Pre nekoliko dana započela je nova sezona grejanja. Radijatori u stambenim objektima priključenim na daljinsko grejanje upaljeni su 15. oktobra. S druge strane, kako je zahladilo u poslednjih nekoliko dana, aktivirala su se i individualna ložišta, odnosno domaćinstva koja koriste energetski neefikasna i štetna goriva, što se već može videti i po vazduhu u Beogradu. U jutarnjim satima, dana kada završavamo ovaj tekst, u nekoliko beogradskih opština vazduh je zbog povećane koncentracije PM 2.5 bio klasifikovan kao opasan za osetljive grupe. Individualna ložišta su, tokom grejne sezone, prepoznata kao jedan od najvećih zagađivača.

Tendencija da se što više domaćinstava prebaci na daljinsko grejanje postoji, a i u pitanju je važan i neizbežan proces kako bi se poboljšala energetska efikasnost na nivou cele države. Međutim, reč je o dugom i za domaćinstva prilično mukotrpnom poslu, odnosno pozamašnom finansijskom trošku. Tokom 2020. godine, premijerka Ana Brnabić je najavila da će iskorenjivanje individualnih ložišta biti postignuto do 2025. godine. Uprkos određenim pomacima, čini se da će taj rok, kao i mnogi drugi, biti debelo probijen.

KAKO SE GREJEMO

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, na osnovu ankete rađene 2020. godine, primaran način grejanja je za 45,15 odsto domaćinstava bilo grejanje na drva, za 20,7 odsto je to bilo daljinsko grejanje, a pelet za svega 2,3 odsto.

Ministarstvo rudarstva i energetike u saradnji sa gradskim opštinama i lokalnim samoupravama subvencioniše zamenu starih peći i kotlova u domaćinstvima koja funkcionišu na principu individualnih ložišta. Domaćinstva prosečno dobijaju oko osamdeset hiljada dinara u vidu bespovratnih sredstava, dok ostatak moraju da plate sama. Uglavnom se za to prijavljuju domaćinstva koja koriste kotlove na ugalj, sa ciljem da pređu na gas ili pelet. Ove vrste energetske transformacije na mikro nivou i dalje su na dobrovoljnoj bazi, ali će, pre ili kasnije, doći do trenutka kada će ugalj morati da bude u potpunosti zamenjen.

Zanimljivo je da neki gradovi imaju jako slab odziv na pomenuta subvencionisanja, pa se javni pozivi raspisuju u nekoliko navrata, jer opredeljena sredstva nisu potrošena. Jedan takav primer je Niš, jedan od najzagađenijih gradova u Srbiji. Prošle godine za zamenu starih kotlova i peći u domaćinstvima u Nišu izdvojeno 17.6 miliona dinara, ali je, i nakon prva dva poziva, skoro trećina sredstava ostala neutrošena. S jedne strane, razlog može biti neinformisanost građana o postojanju ovih subvencija, ali određenu ulogu igra i nedovoljna zainteresovanost – razloga za to je više – da se napuste prljavi izvori energije, što otežava situaciju i dugoročno posmatrano.

Individualna ložišta su problem koji mora da se reši. Domaćinstva koja u kotlovima sagorevaju ugalj i drva moraće u nekom trenutku preći na druge energente, koji manje zagađuju. Jedan od razloga za odlaganje prelaska na gas, primera radi, može biti i strah od drastičnog porasta cene gasa kao energenta, te bojazan od velikih računa u budućnosti. Iako grejanje na drva na prvi pogled ne deluje štetno po životnu sredinu kao grejanje na ugalj, i te kako to jeste. Pelet je kao energent mnogo efikasniji; za istu količinu može se dobiti mnogo više toplote nego od drveta koje neracionalno rasipa energiju. Iskoristljivost ovog energenta je preko 90 odsto, dok je kod drveta i uglja najviše 70 odsto. Takođe, sagoreli pelet stvara neuporedivo manje pepela, tek između 0,5 i 1,5 odsto. Međutim, stvar je ipak kompleksnija.

Programski direktor RES Fondacije Aleksandar Macura kaže za “Vreme” da korišćenje peleta zaista omogućava komfornije grejanje usled veće mogućnosti za automatizaciju, kao i da u načelu dozvoljava bolje sagorevanje, pa i nešto veću efikasnost i niže emisije. Dodaje, međutim, da proizvodnja peleta ipak zahteva veliku potrošnju energije, pa je pelet gorivo sa nepovoljnim odnosom uložene energije u proizvodnju i dobijene korisne toplotne energije. Kako Macura objašnjava, kada je u pitanju prelaz na daljinsko grejanje, treba imati u vidu da infrastruktura nije svuda dostupna, da “današnje daljinsko grejanje u Republici Srbiji koje se zasniva na grejanju vode ogromnim kotlovima koji koriste uvozni prirodni gas i na distribuciji tako zagrejane vode kroz hiljade kilometara cevi ne može biti ekonomski konkurentno bez ozbiljnog upliva države na tržištu energije i energenata”. Smatra da takvo grejanje nije daljinsko grejanje budućnosti.

KO PREŽIVLJAVA, NE BIRA

A poseban problem predstavljaju individualna ložišta koja ne koriste ni samo ove energente, već ih kombinuju sa sirovinama koje nisu predviđene za grejanje, poput starog nameštaja, laminata, jeftinog i nekvalitetnog uglja ili bilo čega što može da gori. U mnogim domaćinstvima se nalaze i stare, neefikasne peći koje nisu predviđene za sve vrste energenata, te se na taj način ugrožavaju i zdravlje i okolina.

Prema podacima Ministarstva rudarstva i energetike iz 2021. godine, a kako je pisao “Energetski portal”, individualna ložišta su treći najveći zagađivač u Srbiji, posle velikih energetskih postrojenja i saobraćaja. Najekstremniji primeri su sagorevanja gume, plastike, stare odeće i obuće. Uzrok toga je – energetsko siromaštvo.

Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, donesen 2021. godine, propisao je, osim uštede energije, i smanjenje štetnog uticaja sagorevanja na životnu sredinu, kao i zabranu spaljivanja guma i plastike. Za ovo poslednje su propisane i kazne, a u Zakonu je jasno naznačeno da bi građani koji koriste individualna ložišta trebalo da pređu na energente koji manje zagađuju okolinu.

Iako su za ovaj prekršaj predviđene kazne i do sto pedeset hiljada dinara, nema podataka o tome da li ih je iko do sada platio. Međutim, čak i da se kazne redovno naplaćuju, teško da bi to rešilo problem. Zašto?

ENERGETSKO SIROMAŠTVO, TEŠKA BOLJKA

Aleksandar Macura definiše energetsko siromaštvo kao stanje u kojem pojedinac ili domaćinstvo nemaju na raspolaganju dovoljno mogućnosti ili resursa da obezbede količinu energetskih usluga koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život, na način koji ne ugrožava obezbeđenje drugih osnovnih životnih potreba članova domaćinstva ili šire zajednice.

Energetsko siromaštvo i individualna ložišta idu zajedno. Upravo oni građani koji lože različite sirovine koje nisu energenti spadaju u ovu kategoriju. Macura kaže za “Vreme” da energetsko siromaštvo pogađa sasvim sigurno više od milion domaćinstava u Srbiji, te da “uzrokuje prekomernu potrošnju novca i resursa (pre svega drveta) za dobijanje nedovoljne količine energije” uz, kako ističe, strašne posledice po životnu sredinu, uključujući i zagađenje vazduha. Kada se tome dodaju nestabilne cene energenata na tržištu, što nije slučaj samo u Srbiji, dobar deo ovih domaćinstava nema prevelikog izbora. Stoga, novčane kazne neće rešiti problem, već ga samo mogu produbiti. Naravno, to ne znači da zagađenje životne sredine ne treba da bude kažnjivo zakonom, već samo da je energetsko siromaštvo ozbiljan problem i prepreka ka postizanju energetske efikasnosti koja se mora rešavati sa najviših instanci.

Prošle godine je usvojena Uredba o energetski ugroženom kupcu koja definiše ovaj pojam i predviđa određene povlastice za domaćinstva koja spadaju u tu kategoriju – subvencionisanje cene električne energije i cene grejanja na gas u određenim mesecima. Subvencionisanja nema za one koji se greju na ugalj ili drva, s obzirom da bi na taj način država subvencionisala nešto što pokušava da prevaziđe kao energent. Međutim, problem je u tome što tako energetski ugroženi kupci ostaju izvan dometa pomoći, s obzirom da su većina tih domaćinstava individualna ložišta koja koriste čvrste izvore energije poput uglja i drveta. Na taj se način energetsko siromaštvo tretira samo delimično, dok je za energetski ugrožena, siromašna domaćinstva ulaganje u nove kotlove i peći čak i sa subvencijama, skoro neizvodljiv poduhvat.

Koje mere država preduzima da se energetsko siromaštvo umanji?

Kako Macura objašnjava, sem subvencija, ona ne čini skoro ništa da izmeni situaciju putem unapređenja energetske efikasnosti. Takođe, prema njegovim rečima, mehanizmi podrške za unapređenje energetske efikasnosti koje sprovodi država u saradnji sa lokalnim samoupravama u potpunosti “promašuju” veći deo stanovništva, jer domaćinstva u stanju energetskog siromaštva ili pod pretnjom od energetskog siromaštva obično nisu u stanju da sufinansiraju te mere, ali dodaje da u nekim lokalnim samoupravama poput Užica i Priboja postoje napori da se unapredi energetska efikasnost u energetski siromašnim domaćinstvima.

Drugim rečima, kako Slobodan Macura, ističe, Srbija jeste počela da se bavi ovim pitanjem, ali “nedovoljno i nedovoljno brzo”.