Napokon je, posle velike "javne rasprave", 1. jula poskupela struja u Srbiji u proseku za 50 odsto, pa sada najjeftiniji "zeleni" kilovat-sat košta nešto više od jedan cent, "plavi" oko 1,6 centi, a "crveni" oko 4,5 centi, što će zajedno s fiksnim dažbinama uvećati domaćinstvima mesečni prosečni račun za struju između 4 i 25 dolara. Neko iz bogatog sveta mogao bi pitati – pa zar tolika galama oko takve sitnine. Drugi, koji prate naše zvanične ekonomske podatke, imaće razumevanja jer najbednija evropska zemlja (po tim zvaničnim podacima), logično je, mora imati i najjeftiniju struju, pa u toj državi, u kojoj su prosečne penzije i plate između 70 i 100 dolara, spomenuto poskupljenje jeste dramatično. Istina je, kao i obično, negde u sredini – niti je poskupljenje bezazleno niti "plačevna" ofanziva potrošača ima realnu osnovu (jer zvanična statistika nije u stanju da pobeleži možda i pola društvenog bruto produkta). Struja je, uostalom, morala da poskupi iz mnogo razumnih i mnogo nerazumnih razloga.

ELEKTRIJADA: Da pođemo prvo od "nerazumnih" razloga za poskupljenje. Prvi od tih razloga može se uočiti u činjenici da na godišnjoj proizvodnji struje u Srbiji od oko 30 milijardi kilovat sati živi, dva puta bolje od proseka, oko 60.000 zaposlenih u elektroprivredi, što je verovatno dvostruko više od svakog razumnog standarda. Među njima je, na primer, i 7000 radnika EPS-a koji su izbegli sa Kosova i praktično nemaju gde da rade i na čemu da rade. Ti nesrećnici nisu prebačeni među nezaposlene, pa da skromnu socijalnu zaštitu primaju od nadležnih državnih institucija, kao i svi drugi nezaposleni, nego su ostali na uvek kaloričnim jaslama elektroprivrede – naravno s pravom da se odmore u njenim brojnim letovalištima, da učestvuju na elektrijadama i radničkim sportskim igrama po banjama, da se živo aktiviraju u njenim ratobornim sindikatima, da se uključe u svakodnevnu bitku za napredovanje u službi itd. Naš svet s razlogom ove ljude smatra najvećim žrtvama neuspelog "jačanja Srbije" na "svetoj srpskoj zemlji", ali sa ekonomske tačke gledišta, taj naš svet nije dovoljno produktivan da može u jednom privrednom sistemu da plati i 7000 ljudi koji tamo ništa ne rade. Uostalom, neko je izračunao da spomenuto poskupljenje struje za 50 odsto po finansijskom efektu može lako da zameni ovogodišnja prva faza "restrukturacije" EPS-a, koja bi podrazumevala rasterećenje elektroprivrede za 20.000 zaposlenih – naravno, kad bi se restrukturacija shvatila ozbiljno, a ne kao šala namenjena stranim finansijskim centralama.

U karikaturi, moglo bi se reći da je struja morala da poskupi da tih 20.000 zaposlenih ne bi ostali bez (za naše uslove) velikih plata. No, ispada da je Vladi Srbije lakše da penzionerima objašnjava da je ekonomski nelogično da imaju velike stanove u gradovima, kada bi mogli imati jeftine po selima, a ionako nigde ne idu na posao – nego da se sukobi s malim "elektro komunizmom" koji već pola veka vlada u srpskoj elektroprivredi. Evo samo jednog dokaza u prilog ove cinične hipoteze. Agencija Beta je 12. juna emitovala vest da je sindikat JP "Đerdapa" podržao centralu sindikata EPS-a u pretnjama Vladi da će organizovati generalni štrajk. Tamošnji šef sindikata Zoran Milonjić lapidarno je dopisniku Bete objasnio šta traži sindikat – da se obustave "racionalizacija i reorganizacija", navodno, dok se ne donese socijalni program i da se smeni generalni direktor Ljobomir Gerić. Kad dođe priča o tom socijalnom programu, videćemo šta može umiriti radnike elektroprivrede – i koje novo poskupljenje struje moramo doživeti da bi se taj socijalni program isfinansirao. Uz to, Milonjić tvrdi da je Vlada tako nešto već obećala, što je najverovatnije tačno, ali propušta da primeti da ta Vlada nema svojih para i da je ona takvo obećanje dala "u ime naroda".

I dok sindikati iz elektroprivrede traže svoj mir od Vlade, od te iste Vlade sindikati potrošača traže da struja ne poskupi. Sada je poskupela, a premijer Zoran Đinđić je (1. jula) izjavio da će "do kraja godine dovesti EPS u red". Liči na "olako obećanu brzinu", ali Đinđićevi argumenti koje ističe u prilog te potrebe za sređivanjem EPS-a deluju vrlo čvrsto. On podseća da smo od januara 2001. do maja ove godine potrošili 125 miliona eura za uvoz struje, a da ove godine za tu svrhu Vlada nije dobila sredstva, pa se doista mora utvrditi ko koliko troši struje i ona se mora plaćati po ekonomskoj ceni.

"NARODNA RAZDEŠENOST": Kad nabrajamo nerazumne razloge za ovo drakonsko poskupljenje struje za 50 odsto, moramo se podsetiti da je elektroprivreda do kraja prošle godine navozala preko 140 milijardi dinara gubitaka (prema dr Jovanu Rankoviću), u čemu je i prošlogodišnjih više od 10 milijardi dinara. To je jednostavan dokaz da cena struje nije bila ekonomska čitavu deceniju, mada je u tim gubicima sakriveno i dosta poslovnih promašaja, u njima je i spomenuti višak zaposlenih, a, naravno, svoj deo su ugrabili i razni uskokovići (prema onom Uskokoviću iz Beograda, za koga tužilaštvo tvrdi da je bezdušno "privatizovao" svoj položaj, što mu je omogućilo da kupi tridesetak stanova svojoj familiji). Neko će osporiti svrstavanje politike niske cene struje u nerazumne razloge koji su sada doveli da izvanrednog poskupljenja struje – pozivajući se na "socijalni mir" koji je tom politikom održavan u teškim vremenima za Srbiju. Ima soli u ovoj primedbi jer je i "socijalni mir", prema modernim ekonomskim shvatanjima, ekonomska kategorija i isplati se finansirati ga radi omogućavanja određenih velikih tranzicijskih operacija – određeno vreme. Malo je reći da Milošević niskom cenom struje nije finansirao socijalni mir radi reformi, nego radi ratova, radi preživljavanja sankcija, radi opstanka na vlasti itd. Pri tom, činjene su određene nedvosmisleno nerazumne stvari.

Niko razuman ne može shvatiti da je Marjanovićeva vlada, na primer, pre nekoliko godina, kao zvaničan tajni zaključak usvojila stav da se u Kragujevcu ne isključuje struja neplatišama zbog teške socijalne situacije i porasta uticaja SPO-a u radničkim slojevima. Ako se niska cena struja i može razumeti, deljenje struje zabadava vodi direktno u ekonomsko samoubistvo. Elektroprivreda Srbije dobar deo svojih gubitaka i veoma teške situacije duguje upravo okolnosti što mnogi potrošači nisu plaćali račune za struju mesecima, pa i godinama – pa su sada čak formirali udruženja koja pokušavaju da se nagode s poveriocem – uz pomoć Vlade. Tome je kumovao čak i sam premijer Đinđić, koji je nedavno u Nišu olako pokazao razumevanje za hiljade starih neplatiša – kao da se tržišna ekonomija može graditi na skrupuloznom razumevanju za nevolje dužnika. Naravno, problem je u tome što je narod navikao da ne mora da plaća struju i što u Srbiji jedni isključuju napajanje, a drugi nelegalno to popravljaju – dok Mihajlovićeva policija pretražuje "nebo i zemlju" tražeći veliku mafiju. Još je stari srpski ekonomista Čeda Mijatović upozoravao da je za svaku državu veoma opasno kada se narod raskomoti i kada dođe do "narodne razdešenosti"

(što bi se danas moglo prevesti na "građansku neposlušnost"). Ako država doista procenjuje da se pola bruto produkta stvara u "sivoj ekonomiji", onda mora pokazati više strogosti u naplati svih, a naročito elektro-računa – jer je struja za njenu ekonomiju važnija od mnogih drugih stvari. To opraštanje jednima, da bi oni disciplinovani plaćali mnogo više, najgori je oblik socijalne politike i socijalne solidarnosti.

REFORME CENA: Ako zaustavimo ovo mudrovanje oko nerazumnih razloga za veliko poskupljenje struje u Srbiji 1. jula, moramo prokomentarisati i nekoliko "razumnih" razloga, a bolje reći nužnosti, zbog kojih Vlada Srbije nije više mogla da odlaže ovu nepopularnu odluku. Prvo se nameće potreba da se obezbedi dalje finansiranje remonta elektroprivrednog sistema. Prošle godine je za remonte (prema podacima koje navodi "Privredni pregled" od 26. juna) utrošeno 6,7 milijardi dinara, a za ovu godinu je za te namene planirano 10,3 milijardi dinara. Ispada da je samo za obnovu elektrana i prenosne mreže ove godine planirano da budžet Srbije i sama elektroprivreda obezbede 3,81 milijardu dinara, a da iz donacija dospe 2,54 milijarde dinara. Pošto svi zvaničnici kažu da je veći deo remonta plaćen iz državnog budžeta, Vlada je bila prinuđena da u tom trošku poveća učešće same elektroprivrede – putem poskupljenja. Poskupljenje je bilo neophodno tim pre što donacije po pravilu realno ne dođu onda kada su najpotrebnije – već često kada je već kasno. Ako je u elektroprivredu od "demokratskog preokreta" oktobra 2000. godine dosad uloženo 100 miliona eura iz donacija, to ne znači da je takav tempo pristizanja poklona sa Zapada i dalje moguće održati. Uostalom, svetske ekonomske institucije su te donacije uslovile i određenim tempom reformi u elektroprivredi, pa i "reforme cene" (kojoj se očigledno, po srpskom običaju, pristupilo poslednjeg dana zadatog roka – do kraja polugođa). Tu su i krediti, stari, novi i budući – koje već treba vraćati ili će se morati vraćati – a elektroprivreda nije u stanju da ih servisira. Zbog tog je nedavno Skupština Srbije morala usvojiti "kontragaranciju" za novi kredit elektroprivrede od 125 miliona dolara, a to znači da poverioci nisu imali poverenja u samo preduzeće da će se izboriti s Vladom da struju može da prodaje po realnim cenama.

U ovoj kratkoj priči ne možemo ulaziti i u niz drugih razumnih razloga zbog kojih se morao učiniti korak ka ekonomskim cenama struje – bez kojih, uzgred, nikakvo prestrukturiranje ovog infrastrukturnog sistema i nije moguće, a nije moguća ni ozbiljna privatizacija industrije jer investitore bi i dalje mučila neizvesnost oko proračuna ulaznih troškova.

Ostaje posle ovog poskupljenja i delikatno pitanje neće li ono znatno narušiti krhku ekonomsku stabilnost koja je, istina, na niskom nivou, postignuta tokom protekle dve godine u Srbiji, a koju jednostavno dokazuje stalno usporavanje inflacione stope (koja je poslednjih meseci pala na pola procenta mesečno). Ta stabilnost će, naravno, biti uzdrmana – ali, nadajmo se, ne u velikoj meri. U suštini, glavni razlog za poskupljenja razne robe i dalje (pretežno) neće biti porast ulaznih materijalnih troškova, već pritisci za porast plata kako bi više cene struje mogle da se plate. Jer niko nije rad da na njega padnu troškovi velikih državnih promašaja proteklih godina.