj o sprovedenim izborima i o tome koja su uverenja o izboru za narodne poslanike u saglasnosti sa izveštajem, čime je potvrđen mandat novim narodnim poslanicima. Verifikaciona komisija je potvrdila te mandate, što znači da starim poslanicima imunitet više ne važi.

Odgovornost za stanje u državi preuzelo je novih 250 ljudi, koliko da se zna koga treba juriti. Mnogi od njih bili su i u ranijim sastavima i u različitim koalicijama, ali to je što je, sporedna, takoreći feljtonistička stvar. Po sadašnjoj praksi ustanovljenoj posle odluke Ustavnog suda o neustavnosti člana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika, narodni predstavnici su "vlasnici" mandata, oni su dobili mandat od naroda i za svoje ponašanje odgovaraju biračima, a formalno ne zavise od volje partijskih centrala koje su ih stavile na liste i finansirale njihov izbor, mada po zakonu o finansiranju političkih stranaka izborne troškove strankama država nadoknađuje prema broju osvojenih mandata. Različite stranke su se različito obezbeđivale od bekstva poslanika u drugi tabor – neke su sakupljale blanko ostavke, a radikali su u crkvi položili zakletvu.

Prvog dana zasedanja poslanici su se disciplinovano držali onoga što su odlučile njihove centrale, a partijske centrale nisu našle zajednički jezik i nije sakupljena dovoljna većina za izbor predsednika Skupštine, dakle za njeno funkcionalno aktiviranje.

Konstitutivnom Skupštinom je kao najstariji poslanik predsedavao Velimir Simonović, profesor Mašinskog fakulteta koji ima veoma dug poslanički staž. On je izabran na listi DSS-a na koju je prešao iz Demokratskog centra.

DSS je ponudio partiji G17 plus da predloži kandidata za predsednika Skupštine Srbije, ali se ova partija odrekla takve mogućnosti radi nalaženja zajednički prihvatljivog kandidata. DSS je nakon toga predložio Dragana Maršićanina, a tu kandidaturu su podržali poslanici stranaka G17 plus i SPO–NS. Maršićanin je bio predsednik Skupštine izabran glasovima DOS-a (176) i smenjen je u januaru 2002, posle rascepa na liniji DOS–DSS.

Tomislav Nikolić je u ime SRS-a za predsednika Skupštine predložio Gordanu Pop-Lazić. Ona je u ime poslaničke grupe SRS-a u jesen 2003. obrazlagala predlog za smenu predsednice Skupštine Nataše Mićić i za izglasavanje nepoverenja vladi Zorana Đinđića. Ona je tada održala jedan od najdužih govora u novijoj istoriji srpskog parlamentarizma.

Probno glasanje o tome da li povodom predloga treba voditi raspravu dalo je rezultat – 146 za to da se rasprava ne vodi, a za raspravu 102. Radikali su prvog dana skupštinskog zasedanja izveli jednu političku provokaciju – svi su nosili majice s likom Vojislava Šešelja.

Na predlog Velimira Simonovića glasalo se javno, prozivkom. Svaki poslanik bi ustao i glasno rekao za koga glasa a predsedavajući skupštine je glasno ponovio njegovo ime i ime kandidata za koga glasa. Uz nekoliko pošalica, glasanje je proteklo u redu.

Oba kandidata, Dragan Maršićanin i Gordana Pop-Lazić bili su na glasanju uzdržani, što je jedini napredak u odnosu na ono prethodno glasanje za predsednika Skupštine kada je Nataša Mićić glasala za samu sebe.

Dragan Maršićanin je dobio 107 glasova, Gordana Pop-Lazić 80, uzdržanih poslanika bilo je 61, a glasalo ih je ukupno 248. To znači da su uzdržane bile liste DS-a (37) i SPS-a (22 poslanika). DS glasanje o predsedniku Skupštine, kao što je rečeno, uslovljava početkom pregovora o većinskoj vladi demokratskog bloka, što DSS neće da prihvati; da se prekine licitiranje o podobnosti pojedinih funkcionera pred sednicu ove stranke, što će se teško dogoditi ako se posle neizbora predsednika Skupštine rasplamsa političko sporenje.

SPS, kako izgleda, svoje dalje glasanje o predsedniku Skupštine može usloviti dogovorom o podeli odgovornosti u skupštinskim telima, što je izgleda manji problem.

Pošto nijedan od predloženih kandidata nije dobio glasove većine prisutnih poslanika (to je u ovom slučaju polovina od 248 plus jedan glas, dakle 125), predsednik Skupštine nije izabran i Velimir Simonović je po saopštavanju rezultata dao pauzu od pola sata radi konsultacija sa šefovima poslaničkih grupa kako bi se odlučilo o nastavku sednice i o ponavljanju postupka.

A ŠTA SAD: Nastavak sednice zakazan je za petak 30. januara. Za jednu sličnu, mada ne tako važnu pauzu vezana je ona stara skupštinska anegdota iz koje sto godina nije izvučeno naravoučenije. Neko se zainatio, odbija da glasa za budžet sve govoreći da je seljak dao i crno ispod nokta. Pašić kaže pomoćniku: "Idi pitaj ga šta hoće." "Hoće da se smanje porezi." " Samo ga pitaj…" Ovaj pita, a pobunjenik bez uzdržavanja odgovara: "Kako šta ‘oću! I poslednja beogradska kurva domogla se Pariza, a moja Milica, prva u klasi, ne može…" Pogodite da li se i Milica domogla Pariza.

Ako skupština ne bude izabrala predsednika, ostaje da se po analogiji odlučuje o ingerencijama sadašnjeg predsedavajućeg. Neki od pravnika koje smo konsultovali (Miodrag Jovanović s Pravnog fakulteta, Press klub) slažu se s onim što je ovih dana izjavljivao predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić – da predsedavajući Skupštine u nedostatku izabranog predsednika Skupštine mora vršiti i dužnost predsednika Republike. Ako ni nastavak skupštinske sednice ne dovede do izbora predsednika Skupštine, jednog trenutka bi se moralo pokazati neophodnim da najstariji poslanik bude taj koji će raspisati nove parlamentarne izbore.

U toku konsultacija o vladi malo je pominjana činjenica da još traje ono stanje samoprodužavajućeg v.d. stanja predsednika Republike i da je rok od 60 dana za raspisivanje predsedničkih izbora istekao. Zahvaljujući sadašnjem odnosu snaga u demokratskom bloku, koji je još daleko od saglasnosti o vladi, raspodeli moći, pa i o zajedničkom kandidatu za predsednika Republike, radikali bi mogli biti favoriti na tim izborima, ako partije demokratskog bloka ne postignu saglasnost o podršci zajedničkom kandidatu. U nacrtu koalicionog sporazuma DSS-a, G17 plus i SPO–NS prvom tačkom optimistički je predviđeno da se ustav u Skupštini usvoji u roku od tri meseca. U pomenutom nacrtu predviđeno je i da se posle konstituisanja Narodne skupštine u najkraćem roku stavi van snage Zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije. No i to pitanje ostaje u senci blokirajućih sporova.

Ukratko, kakvo je stanje u državi?

Zasad je propao pokušaj da stara vlada vlada, a nova skupština zaseda. Ovako, vlada u ostavci vlada, Skupština još ne može da je kontroliše, izabranog predsednika Republike nema.

Jedini legitimitet tumača narodne volje je sada u rukama 250 izabranih poslanika, ali taj legitimizovani autoritet je rasitnjen u sitne aspre partijskih svađa, taj legitimitet je sada u difuznom stanju pošto još nisu izabrani skupštinski organi kako bi mogao da počne posao koji Skupština treba da radi – zakonodavna aktivnost i kontrola postojeće vlasti, izbor vlade.

Biti narodni predstavnik je nešto više od partijskog potrčka – to naša politička klasa teško shvata. Da li će izabrani narodni predstavnici uzdići svoj autoritet iznad autoriteta partijskih vođstava, da li će ih slušati ili će na njih izvršiti pritisak da nađu sporazum i rade za narod i državu, videće se; no sudeći po dosadašnjem ponašanju, male su šanse za to.

Istorija Narodne skupštine Srbije kaže da je narodno predstavništvo zasedalo u vreme Srpsko-turskog rata 1876–1878, Balkanskih ratova 1912–1913. i Prvog svetskog rata, do povlačenja preko Albanije oktobra 1915. Pored ostalog, donela je više zakona o ratnim kreditima. Neće biti da je sadašnji sukob partijskih oligarhija i slabost sadašnje političke klase po srpsku skupštinu pogubniji od jednog srpsko–turskog, dva balkanska i jednog svetskog rata.