Najveći problemi srpskog zdravstva
foto: rade prelić / tanjug
Crni dani za ljude u belom
Zdravstvene ustanove u Srbiji izgledaju ili kao svemirski brod ili kao poljska bolnica, sredine nema. Buduće majke u porodilište ne moraju same da donesu jedino porođajni sto. Lekara nema dovoljno, ali zato nezdravstvenog kadra u zdravstvu ima 22.000. A to je samo početak liste problema domaćeg zdravstva
Podvig niških hirurga koji su radili 100 dana bez prestanka kako bi smanjili liste čekanja naišao je na pohvale, ali i na kritiku sistema u kom neko mora da se žrtvuje na taj način. Duge liste čekanja samo su jedan od problema domaćeg zdravstva. Istini za volju, ono nikada nije bilo sjajno, ali i lekari i pacijenti složiće se da je u poslednjih nekoliko decenija zdravstveni sistem Srbije išao uglavnom nizbrdo. Zatim je došla pandemija novog korona virusa i poslužila kao lupa pod kojom su svi problemi samo postali još bolje vidljivi. Ako bi nekako mogli da se kategorišu, problemi domaćeg zdravstva se najpre dele u dve grupe: na one koji muče zdravstvene radnike i one koji muče pacijente, odnosno građane.
ZDRAVSTVENE USTANOVE
Zdravstvene ustanove u Srbiji su – protivrečne. To je čudan izbor reči za zgrade u kojima se ljudi leče, ali evo upravo niškog primera: novi deo Kliničkog centra izgleda kao najsavremenija zdravstvena ustanova u Evropi. Stari deo, u kom je još uvek veliki broj specijalističkih klinika zaleđen je u vremenu, jer u njega nije ulagano više od tri decenije. Slično je i sa kliničkim centrima u ostatku Srbije: dovoljno je prošetati po krugu Kliničkog centra Srbije i videti kolika je razlika između dve zgrade koje se nalaze jedna do druge. Kragujevac, čiji je klinički centar nedavno u nazivu dobio i reč “univerzitetski”, ima zgradu klinike za dermatovenerologiju koja se doslovno raspada i spolja i iznutra. Neko će reći: pa dobro, oni samo prepisuju masti i pomade, ne znajući da na dermatovenerološkim klinikama leži ogroman broj pacijenata sa nimalo bezazlenim oboljenjima, te da njihova stanja zahtevaju besprekornu higijenu, koju nije moguće postići tamo gde su zidovi sferični od vlage i spore buđi lete na sve strane. Dakle, jedan od najvećih i možda najčudnijih problema srpskog zdravstva jeste to što nam klinike izgledaju ili kao svemirski brodovi ili kao poljske bolnice. Sredine nema.
TEHNIČKA OPREMLJENOST
Po pitanju opremljenosti, slično je kao i sa stanjem u ustanovama. Negde postoje najsavremeniji skeneri, aparati za magnetnu rezonancu, dok negde nema ni – gaze. Iz nekog neutvrđenog razloga, najčešće je to slučaj sa porodilištima. To zna svaka žena u bilo kom delu Srbije koja se priprema za porođaj, pa iz porodilišta dobije spisak šta sve da stavi u čuvene “dve velike kese”. Lične stvari i pribor za higijenu najmanja su stavka. Sredstva za negu rane posle porođaja, povidon jod, mrežasti ulošci i slične stvari za koje bi čovek pomislio da ih u porodilištu ima više nego bilo gde drugde, najbitnije su stvari koje porodilje moraju same da donesu. Srpska porodilišta kao da imaju samo porođajne stolove, zdravstveni kadar i konce za ušivanje. Sve drugo treba doneti.
Grube procene kažu da čak i tamo gde povremeno stigne neki noviji dijagnostički uređaj, to nije velika pomoć, jer je recimo jedan skener dizajniran tako da za vreme roka trajanja na njemu bude pregledano 10.000 pacijenata, dok u našoj realnosti kroz njega prođe 12.000 pacijenata godišnje, i to onih koji uspeju da dođu na red.
Kada je reč o aparatima za zračenje, u Srbiji na svakih 250.000 stanovnika postoji po jedan. U pojedinim kliničkim centrima onkološki pacijenti često znaju koji je najnoviji, pa kad dođu na zračenje, insistiraju da budu baš na njemu.
MANJAK ZDRAVSTVENOG KADRA
U državnim zdravstvenim ustanovama je 2020. godine radilo 2.700 lekara manje nego 2015. godine, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”.
Prema poslednjim podacima, u državnom zdravstvu radi 13.700 lekara specijalista, što je za 1.200 manje nego 2016. godine.
Opao je i broj doktora bez specijalizacije, sa 5.100 na 3.600, a jedino je porastao broj medicinskih sestara i tehničara, sa 38.600 na 42.800. Najviše srednjeg stručnog kadra zaposleno je prve godine pandemije, pa je tako 2019. bilo blizu 37.000 medicinskih sestara i tehničara u državnom zdravstvu, da bi njihov broj na kraju 2020. godine porastao za 5800. Upravo zbog zapošljavanja medicinskih sestara i tehničara porastao je i ukupni broj radnika u zdravstvu. Poslednjeg dana 2020. godine u državnom zdravstvu radilo je 105.200 ljudi, a to je za 5000 više nego 2019. godine, a za 1200 više nego 2016. godine.
Na kraju 2020. godine, što su poslednji dostupni podaci, u sistemu zdravstvene zaštite radilo je više od 105.000 radnika koji su imali ugovore na neodređeno. Od ovog broja, 22.000 je nemedicinskih radnika, što je gotovo identično kao i pre pet godina, a uz to, ogroman broj nemedicinskog kadra u zdravstvu još jedan je od problema koji čekaju rešenje.
Lekarska komora Srbije godišnje izda oko 800 sertifikata dobre prakse, koji su lekarima potrebni da bi radili u inostranstvu. Polovina njih se nakon stručnog usavršavanja vraća u zemlju, dok druga polovina zbog boljih uslova, bržeg pronalaženja posla i većih plata ostaje u zemljama Evropske unije.
LISTE ČEKANJA
Ako u Gugl pretragu unesete “zašto su u Srbiji duge liste čekanja”, obratite pažnju na datume medijskih objava koje pretraživač izbacuje na prvoj strani. Najstarije objave datiraju iz 2008. a čini se kao da su pisane danas. Osnovni kriterijumi za utvrđivanje lista čekanja, za slučajeve koji nisu hitni, jesu zdravstveno stanje pacijenta i datum javljanja zdravstvenim ustanovama. One mogu da vrše promene u listama, ali za to moraju da postoje precizni razlozi i o svakoj promeni dužne su da obaveste pacijente. Pacijenti se i ovde dovijaju: još 2018. časopis “Nova ekonomija” objavio je priču žene koja je trebalo da bude operisana 2021. Otišla je u manje mesto u Srbiji, tamo prijavila novo prebivalište i uspela da stigne na operaciju mnogo pre 2021.
“Moramo napraviti mnogo lakšu komunikaciju lekara opšte prakse sa sekundarnim i tercijarnim centrima. Put pacijenta od kada oseti prve simptome do dijagnostifikovanja i na kraju do lečenja mora biti mnogo lakši i jednostavniji”, rekla je nedavno ministarka Grujičić za “Politiku”. Dodala je da je svesna da je potrebno rešavati problem “gomile nepotrebnih procedura” zbog kojih građani satima sede po hodnicima i po nekoliko nedelja ili meseci čekaju na neke osnovne stvari.
Specijalistički pregledi nisu ništa manji problem: iako od 2016. godine postoji Integrisani zdravstveni informacioni sistem (IZIS) preko kog je moguće zakazati specijalističke preglede, slobodnih datuma u bliskoj budućnosti jednostavno nema. Donedavno je bio problem i to što su pacijenti mogli da odu kod svog izabranog lekara samo od 1. do 5. u mesecu kako bi zakazali specijalistički pregled, ali na sreću, nova ministarka zdravlja Danica Grujičić ukinula je tu praksu. Ta procedura zaista nije imala nikakvog smisla: osoba se javi svom izabranom lekaru zbog određenog problema, na primer, 7. aprila, lekar proceni da je pacijentu potreban pregled, na primer, urologa, ali taj pregled nije mogao da bude zakazan odmah, nego pacijent mora ponovo da dođe kod svog lekara negde između 1. i 5. maja, a do tad – ko živ, ko mrtav. Neke grube procene kažu da građani Srbije na specijalističke preglede u privatnom sektoru potroše godišnje između 50.000 i 100.000 dinara iako ove usluge već plaćaju kroz obavezno zdravstveno osiguranje.
PARALELNI ZDRAVSTVENI SISTEMI
Ukoliko su pacijenti za hospitalizaciju, ali imaju neko hronično oboljenje i imaju novca za privatne specijaliste, život im izgleda tako što odlaze kod privatnika, plaćaju nešto što su već platili državnoj ustanovi i sve je lako dok ne stignemo do propisane terapije. Oni koji se leče u privatnim ustanovama plaćaju punu cenu lekova na kojoj god da su oni listi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Tek ponešto od lekova, ako je dobre volje, izabrani lekar može da uvede u karton pacijenta i izda mu recept. No, to ne zavisi samo od dobre volje izabranog lekara u državnom domu zdravlja, već i od vrste leka. Naime, bez specijalističkog pregleda u državnoj ustanovi, izabrani lekar nema na osnovu čega i kako da vam izda recept. U tom kontekstu, pacijenti koji se leče privatno ili u državnom sistemu, u svojim kartonima u domovima zdravlja su potpuno zdravi iako mogu da imaju bolesti u rasponu od psorijaze do srčane insuficijencije. U tom smislu, ona procenjena suma koju građani izdvajaju za privatno zdravstvo mnogo je veća kad se na nju dodaju i lekovi.
Dodatni problemi o kojima se možda i najmanje govori jesu povremene nestašice lekova bez kojih mnogi pacijenti jednostavno ne smeju da ostanu, poput regulatora šećera, lekova za razređivanje krvi ili lekova za prevenciju stvaranja masnih naslaga na ugrađenim stentovima u krvnim sudovima. Uz nestašice, problem su i lekovi koji jesu ili nisu na pozitivnim listama RFZO-a.
Navešćemo samo jedan primer: nakon srčanog udara, svako, apsolutno svako, u narednih godinu dana mora da pije baš jedan jedini lek koji postoji na našem tržištu i košta 6000 dinara (doza za četiri nedelje). Uz njega ide lek za usporavanje srčanog ritma, takođe jedan jedini na tržištu, čija se cena kreće od 4500 do 5700 dinara. Nijedan od ova dva leka nije na listama RFZO-a. Uz ova dva leka propisuje se još 4 ili 5 drugih koji nisu jeftini ni po kojim kriterijumima.
U prevodu, ako ste rešili da dobijete (i preživite) srčani udar, spremite najmanje hiljadu i po (brojevima 1500) evra za narednu godinu samo za lekove. I to je sve što treba da znamo o srpskom zdravstvu.
ZDRAVSTVENE USTANOVE
Zdravstvene ustanove u Srbiji su – protivrečne. To je čudan izbor reči za zgrade u kojima se ljudi leče, ali evo upravo niškog primera: novi deo Kliničkog centra izgleda kao najsavremenija zdravstvena ustanova u Evropi. Stari deo, u kom je još uvek veliki broj specijalističkih klinika zaleđen je u vremenu, jer u njega nije ulagano više od tri decenije. Slično je i sa kliničkim centrima u ostatku Srbije: dovoljno je prošetati po krugu Kliničkog centra Srbije i videti kolika je razlika između dve zgrade koje se nalaze jedna do druge. Kragujevac, čiji je klinički centar nedavno u nazivu dobio i reč “univerzitetski”, ima zgradu klinike za dermatovenerologiju koja se doslovno raspada i spolja i iznutra. Neko će reći: pa dobro, oni samo prepisuju masti i pomade, ne znajući da na dermatovenerološkim klinikama leži ogroman broj pacijenata sa nimalo bezazlenim oboljenjima, te da njihova stanja zahtevaju besprekornu higijenu, koju nije moguće postići tamo gde su zidovi sferični od vlage i spore buđi lete na sve strane. Dakle, jedan od najvećih i možda najčudnijih problema srpskog zdravstva jeste to što nam klinike izgledaju ili kao svemirski brodovi ili kao poljske bolnice. Sredine nema.
TEHNIČKA OPREMLJENOST
Po pitanju opremljenosti, slično je kao i sa stanjem u ustanovama. Negde postoje najsavremeniji skeneri, aparati za magnetnu rezonancu, dok negde nema ni – gaze. Iz nekog neutvrđenog razloga, najčešće je to slučaj sa porodilištima. To zna svaka žena u bilo kom delu Srbije koja se priprema za porođaj, pa iz porodilišta dobije spisak šta sve da stavi u čuvene “dve velike kese”. Lične stvari i pribor za higijenu najmanja su stavka. Sredstva za negu rane posle porođaja, povidon jod, mrežasti ulošci i slične stvari za koje bi čovek pomislio da ih u porodilištu ima više nego bilo gde drugde, najbitnije su stvari koje porodilje moraju same da donesu. Srpska porodilišta kao da imaju samo porođajne stolove, zdravstveni kadar i konce za ušivanje. Sve drugo treba doneti.
Grube procene kažu da čak i tamo gde povremeno stigne neki noviji dijagnostički uređaj, to nije velika pomoć, jer je recimo jedan skener dizajniran tako da za vreme roka trajanja na njemu bude pregledano 10.000 pacijenata, dok u našoj realnosti kroz njega prođe 12.000 pacijenata godišnje, i to onih koji uspeju da dođu na red.
Kada je reč o aparatima za zračenje, u Srbiji na svakih 250.000 stanovnika postoji po jedan. U pojedinim kliničkim centrima onkološki pacijenti često znaju koji je najnoviji, pa kad dođu na zračenje, insistiraju da budu baš na njemu.
MANJAK ZDRAVSTVENOG KADRA
U državnim zdravstvenim ustanovama je 2020. godine radilo 2.700 lekara manje nego 2015. godine, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”.
Prema poslednjim podacima, u državnom zdravstvu radi 13.700 lekara specijalista, što je za 1.200 manje nego 2016. godine.
Opao je i broj doktora bez specijalizacije, sa 5.100 na 3.600, a jedino je porastao broj medicinskih sestara i tehničara, sa 38.600 na 42.800. Najviše srednjeg stručnog kadra zaposleno je prve godine pandemije, pa je tako 2019. bilo blizu 37.000 medicinskih sestara i tehničara u državnom zdravstvu, da bi njihov broj na kraju 2020. godine porastao za 5800. Upravo zbog zapošljavanja medicinskih sestara i tehničara porastao je i ukupni broj radnika u zdravstvu. Poslednjeg dana 2020. godine u državnom zdravstvu radilo je 105.200 ljudi, a to je za 5000 više nego 2019. godine, a za 1200 više nego 2016. godine.
Na kraju 2020. godine, što su poslednji dostupni podaci, u sistemu zdravstvene zaštite radilo je više od 105.000 radnika koji su imali ugovore na neodređeno. Od ovog broja, 22.000 je nemedicinskih radnika, što je gotovo identično kao i pre pet godina, a uz to, ogroman broj nemedicinskog kadra u zdravstvu još jedan je od problema koji čekaju rešenje.
Lekarska komora Srbije godišnje izda oko 800 sertifikata dobre prakse, koji su lekarima potrebni da bi radili u inostranstvu. Polovina njih se nakon stručnog usavršavanja vraća u zemlju, dok druga polovina zbog boljih uslova, bržeg pronalaženja posla i većih plata ostaje u zemljama Evropske unije.
LISTE ČEKANJA
Ako u Gugl pretragu unesete “zašto su u Srbiji duge liste čekanja”, obratite pažnju na datume medijskih objava koje pretraživač izbacuje na prvoj strani. Najstarije objave datiraju iz 2008. a čini se kao da su pisane danas. Osnovni kriterijumi za utvrđivanje lista čekanja, za slučajeve koji nisu hitni, jesu zdravstveno stanje pacijenta i datum javljanja zdravstvenim ustanovama. One mogu da vrše promene u listama, ali za to moraju da postoje precizni razlozi i o svakoj promeni dužne su da obaveste pacijente. Pacijenti se i ovde dovijaju: još 2018. časopis “Nova ekonomija” objavio je priču žene koja je trebalo da bude operisana 2021. Otišla je u manje mesto u Srbiji, tamo prijavila novo prebivalište i uspela da stigne na operaciju mnogo pre 2021.
“Moramo napraviti mnogo lakšu komunikaciju lekara opšte prakse sa sekundarnim i tercijarnim centrima. Put pacijenta od kada oseti prve simptome do dijagnostifikovanja i na kraju do lečenja mora biti mnogo lakši i jednostavniji”, rekla je nedavno ministarka Grujičić za “Politiku”. Dodala je da je svesna da je potrebno rešavati problem “gomile nepotrebnih procedura” zbog kojih građani satima sede po hodnicima i po nekoliko nedelja ili meseci čekaju na neke osnovne stvari.
Specijalistički pregledi nisu ništa manji problem: iako od 2016. godine postoji Integrisani zdravstveni informacioni sistem (IZIS) preko kog je moguće zakazati specijalističke preglede, slobodnih datuma u bliskoj budućnosti jednostavno nema. Donedavno je bio problem i to što su pacijenti mogli da odu kod svog izabranog lekara samo od 1. do 5. u mesecu kako bi zakazali specijalistički pregled, ali na sreću, nova ministarka zdravlja Danica Grujičić ukinula je tu praksu. Ta procedura zaista nije imala nikakvog smisla: osoba se javi svom izabranom lekaru zbog određenog problema, na primer, 7. aprila, lekar proceni da je pacijentu potreban pregled, na primer, urologa, ali taj pregled nije mogao da bude zakazan odmah, nego pacijent mora ponovo da dođe kod svog lekara negde između 1. i 5. maja, a do tad – ko živ, ko mrtav. Neke grube procene kažu da građani Srbije na specijalističke preglede u privatnom sektoru potroše godišnje između 50.000 i 100.000 dinara iako ove usluge već plaćaju kroz obavezno zdravstveno osiguranje.
PARALELNI ZDRAVSTVENI SISTEMI
Ukoliko su pacijenti za hospitalizaciju, ali imaju neko hronično oboljenje i imaju novca za privatne specijaliste, život im izgleda tako što odlaze kod privatnika, plaćaju nešto što su već platili državnoj ustanovi i sve je lako dok ne stignemo do propisane terapije. Oni koji se leče u privatnim ustanovama plaćaju punu cenu lekova na kojoj god da su oni listi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Tek ponešto od lekova, ako je dobre volje, izabrani lekar može da uvede u karton pacijenta i izda mu recept. No, to ne zavisi samo od dobre volje izabranog lekara u državnom domu zdravlja, već i od vrste leka. Naime, bez specijalističkog pregleda u državnoj ustanovi, izabrani lekar nema na osnovu čega i kako da vam izda recept. U tom kontekstu, pacijenti koji se leče privatno ili u državnom sistemu, u svojim kartonima u domovima zdravlja su potpuno zdravi iako mogu da imaju bolesti u rasponu od psorijaze do srčane insuficijencije. U tom smislu, ona procenjena suma koju građani izdvajaju za privatno zdravstvo mnogo je veća kad se na nju dodaju i lekovi.
Dodatni problemi o kojima se možda i najmanje govori jesu povremene nestašice lekova bez kojih mnogi pacijenti jednostavno ne smeju da ostanu, poput regulatora šećera, lekova za razređivanje krvi ili lekova za prevenciju stvaranja masnih naslaga na ugrađenim stentovima u krvnim sudovima. Uz nestašice, problem su i lekovi koji jesu ili nisu na pozitivnim listama RFZO-a.
Navešćemo samo jedan primer: nakon srčanog udara, svako, apsolutno svako, u narednih godinu dana mora da pije baš jedan jedini lek koji postoji na našem tržištu i košta 6000 dinara (doza za četiri nedelje). Uz njega ide lek za usporavanje srčanog ritma, takođe jedan jedini na tržištu, čija se cena kreće od 4500 do 5700 dinara. Nijedan od ova dva leka nije na listama RFZO-a. Uz ova dva leka propisuje se još 4 ili 5 drugih koji nisu jeftini ni po kojim kriterijumima.
U prevodu, ako ste rešili da dobijete (i preživite) srčani udar, spremite najmanje hiljadu i po (brojevima 1500) evra za narednu godinu samo za lekove. I to je sve što treba da znamo o srpskom zdravstvu.
