Godina na odlasku umnogome liči na prethodnih desetak – u pitanju je “loša beskonačnost”, 52 sedmice kontinuiteta oblaporne i voluntarističke partijsko-lične dominacije koju krasi “fronclanje” demokratskih pravila, ukidanje javnog dijaloga i vladavine zakona, stravična zlopoutreba medija, dalji uspon nacionalizma, šunda i kiča, pogoršanje odnosa sa susednim zemljama, nepostojanje nezavisnih institucija, evropski put ispunjen antievropskom, antizapadnom, antiliberalnom i proruskom propagandom, praktično monopol državnog vrha nad visokim kriminalom, kao i korupcija koju više nije potrebno ni kriti. Stvorena je protekle decenije kasta prebogatih krezova i latifundista, koji će – ako ne bude onoga što izgleda biti ne može – još dugo određivati društvo. Tu je, naravno, i produkcija pseudodogađaja i neprestano podgrevanje kulta vladara, koji – kako to pravila totalitarne vlasti nalažu – mora stalno biti ugrožen zbog svoje “božanske misije”. I tu je, naravno, konstantna pretnja ratom, koji samo što nije počeo.

Po fizičko-političkim zakonima, stvari dobijaju karikaturalne dimenzije, pa je sada skoro svima koji to hoće da znaju – i pored bezumne kontrole medija – jasan karakter Vučićeve vlasti. Kako rekosmo, sve je prosto – nesrećne države liče jedne na druge… Naravno da postoji ogroman sloj zbunjenih građana sa socijalnog dna, žrtava klopke koju im je naprednjačka ekipa odavno postavila, a u kojoj se umesto sira ili slanine pronađe pokoji sada već mitski “sendvič”, pokoji paket kafe, soli, brašna i tapšanja po ramenu. Stranka, je li, brine o njima, pa joj se mogu obratiti ako šta zatreba, samo imaju jednu obavezu – da glasaju za nju. Oni veruju televizijama sa nacionalnom pokrivenošću više nego svojim očima. Mnogo veći problem od tih tužnih ljudi jeste ogroman broj građana koji se nalaze u kompleksnoj mreži sistematski organizovanih koruptivnih lanaca, glavna snaga režima. Neki kažu da će se od tog lančanog moralnog sunovrata Srbija teže oporaviti nego od razorenog institucionalnog okvira.

Iako je bila izborna i prepuna raznoraznih turbulencija, u Srbiji su političku 2022. mnogo više od unutrašnjih odredili međunarodni događaji. Misli se na rat u Ukrajini, koji je prilično izmenio svet, Evropu svakako, a režim u Srbiji izbacio iz ugodne pozicije pošto mu više nije baš isplativo, čak je i kontraproduktivno, lavirati između Rusije i Zapada. U izbornoj godini, opozicija se vratila u parlament, imala je svojih svetlih trenutaka, ali je ponovo pokazala i slabosti. Građani su ponovo protestovali na ulicama u više navrata, ali se čini da je snažna energija od prošle godine, osim u slučaju Novog Sada, iščilela. Razne afere i sudski procesi koji su ih pratili nedvosmisleno su pokazali da je država, uključujući njenu najmračniju stranu – tajne službe, do lakata upetljana u kriminalne poslove. Sukobi unutar vlasti potvrđuju da naprednjačka struktura nikako nije nepoderiva, a da se naslutiti da će suprotnost interesa eskalirati shodno padu rejtinga vođe i stranke. I ove godine su nas napustili mnogi važni ljudi, koje smo vezivali za neka srećnija i bolja vremena. Završena je katastrofom koju vlast pokušava zabašuriti, izlivanjem amonijaka u Pirotu… No, krenimo redom.

VELIKI GRADOVI PROTIV VUČIĆA

Kao važna tačka političkog “zakuvavanja” pred predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore, 16. januara održan je referendum o promeni Ustava Srbije u oblasti pravosuđa. Promena je predstavljena kao jedan od zamajaca na putu Srbije ka EU, kojim se stvaraju uslovi da se domaće zakonodavstvo uskladi sa evropskim. Vlast je tvrdila da reforme donose “viši nivo” nezavisnosti sudskih i tužilačkih institucija, dok su pravni stručnjaci uglavnom tvrdili suprotno: da će one dovesti do značajnije politizacije pravosuđa. No, sve to suštinski i nije bilo bitno pošto skoro niko od onih koji su glasali na referendumu nije obraćao pažnju na te “sitnice”, već su se opredeljivali “za” vlast ili “protiv” nje. Na referendum je izašlo tek nešto više od 30 odsto upisanih birača, a za promenu Ustava je glasalo nešto manje od 60, a protiv bezmalo 40 procenata izašlih. U totalu je, dakle, otprilike 18 odsto birača izglasalo promenu najvišeg pravnog akta.

Mala izlaznost je tada procenjivana kao ozbiljan udar za Vučićev režim, tim pre što je SNS za referendum upotrebio sebi svojstven “izborni menadžment”, odnosno i ovoga puta su zabeležene brojne nepravilnosti, primećeni su čuveni džipovi, aktivirani su kapilarni glasovi, bilo je problema sa spiskovima, napadani su posmatrači… Opozicija je bila jedinstvena u tome da ne treba glasati za ustavne promene, ali su se podelili oko pristupa: jedni su pozvali građane da izađu na referendum i zaokruže NE, drugi su bili skloniji bojkotu i ignorisanju “režimskog igrokaza”, a treći su ostavili glasačima da sami procene da li će biti bojkotaši ili će se izjasniti protiv. Desničari su tvrdili da će ovim izmenama domaćim pravosuđem upravljati stranci, dok su oni sa leve strane tvrdili da će, nasuprot tome, naprednjaci učvrstiti svoj uticaj.

Opozicionari su bili naročito srećni zbog toga što su građani velikih gradova, dakle, tamo gde je bilo kakve-takve kontrole glasačkog procesa – većinski rekli NE. Rezultati u Beogradu (55 odsto izašlih je bilo protiv) bili su takvi da je kritička javnost to prepoznavala kao jasan signal da će u aprilu doći do neminovne promene vlasti u glavnom gradu. Oni oprezniji su tvrdili da ne treba biti preveliki optimista: vlast je, naime, varala taman toliko koliko joj je bilo potrebno da referendum “prođe”.

RUSKA AGRESIJA NA UKRAJINU, SRBIJA NA RASKRŠĆU

Ruska agresija na Ukrajinu započela je 24. februara i promenila međunarodne odnose: osvanuli smo tog dana u jednom drugačijem svetu, svakako ne boljem. Iako se još ne daju naslutiti sve konsekvence ovog sukoba, jasno je da stvari ne idu baš onako kako je Moskva planirala, odnosno da je otpor Kijeva mnogo snažniji nego što se očekivalo. Međutim, isto tako se čini da ni Zapad nema precizan plan kako sa što manje štete izaći iz svojevrsne “pat pozicije”.

S obzirom na to da su Vučićevom režimu do početka ukrajinskog rata međunarodne okolnosti uglavnom išle na ruku, te da je sedenje na raznim stolicama bilo zgodno za povoljne spoljnopolitičke aranžmane (povoljne za učvršćivanje vlasti, a ne za građane), može se reći da ga je Putin ovim suludim ratom – narodski rečeno – dobro zeznuo. Sa Zapada ne prestaju pritisci da Srbija uskladi svoju spoljnu politiku sa EU i “otkači” Moskvu ako već hoće u Evropsku uniju, a iz Kremlja Vučića “samo gledaju” ne bi li upotrebili svoje “mehanizme” protiv njega ukoliko se okrene na drugu stranu. A oni su, biće, veoma moćni.

Na početku rata mnogi su tvrdili da će Srbija ipak biti prinuđena da se okrene Zapadu. Među njima su i oni koji su 2012. godine prepoznali u Vučiću evroentuzijastu, što je oduvek bila i ostala kontradikcija “in adjecto”. Srbija je, kad je baš morala, osuđivala napad na teritorijalni integritet Ukrajine, a pojedini prilozi u strogo kontrolisanim medijima nagoveštavali su, bar na trenutke, mogućnost napuštanja antizapadne, rusofilske i putinoljubive uređivačke politike. Ništa od toga se, međutim, nije desilo, stvari su vraćene na fabrička podešavanja, proruska propaganda u nas je jača nego ikada, a neki čak tvrde da je Putin popularniji u Srbiji nego u Rusiji, što nije moguće proveriti, jer je nezamislivo neko ozbiljno istraživanje javnog mnjenja u Rusiji, a bogami ni Srbija nije po tome poznata. Problem za Vučića je tim pre veći što je ostao bez podrške Nemačke, odnosno penzionisane Angele Merkel. Zvanični Berlin i nova vladajuća koalicija ne ćute više na njegove “akrobacije” i “nepodopštine”, a to je dovelo do ponovnog ustoličenja Nemaca među najveće srpske arhineprijatelje. Ionako pretvoran evropski put Srbije u kontekstu ruske agresije doživeo je najveći udarac do sada, a nije isključeno da će sledeća godina označiti i njegovu obustavu, odnosno da će naša zemlja završiti na evropskoj “rezervnoj klupi”, kao onomad Turska.

Režimski mediji u Srbiji, uzgred, oponašaju aktuelnu rusku propagandu, a koja opet oponaša srpsku iz devedesetih: rat je naime unazadio Zapad, koji se, je li, smrzava i nema šta da jede. Kao što su Hrvati i Slovenci skapali od gladi kada su se odvojili od Srbije.

APRILSKI IZBORI I SEDMOMESEČNO FORMIRANJE VLADE

Istog dana, 3. aprila, održani su izbori u dve susedne zemlje koje, uza sve razlike, imaju mnogobrojne sličnosti, pre svega u načinu vladavine dvojice autoritarnih lidera: u Vučićevoj Srbiji i Mađarskoj Viktora Orbana. Iako je naš severni sused član EU i tamo se vlada čvrstom rukom, kontrolom medija i institucija, korupcijom i raspamećivanjem građana. I odnos prema Rusiji donekle je sličan, jedan i drugi režim zapravo čekaju da vide kako će se stvar na kraju završiti i kako će ubuduće konstruisati do sada veoma intenzivne odnose sa Kremljom. Orban i Vučić su imali i sličan predizborni slogan: “mir” i “stabilnost” u prvom su planu. I obojica su, pored nade da će biti drugačije, glatko pobedili. Što bi neko rekao: kada se izbori dobro pripreme, nije ni neophodno da građani glasaju…

A SNS je u pripremi i organizaciji izbora upotrebio svoju celokupnu mašineriju stavljajući je u “petu brzinu” – izbori su dakako bili sve samo ne fer i pošteni. Zapravo su bili neregularni i pre nego što su raspisani. A raspisani su, uporedo sa predsedničkim i beogradskim, i vanredni parlamentarni izbori jer je željen tzv. sinergetski efekat, a htelo se vratiti i nešto opozicije u parlament pod pritiskom Zapada. Vučić je, u neravnopravnoj trci u kojoj je na 100 metara imao jedno 90 metara prednosti i protivnike kojima su bili zavezane i ruke i noge i oči – osvojio novi predsednički mandat. U prvom krugu, što je i bio cilj. Međutim, njegova stranka odnosno koalicija oko nje nije baš dobro prošla na parlamentarnim izborima, bar ne onako kako se očekivalo. Uz sve džipove, ucene građana i kupovinu glasova, osvojila je 44 i kusur odsto glasova. Kada je, umesto Republičke izborne komisije, proglasio rezultate izbora, Vučić je kukao kako Srbija ide “udesno” aludirajući na uspeh desničarskih koalicija koje su prešle cenzus. Tzv. građanska opozicija je išla u dve kolone, jednoj centrističkoj (Ujedinjeni za pobedu Srbije) i jedno zeleno-levoj (Moramo). Bilo je tu još nekih lista, ali one su unapred bile osuđene na propast. Pomenute dve kolone ušle su u skupštinu i, ako ništa drugo, možemo u njoj čuti žustre replike njihovih poslanika.

Rezultat u Beogradu je bio pravo razočarenje. Mada je opozicija posle izbora pokušavala da dokaže da je ipak pobedila, svima je bilo jasno da će vučićevci formirati novu većinu u gradskom parlamentu. Naime, opozicija je u svoj “pobednički korpus” ubrajala sve žive, uključujući ekstremno desničarske liste koje su ušle u beogradsku skupštinu, a koje su – iz aviona se videlo – imale specijalne aranžmane sa SNS-om.

Možda više od rezultata izbora, opoziciona javnost je bila iznenađena još uvek misterioznim postizbornim susretom jednog od lidera opozicije Dragana Đilasa i – Aleksandra Vučića. Taj medijski dobro propraćen sastanak doveo je do rasta nepoverenja u opozicionim redovima, a prilično je zbunio i demobilisao antivladine građane.

Bezmalo sedam meseci posle izbora, Vlada je formirana. Neki vele da je odugovlačenje bilo vezano za rat u Ukrajini – kao, Srbija ne može da donosi važne odluke, recimo da uvede sankcije Rusiji, pošto nema kompletiranu izvršnu vlast. Drugi, opet, spominju dugotrajna unutarstranačka i međustranačka natezanja, uz učešće stranog faktora. Treći kažu da nam Vlada i nije potrebna pošto njenu funkciju već obavlja kabinet predsednka. Na kraju, nije bilo nikakvih iznenađenja kada je reč o njenom sastavu, ukoliko u to ne spada šut-karta za navodno zapadne kadrove Zoranu Mihajlović i Nebojšu Stefanovića. Delovalo je da je šut-kartu dobio i Aleksandar Vulin, ali je on kasnije zapravo avanzovao, postao šef BIA, čime se Vučić ozbiljno narugao i Zapadu i susedstvu.

KRIMINAL – KO JE SVE KOME “NA KAZANU”

Vrlo brzo posle izbora, istraživački portal Krik citirao je segment sudskog procesa koji se vodi protiv kruševačkog kriminalca Zorana Jotića Jotke i njegove grupe. Tokom suđenja emitovani su prisluškivani razgovori u kojima jedan od od optuženih kaže da “Jotić ne mora da brine za svoju bezbednost jer je Gašić kod njega ‘na kazanu’”. Krik je verno preneo rečeno, navodeći kontekst. Gašić je, naravno, Bratislav Bata Gašić, visoki funkcioner SNS-a, vladar Rasinskog okruga, donedavno prvi čovek BIA, a sada ministar policije. Izraz “na kazanu” je žargonski: neko nekome nešto plaća da bi mu ovaj pomagao ili činio raznorazne usluge. Gašić je, potom, tužio Krik i u za ovdašnje prilike ultrabrzom postupku, početkom novembra, dobio novčanu naknadu za “povredu ugleda i časti”. Mediji su pisali kako veze Gašića i Jotića nisu od juče.

E sad, ovaj događaj je simptomatičan iz najmanje tri razloga. Nezavisni mediji u Srbiji su odavno izloženi konstantnom pravosudnom pritisku. Sudovi donose prilično besmislene presude protiv njih, a u igri su i tzv. SLAPP tužbe, odnosno gomilanje tužbi kojima je cilj da novinare zastraše i spreče ih da izveštavaju o temama od javnog interesa. Drugo, presuda je još jedan dokaz da se pravosuđe nalazi u čvrstim rukama vlasti, što je posebno primetno u postupcima koji se vode protiv kriminalnih grupa u kojima je vladajuća stranka duboko involvirana. Treće, brojna svedočenja u procesima protiv Belivukovog klana, dokazi u aferi “Jovanjica” itd. – kazuju kako su kriminal i deo vlasti do te mere spojeni da nije lako odgonetnuti odgovor na pitanje ko je kome tu “na kazanu”. Da li političari kriminalcima ili obrnuto?

Jedno je, ipak, sigurno. Ako se odlučite da razotkrijete kompleksne i veoma intenzivne veze državnog vrha, tajnih službi i kriminala, imaćete ozbiljne probleme. Bićete medijski, sudski i na svaki drugi način proganjani, bilo da ste istraživački centar ili policijski inspektor koji radi svoj posao, kao recimo Slobodan Milenković, koji je otkrio aferu “Jovanjica”.

NOVI SAD JOŠ UVEK DIŠE – DO KADA?

Prošle godine ekološki protesti doživeli su vrhunac, raširili se širom zemlje, bili veoma brojni, a imali su čak i političku artikulaciju: neki od aktivista su ušli u parlament, ne nasilno već kao poslanici. Protesti i ove godine bivaju kojekude, ali su malobrojni, kao da su ostali bez snage, volje i ideje, bez obzira na to što su gradovi u Srbiji sve više zagađeni i što vlast ne odustaje od toga da sve što može pretvori u rudnik ili betonski pejsaž.

Novosadski aktivisti, međutim, nastavili su borbu žešće nego ikada. Bitka nije samo ekološka već i urbanistička, pa i politička. I nije samo ulično-aktivistička nego i dobro promišljena, takoreći stručna. Lokalna vlast, predvođena Milošem Vučevićem, koji je u međuvremenu postao ministar odbrane, urbanistički je i ekološki razorila Novi Sad: od jednog relativno pitomog grada napravila je mesto nepodnošljivo za život, u kojem razne kriminalne grupe imaju supermoć.

Novosadski aktivisti protestovali su protiv Generalnog urbanističkog plana, usvojenog u julu, a kojim se legalizuje nehumani investicioni urbanizam; borili se protiv izgradnje višestruko problematičnog “Novog Sada na vodi” i uništavanja prirode. Ali, borili su se i protiv tzv. Spomenika nevinim žrtvama 1944/45, kojim gradska vlast kani rehabilitovati ne samo one koji su nepravedno nastradali posle oslobođenja Novog Sada nego i ordinarne ratne zločince i fašiste. Neki od ovih protesta u sebi su sadržavali i političke performanse a proglašeni su maltene za terorizam, a na drugima je gradska vlast angažovala nasilnike koji su prebijali građane.

Na kraju, sve se završilo tako što su aktivisti fasovali brojne krivične i prekršajne prijave koje se brzopotezno procesuiraju i kojima vlast želi da utiša “pokret otpora”, sastavljen uglavnom od mladih ljudi. Novi Sad još uvek diše, ali dokle će? Hoće li život mladih ljudi biti prepušteni instrumentalizovanim sudovima?

PRAJD – I ZABRANJEN I (P)ODRŽAN!

Ovogodišnji “Evroprajd” je 17. septrembra istovremeno i održan i zabranjen. Vlast ga je i podržala, kroz učešće premijerkine partnerke u kratkotrajnoj, strogo kontrolisanoj šetnji, ali i proklela, kroz učešće oca Aleksandra Vučića na zilotskim antigej demonstracijama. Bilo je i nasilja, ali je istovremeno sve prošlo mirno. Srbija je prošla veliki put od 2017. godine kada je na protestima učestvovala premijerka, do danas, ali unazad. Teško da “Prajd” ikada ima smisla ako su učesnici okruženi kordonima policije – to nije simbol slobode već užasa.

UTICAJ FUDBALA NA POLITIČKE PRILIKE

Od kraja osamdesetih do danas, fudbal je na Balkanu, a pogotovo u Srbiji, mnogo više od igre – svojevrsni vid ratovanja i ispoljavanja nacionalističkih frustracija. Ovogodišnje Svetsko fudbalsko prvenstvo u Kataru dodatno je usijalo ionako dramatično loše regionalne odnose na Balkanu, a tome su naročito doprineli ovdašnji mediji i političari, ljuti zbog propasti reprezentacije Srbije i istovremenog uspeha “zlih Hrvata” na ovom takmičenju. Nervozi je doprineo i poraz Srbije u utakmici protiv Švajcarske, u kojoj su izuzetno važni – igrači albanske nacionalnosti i kosovskog porekla. Imena im nećemo navoditi, svi ih znaju. Jezivi su bili “sportski” naslovi u režimskim tabloidima, gde je sve prštalo od “ustaša” i “šiptara”, “terorista u fudbalskom dresu” i podsećanja na NDH i Jasenovac.

Ove godine se i predsednik Vučić očitovao o tome za koga će navijati, praktično za bilo koga ko je nasuprot Hrvatske, jer susede ne može podržavati iz “emocionalnih i porodičnih razloga”. Na tom tragu osvanuo je i jeziv tekst visokog naprednjačkog funkcionera Vladimira Đukanovića u državotvornoj “Politici”, a pod nazivom “Beogradski ljubitelji šahovnice”. On građane Srbije koji navijaju za hrvatsku reprezentaciju naziva “ljudima bez kičme”, “mazohistima” i potomcima “lažne komunističke elite koja se otimačinom domogla stanova i imovine predratne beogradske gospode”. Ističe da “uvek navija protiv hrvatske reprezentacije i uvek se sa velikom strašću raduje svakom njihovom porazu”. Dodaje da je navijanje za Hrvatsku iz Beograda “identično situaciji” kao kada bi “Jevreji navijali za nacističku Nemačku”.

Svetsko prvenstvo je održano u kontekstu pogoršanih međunacionalnih odnosa na Kosovu, za koje niko ne može sa sigurnošću da kaže da li predstavljaju završnicu rešenja kosovskog problema ili pak početak nekakvog novog oružanog sukoba. Da li će oružje iz izjava naših političara i “analitičara”, te sa naslovnica tabloida, zaista na koncu i zapucati?

POPIS STANOVNIŠTVA

Tokom oktobra sproveden je popis stanovništva, ali je veliko pitanje da li rezultati, saopšteni pre desetak danas, odslikavaju pravo stanje stvari. Naime, s pravom se neki pitaju kako verovati jednoj od zarobljenih institucija Srbije, države kojom caruju lažne diplome, falsifikati i prevare. Drugo, i sam Republički statistički zavod je priznao da je popisane podatke dopunio podacima iz administrativnih evidencija, dodajući jedno 200.000 osobnosti. Pitanje da li je to urađeno, kako se tvrdi, “u skladu sa pozitivnom međunarodnom praksom”.

No, i ovakvi kakvi jesu – rezultati su zabrinjavajući. Srbija je između dva popisa izgubila pola miliona stanovnika, a sigurno je da će se taj trend nastaviti. Istovremeno, popis kaže da je nastavljena i pogubna centralizacija zemlje, a konstatovana je i nelogično brojna izgradnja novih stambenih jedinica.

AMONIJAK U PIROTU

Katastrofa u Pirotu na kraju godine. Zbog iskliznuća voza u ovom se gradu izlila ogromna količina amonijaka, koji je usmrtio, za sada, dve osobe, a više desetina otrovao. Nema nikakve sumnje da za ovaj incident niko neće snositi odgovornost, pogotovo ne neko od tzv. donosilaca odluka. Ako je nešto strašnije i opasnije od izlivenog amonijaka, onda je to način na koji režimski mediji izveštavaju o ovom događaju, praktično ga prikrivajući. Oni građani koji prate samo te medije ne bi saznali ni da vanzemaljci slete na beogradski Trg republike ukoliko to ne bude išlo u prilog stranci na vlasti.

Nadamo se da ova nesreća nije najava sličnih tragedija koje će tokom 2023. odnositi živote građana, a koje će, nažalost, biti sasvim logična posledica ohlokratije koju živimo.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.