Osnivanjem Društva lobista Srbije, početkom godine, po prvi put u našoj zemlji okupili su se ljudi sa ciljem da se lobistička profesija zakonski reguliše. Agencija GFK je u novembru objavila istraživanje koje pokazuje da je profesija lobiranja među građanima Srbije nedovoljno shvaćena. Iako je za njega čulo 50 odsto građana, prvi pojmovi na koje ih asocira najčešće su politika i ubeđivanje. Često se pominju i mito i korupcija. Zato trećina ispitanika smatra da se lobiranjem bave političari, snalažljivi, bogati i uticajni ljudi. Ipak, većina građana smatra da je lobiranje neophodno u uspostavljanju odnosa sa svetom i poboljšanju imidža Srbije u inostranstvu. O pravom smislu ove profesije, odnosu prema korupciji i diplomatiji, razgovarali smo sa Miroslavom Miletićem, predsednikom Društva lobista Srbije (DLS) i generalnim direktorom kompanije Bambi-Banat.

"VREME": Kažete da je termin lobiranja među građanima shvaćen pozitivnije nego što ste očekivali. Kada će se ova profesija kod nas potpuno demistifikovati?

MIROSLAV MILETIĆ: Naše društvo je veoma politizovano, pa ne čudi što postoji mistifikacija ove profesije. Istraživanje je pokazalo da građani shvataju da su tri glavna polja lobiranja unutrašnja i spoljna politika i biznis. Lobiranje se slično shvata i u razvijenom svetu. Osnovni cilj DLS-a je unapređenje nauke lobiranja u Srbiji i promovisanje njenih veština. Mi pravnici definišemo lobiranje kao metod uticaja na zakonodavnu i izvršnu vlast sa ciljem da doneti propis bude u korist zainteresovane strane ili da najmanje šteti njenim interesima. Druga aktivnost DLS-a je davanje doprinosa suzbijanju korupcije. Sprovođenjem svojih zadataka DLS ima za cilj i "skidanje magle" sa ove profesije koja se neretko zbog nedovoljne informisanosti doživljava kao "mutan posao". Zato su naše aktivnosti svim snagama usmerene na donošenje Zakona o lobiranju, koji se u nekim državama naziva i Zakon o zaštiti društvenog integriteta. Zato je ovaj proces od značaja za sve pojedince i institucije koji će ubuduće biti na neki način uključeni u lobiranje.

DLS je izradio predlog Nacrta zakona o lobiranju koji je predat Ministarstvu trgovine i usluga na razmatranje. Ako se zakon usvoji, koji će biti uslovi za bavljenje lobiranjem?

Prvi uslov je završetak specijalističkih lobističkih studija i posedovanje multidisciplinarnog znanja koje će se dokazivati pred relevantnim organima. Očekujemo da će naredne godine prvo na Pravnom fakultetu biti uvedene specijalističke studije iz ove oblasti, a zatim i na drugim srodnim visokonaučnim institucijama. To su preduslovi za dobijanje licence i upis u registar koji bi vodila Komora lobista. Tako bi postojala kontrola rada lobista i državnih organa koji dolaze s njima u kontakt. Na taj način će se štiti prava klijenata koji će ostvarivati svoje interese putem lobiranja. Predlog Nacrta zakona uskladili smo sa propisom Evropske unije koji jasno definiše kada u bavljenju određenim profesijama dolazi do sukoba interesa. Pored toga što je lobiranje dozvoljeno onima koji ispunjavaju obrazovne preduslove, postoje i kategorije ljudi kojima bi bavljenje lobiranjem bilo zabranjeno. To su državni funkcioneri i s njima povezana lica koja vrše javne funkcije, kao i osobe koje imaju službene odnose sa sudijama i državnim tužiocima. Zatim, članovi privrednih subjekata u kojima država ima udela u vlasničkim pravima i funkcioneri političkih stranaka (ne samo za vreme obavljanja funkcije već i dve godine nakon prestanka mandata).

Dobar deo PR agencija u Srbiji navodi lobiranje u ponudi svojih usluga. Koliko se procesi lobiranja odvijaju javno, a koliko u neformalnim kontaktima?

DLS ima i članove koji dolaze iz PR agencija. Bitne odlike samih lobista su izuzetno dobra informisanost, komunikativnost i odgovarajući javni uticaj. Kada se koriste u skladu sa etičkim kodeksima, mediji su moćno sredstvo u procesu lobiranja. Ukoliko ne postoji sukob interesa, profesionalci bi mogli da obavljaju paralelno dve delatnosti. Zakonom će lobiranje biti definisano kao biznis operacija. Klijent koji želi da ostvari određeni cilj potražiće lobističku kuću specijalizovanu za određenu oblast u kojoj želi da ostvari interes. Sam proces lobiranja izvodi se veoma transparentno i uz permanentno prisustvo javnosti. Između ostalog i zato što se sama javnost u tehnikama lobiranja koristi za vršenje dozvoljenog pritiska na donosioce odluka. Primer su pozivanja u medijima na obećanja koja su političari dali u izbornim kampanjama. Svakako da pored formalnih postoje i neformalni kontakti, ali oni bi bili mnogo otvoreniji za javnost donošenjem Zakona o lobiranju. Postojala bi stalna kontrola koja se ostvaruje podnošenjem izveštaja o svim kontaktima, sadržajima i dogovorima ostvarenim tokom određenog lobističkog posla.

Koliko je za lobistu važno da ima dobre "kontakte" i koliko je nezavisan u svom radu?

Ukoliko su stečeni stručnim, kvalitetnim i transparentnim radom, svakako su dobrodošli. Imajući u vidu promenljivost ljudi na mestima odlučivanja u demokratskim društvima, kontakti nisu vezani za pojedince. Oni se dugoročno izgrađuju s institucijama. Poštovanje pravila lobisti otvara vrata bez obzira ko trenutno vrši funkcije u njima. Na taj način i lobista postaje neka vrsta institucije. Lobista je uvek nezavisan od političkih stranaka i državnih organa. Isključivo svojim radom i poštovanjem propisa stiče autoritet i integritet koji nikakva materijalna vrednost ne može da zameni. Sam termin (od engleske reči lobby – hodnik, predvorje) od koje je nastao naziv profesije, ukazuje na činjenicu da procesi lobiranja moraju da ostanu ispred vrata parlamenta.

Kako se formira cenovnik lobističkih usluga?

Na državi je da uredi i oblast lobiranja u smislu odnosa cena usluga. Međutim, to bi trebalo prevashodno da zavisi od ugovora između klijenta i lobiste. Nekada je vrlo teško izmeriti vrednost onoga što klijent očekuje od ostvarenja svog interesa. Cena svakako zavisi i od odnosa ponude i potražnje, kao na svakom tržištu roba i usluga. Ipak, iznosi nisu tako visoki kao što se mistifikuje u javnosti.

Da li to znači da lobiranje predstavlja institucionalnu branu protiv korupcije?

Tamo gde počinje lobiranje, prestaje korupcija. I obrnuto. Gde prestaje lobiranje, počinje korupcija. Zato je bilo koja vrsta poistovećivanja potpuno bespredmetna. Lobiranje je uvek zakonom regulisana delatnost. Korupcija je protivpravna aktivnost koja uvek traži načine da se određeni propisi izbegnu. Ona može da ima kratkotrajne pozitivne efekte za pojedinačne interese, ali pogubne posledice na društvo i državu u celini.

Znači li to da ne može doći do sukoba interesa između dva privrednika koje zastupa isti lobista? Da li lobisti preuzimaju samo predmete koji su u interesu opštih ciljeva društva, a ne pojedinačnih poslovnih interesa?

Lobista bi po zakonu bio dužan da pre sklapanja ugovora i preuzimanja određenog predmeta informiše potencijalnog klijenta o tome da li je njegov interes u skladu sa propisima i etičkim standardima. Ima obavezu da ga posavetuje da odustane od pokušaja da ostvari interes ukoliko je protivpravan i neetički. U biznisu moraju da postoje mnogo viši standardi koji podrazumevaju poslovnu etiku. Ipak, biznis je u izvesnoj meri interesno obojena sfera. Interesi jedne grupe privrede mogu da budu inkompatibilni sa interesima druge grupe. Posebno ako govorimo o težnjama za osvajanjem većeg dela tržišta. Ne govorim o monopolima, koji nisu dozvoljeni. Zato u biznisu postoji druga vrsta sukoba interesa. Ona stvara konkurenciju, koja može biti lojalna ili nelojalna. Zato treba lobirati da se usvoje propisi koji će imati pozitivan efekat na celokupan sektor privrede i dati jednake šanse. Poslednjih godina česti su primeri izmena podzakonskih akata koji su došli upravo na zahteve asocijacija privrednika. Nekada je dovoljno samo uspostaviti i dobru komunikaciju između privrede i države da bi se problemi rešili. Takav slučaj je bio početkom godine kada je bila izražena velika nelikvidnost privrede. Proizvodne i trgovačke kompanije su zagovaranjem, što je u neku ruku lobiranje, zajednički uspele da u saradnji sa državom reše problem dugovanja prema prerađivačima. Zato sada imamo blagi rast privrede i ne tako jako izraženu dužničku krizu.

Kakav je odnos između diplomatije i lobiranja?

Vrlo je teško podvući striktne granice. Lobiranje treba da predstavlja podršku državi da ekonomska diplomatija bude što kvalitetnija. Biznis-lobing je jedan od važnih ciljeva DLS-a. U toku je proces tranzicije naše privrede, a prva etapa je počela 2002. U narednoj godini se očekuje dolazak novih multinacionalnih kompanija i stranih investicija. Takođe, činjenica je da su neke zemlje bivše Jugoslavije više investirale u Srbiju, nego što je bilo omogućeno našoj privredi da ulaže kod njih. Pored integracije u Evropsku uniju, sve su to važne oblasti u kojima je potrebno profesionalno lobiranje. Privredna komora Srbije ima predstavništvo u Briselu, koje je tamo upisano u registar lobista. Tako ostvarujemo značajan uticaj u aktivnostima Evropske administracije.

Da li je Srbija na gubitku zato što do sada lobističke aktivnosti nisu pravno regulisane?

Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije iz 2005. godine Akcionim planom je predvidela donošenje Zakona o lobiranju do kraja 2008. Znači, potrebe su prepoznate, ali kasnimo. Da bi se lobistička profesija pravno regulisala, neophodna je demokratizacija društva. Srbija je u poslednjih 20 godina prošla kroz bolne procese, praćene sankcijama i embargom. Tek sada, krajem prve decenije XXI veka, stvaraju se pretpostavke da se kvalitetno bavimo lobiranjem. Društvo lobista Srbije je nestranačka, neprofitna, ali profesionalna organizacija. Nemamo svoju agenciju, pa nismo imali ni klijente kojima smo naplaćivali usluge. Očekujemo da će u prvoj polovini 2010. godine biti usvojen Zakon o lobiranju. Tek tada ćemo osnovati svoju agenciju. Članovi koji završe specijalističke studije, dobiju licencu i budu upisani u registar, biće ovlašćeni da pružaju profesionalne usluge lobiranja.

Da li ćete zbog lobiranja napustiti privredu?

U ovu aktivnost sam ušao volonterski, sa željom da svoju pravničku profesiju nadgradim. Na sličan način kao što to radim u Privrednoj komori Srbije i u Asocijaciji konditora, čiji sam bio predsednik. Da li će mi lobiranje u budućnosti postati profesija, zavisi od mnogo faktora. Kao što kaže izreka: ne birate vi profesiju, već ona bira vas.