Kako su javili mediji u vanrednom stanju, bivši direktor Radio televizije Srbije, Dragoljub Milanović – osuđen na deset godina zatvora zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika RTS-a prilikom NATO bombardovanja – uhapšen je u Crnoj Gori i prebačen na izdržavanje kazne.

Milanović je na izdržavanje kazne trebalo da se javi 20. januara, međutim, kako je pušten na slobodu do pravosnažnosti presude, Dragoljub nije dragovoljno otišao u zatvor, nego je, kao što se kaže, nestao. Svi su se pitali, zna se ko najviše, gde je Milanović, tipovana Rusija, Kuba, egzotične zemlje, ali, pronađen tu i blizu. Gde, u Bijelom brdu, desetak kilometara od Bara prema Ulcinju. Specijalna jedinica SDB-a Crne Gore pronašla je Milanovića u vikendici, kako su mediji javili, Beograđanke M.K. Dragoljub, prilikom hapšenja, nije pružao otpor policiji koja ga je locirala na osnovu iskaza uhapšenih članova zemunskog klana. Po hapšenju osuđenik je iste večeri predat srpskoj policiji na aerodromu "Golubovci", odakle je avionom savezne vlade prebačen za Beograd, pa u Zabelu, u prijemno odeljenje, da se, uz pomoć stručnih lica, adaptira na zatvorske uslove.

Po Milanovićevom hapšenju Vlada Srbije izdala saopštenje u kome stoji da je ovaj imao bliske veze sa članovima zemunskog klana Miodragom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem, koji su direktno pomogli njegovo bekstvo služeći se lažnim legitimacijama, a namera, pa organizatora bekstva bila je, pazi sad, da Milanovića drže skrivenog do trenutka kada bi došlo do smene vlasti i Dragoljubovog povratka na javnu scenu. Eto, vratio se Dragoljub, uz malu pomoć izašao iz ilegale. Po nezavaničnim izvorima, čija su zapažanja našla mesto u medijima, Dragoljub dole stig’o 25. januara, ponaš’o se baš inkognito, primećivan kao "čovek sa bradom", lepo se vlad’o, na dobar dan odgovar’o sa, dobar dan, govorio da je stig’o iz nevolje, radnik Industrije motora u Rakovici, žena i deca ga isterali iz stana, pa doš’o da se sabere, uzme predah za nova životna iskušenja…

KAKO NE BI POGODIO: Pođemo i mi dole, pretpostavljamo k’o Dragoljub, pa putem. Pre Bijelog Polja, punkt sa crnogorskom policijom, preko polovine puta crveno-žuta letva, znak stop, policija, granica li je, prođemo letvu i stanemo. Kad policajac, pita, uz podrazumevajući naglasak, "Kako ulaziš u državu", znamo li mi da smo tako postupili u Njemačkoj da bi mogli da se pozdravimo sa dozvolom. Nekako se objasnismo, ali nas upisaše. Dalje, zna se, Morača, Podgorica, bilbordi, vidimo, nije Ekološka, nego Evropska Crna Gora. Vidimo i da na ti bilbordi ima i Filip Vujanović, a gde pogledaš imaju nalepnice, valjda predsedničke, "Čuvajte se, idu s leđa, Slavko i Peđa". Jes’ nedelja, jes’ 6. april, ali provejavaju pahuljice. Eto i Skadarskog jezera, Virpazar, čamci u pasivi, uzastopna reklama restorana "Voda u kršu", dođe i to, mesto Sotonići. Magistrala, dole more, gore motivi, još nema vegetacije, jedino ižđikljala neka mlečika k’o da je đubrena. Eto i Bara, ajd’ dalje, Dobre vode, stadosmo, trebalo bi da je tu negde, pa cilj putovanja.

Desetak kilometara od Bara, naseljeno mesto pod magistralom, siđemo, nigde nikog, ima more, objekti sišli u more, spazismo jednog gde nešto majstoriše, da pitamo, može, samo što ne rekosmo izađe jedan mlađi, jel’ zbog Milanovića, kako ne bi pogodio, to nam je koji kilometar dalje, most, pa Bijelo brdo, zna i ko je vlasnik kuće, Krsmanovići, tu su i prodavnice, sve je to Utjeha, mora da ima ljudi. Pogodismo, pa prodavnicu. Radi, ispred, uz pivu, dvojica, krupan i manje krupan, uz pivu. Pitasmo se, bog zna kako. Meštani, Bijelo brdo, kako ne znaju, eno gore, malo smo prošli, pre mosta, oni su iznad, selo Kunje. A ovo gde smo sad, to mogu da kažu, to je Bušet, svi kažu Utjeha, ali Bušet, katastarski Bušet, Utjeha zato što je bila kafana "Utjeha" pa ostalo Utjeha. To što pitamo, ne znaju, ako ćemo popiti može, da sednemo, može, ali to što pitamo, ne znaju. Pa jesu li videli policiju, čoveka, ne bogu mi, manji će, u novine, televiziju, jesu, ‘vako, jok. Možemo da popijemo, ali, stvar je komplikovana, manji govorljiviji, vozio u te kuće, sve vikendaši iz Beograda, Rakovice, Ripnja, dobar s njima, ali ne bi o čoveku koga ne zna, koga nije video, "sve je to ceđenje demokratije, još od Tita"… Nekako saznadosmo da su iz sela iznad, da u vikend naselju, u kome je uhvaćen Dragoljub, ni letos nikog nije bilo, zvali ih da obiđu, vide jel’ sve u redu, pričaju da su ga tu ufatili, kako je bilo bog sveti zna, nisu videli, ima samo jedna žena u prvoj kući. Veći neće u aparat, manji lomata rukom oko glave, dobro, čuli da su ga videli da šeta, ali niko nije posumnj’o, pa rekli su, ima kuća u koje niko nije ušao tri godine, svak tu može da se krije, četa vojske, više paze na lopove, na huligane, ako takvog spaze, taj sumnjiv, ovaj mora da je doš’o organizovano, pa u Krsmanovića kuću, šta će oni ako čovek dođe na ključ, otvori kuću, dobar dan, zdravo, nema tu ništa sumnjivo.

JOŠ DESET GODINA: Uzeše i oni da se interesuju, te koji je taj, a što su ga ‘apsili, da pitaju jel’ znao za bombardovanje, kad ih uputismo u presudu, manji će, e ako je tako, još deset, osudio bi on njega još deset. Manji će opet da ne zna čoveka, nema vremena da misli o onome o čemu nije mislio, novine ne čita, ni televiziju više neće gledati, "sutra se rodio", na Blagovesti, bože zdravlja, da mu se miče zlo od glave. Ovo je Bušat, katastarski, po parceli, ali kažu, đe si, na Utjehu, to nam je gore, eno onaj beli krov, treća kuća iza.

Vratimo se preko mosta, tabla "Bjelo brdo – Kunje". Uzbrdo, dvestotinak metara, dođemo do kuće orijentira. Objekat bez krova, metalna kapija, debeo lanac, na podrumu metalna vrata, gore drveni prozori. Prođemo, slične kuće, uglavnom bez krova, većina neomalterisana, nije neki ambijent, k’o divlje naselje, ima struje, vode i kanalizacije jok. To nedovršeno, to zapušteno, ograde žičane, ima i rastinja, udarila neka plava maca, tek gde koji ariš, sve zamandaljeno, nigde žive duše, ko utera bivšeg direktora, i to televizije, u ovakav sinopsis. Ali ako se zna da je Milanović sa Kosova, da mu je skrovište u albanskom okruženju, da je kuća u kojoj se krio vlasništvo Krsmanovića iz Beograda, da se neka od Budala sa policijske poternice preziva Krsmanović, ima mesta za dopisivanje, i za svakojaki scenario…

Vratimo se na početak naselja, čuje se sekira, motorna testera, iz čestara ispade mladić u trenerci sa naramkom drva. Upitasmo se, gore iz Kunje, nikad čuo, u naselju nema niko, koje je drvo što seče, k’o da reče "pačat". Kad, pred kuću na početku naselja, stiže "peglica" vojničke boje, žena srednjih godina, pa farbana u crno, uze da izlazi iz kola, kad nas ugleda, vrati se za volan, dohvati mobilni, javismo se, upitasmo se, rekosmo kojim dobrom, gospođa na izvol’te, sažaljeva slučaj, ništa ne zna, videla u novinama, a da li, zahvaljuje na pitanju, ništa. Vratimo se do prodavnice ispod magistrale, ona dvojica još cevče pivo, kad nas ugleda krupniji uhvati krivinu, prodavačica uze da zatvara. Krenusmo do druge prodavnice, naiđemo na gazdu, u odlaženju, pitamo, nije bio kod njega, svrać’o u prodavnicu što se zatvara. Dohvatimo sitnijeg pivopiju, ajd’ po pivo, može. Ma ne zna, s takvima se ne druži, ne ceni kukavice, ko šta radi neka radi, on neće ubicu da brani. Jeste, često sedi ispred prodavnice, nema on sa njim ništa, on voli svoju zemnju, uvek je voleo svoju zemlju, možemo da sedimo k’o ljudi, ali o tome, jok, neće da priča. Oli ćemo zapisat’ nešto, dobro, viđ’o ga, svrać’o u prodavnicu, dobar dan, dobar dan, nije hteo ni pivo da popije, pa imo čovek ključ od vikendice, šta su znali, neki rođak, familija, ko je mogao pretpostaviti o kome se radi, ako je tako, još deset godina…