Kad pomislim na dane Miloševićeve vladavine, moram da im odam jedno priznanje. Naučili su me kako da se staram o sebi, kako da u sistemu koji je nepovoljan i većini ne ide naruku uspostavim funkcionalnu metodologiju preživljavanja, pa i uspostavljanja autonomne, rastuće i plodne autorske produkcije, faktički lišen uslova i sredstava koji ih u normalnim okolnostima tvore. To je bio proces učenja koji je u socijalističkom samoupravljanju bio gotovo nezamisliv, trebalo je biti okretan i prilagodljiv, razumeti i reagovati na promene koje su se oko vas zbivale na dnevnoj bazi bez jasne naznake o tome šta donosi sutra. Iz današnje perspektive gledano, tih 13 godina mi deluju nerealno.

Započele su u septembarsko leto 1987. dok sam sedeo na galeriji konaka manastira Dečani i na crnobelom portabl televizoru gledao prenos Osme sednice, a završile se 5. oktobra 2000. u svečanoj sali solunskog hotela “Makedonija”. Neposredno po mom ulasku, posle višečasovne šetnje sa Sokoljom Bećirijem i neuspešnih pokušaja da s telefonske govornice dobijem kuću, prolomili su se aplauz i ovacije iz dlanova i grla evropskih kustosa i umetnika koji su se okupili na konferenciji o daljem razvoju savremene umetnosti u izrazito promenjenom svetu, dajući mi time do znanja da je režim profesorke sociologije sa PMF-a i njenog supruga u Beogradu konačno pao.

Te ‘87. upisao sam Akademiju i rešio sebi dva bitna problema: čime ću se baviti u životu i neograničen besplatan ulazak u Rupu iz koje ionako noćima nisam izbijao, što su 23-godišnjem, mahom dekintiranom i ne preterano ambicioznom momku sa Čubure bile značajne tačke oslonca u dotada nehajno vođenom životu. Tog leta, kao i prethodnih, radio sam kao crtač i restaurator na terenima po Srbiji. Počeo sam kod Gordane Tomašević, jednodnevnom avanturom na antičkoj lokaciji nekadašnje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu zarasloj u kiselo drveće, koje smo čupali po najgorem suncu i polipsali. Dao sam otkaz odmah sutradan, nije bilo vredno truda.

Potom me zvao Rade Petrović da mu se pridružim u Nikolju Rudničkom u Donjoj Šatornji, i izgleda da sam dobro obavio posao opšivajući freske arhijereja u oltarskom prostoru, te me par dana po pucnjavi u Paraćinskoj kasarni zvao da mu se pridružim u Dečanima do kraja septembra. Vrlo brzo sam shvatio i zašto – niko iole normalan nije hteo ni da prismrdi na Kosovo posle Keljmendijevog brutalnog masakra, ali eto, uvek se nađe jedan koji voli da piša uz vetar. U vozu od Kosova Polja do Peći trkeljisali su me albanski panduri, jedan je bio posebno nadrkan iako sam imao uredan nalog Zavoda za zaštitu spomenika kulture SR Srbije. Bilo je to bespotrebno iživljavanje i pokazivanje ko je tu u stvari gazda, ali mislim da su ih najviše nervirali moja potpuna kurcobolja i izgled, sa sve kožnom jaknom, polučiroki frizurom a la Brajan Gregori sa omota Krempsa i srebrnom minđušom u levom uhu; to je i za tadašnji Beograd bilo previše.

U nepunih mesec dana do početka redovne brucoške nastave, dok sam preko dana radio s braćom Ljokaj pod Radetovim nadzorom, po podne bih se muvao po okolini, a vikendima špartao po podnožju Mokre gore. Video sam i doživeo mnogo toga što mi se urezalo duboko u svest. To je staro tlo i taj osećaj vas ispunjava na svakom koraku. U međuvremenu, kod kuće je došlo do promene u vladajućoj birokratskoj strukturi, koja je sudbinski odredila tokove naših života u nadolazećem posthladnoratovskom svetu.

Osma sednica nije bila samo promena vlasti, ili frakcijska borba, bila je to promena dotadašnjeg obrasca shvatanja politike. Politika je umesto delatnosti upravljanja za dobrobit zajednice i opšti razvoj društva, pa makar i deklarativno, postala poprište neprekidnih obračuna kao mehanizam skretanja pažnje sa unapred pripremljene preraspodele javnih dobara u džepove interesnih grupa i istaknutih pojedinaca. To je ono što u sadejstvu s geopolitičkim htenjima svetskih igrača gledamo u lokalu poslednjih 35 godina.

Kad je počela godina 2000. živeo sam i dalje sa ženom i detetom u sustanarskim odnosima. Hana tek što je prohodala, imao sam vozačku dozvolu ali ne i kola, radio sam u sobi, bio nakačen na Napster, pazario pampers pelene za dojčmarke kod proverene šeme na tezgi Kalenić pijace… Sećam se da sam pred bombardovanje kupovao bebelak u Mitrosu u Mutapovoj, ni dan-danas ne znam zbog čega se mleko u prahu za odojčad prodavalo u mesari, al’ ga je bar bilo za dinare. Banke su postojale pro forma, al’ sem platnog prometa zaposlenih u državnim firmama i čekova na odloženo sve je izgledalo kao farsa. Devedesetdvojka je proradila kao B2-92 i vratio sam se u program – to je značilo sigurnih 150 maraka mesečno koje su odlazile bebisiterki, kako bismo Milena i ja uopšte mogli da radimo.

Zvali su me po preporuci Milete Prodanovića iz Šumatovačke da preuzmem klasu polaznika koji se pripremaju za upis na Akademiju. Radio sam sve što se nudilo, bilo je enormno teško doći do prihoda, nemam predstavu kako sam sve to postizao. Pokrenuli smo Remont asocijaciju za savremenu umetnost u jesen 1999. i ubrzo potom krajem decembra u Staklencu na Trgu republike, na istom spratu gde je bio i Medija centar, otvorili galeriju za mesečnu rentu od 250 $.

Dinamika aktivnosti i događaja koji su se preplitali bila je nestvarna. Tokom devedesetih izgradili smo čitav jedan paralelni svet i naučili posao besprekorno. Neverovatno mi je kad provrtim u glavi kako smo sve uspevali da ostvarimo s minimumom sredstava. Šta god da smo radili bili smo obučeni u toj nemaštini na svetskom nivou, stekli smo umeće, imali jasne paradigme i stavove, znali kako da ih ovaplotimo. Nezavisna kulturna scena – bilo da je u pitanju likovna, muzička, izvođačka, književna, klupska, medijska, kao i film, TV produkcija i izdavaštvo – bila je vitalna, raširena i plodna. Svi smo se znali i pomagali međusobno i postojao je jedinstven duh usmeren ka uspostavljanju drugačijeg, samosvesnog, samoodrživog, uređenog, pravednog i slobodnog društva, koje će tretirati i uvažavati sve svoje članove podjednako. Borili smo se za uspostavljanje i poštovanje društvenog ugovora, ukidanje terora tradicionalne autokratske vladavine na ovom području, duboko smo verovali da je to moguće. I ne manje značajno, bili smo istinski duhoviti, kudikamo duhovitiji od naših oponenata. Prazan džep pokreće um.

Neposredno po završetku bombardovanja krenuo je uspon nekolicine nas s beogradske scene u međunarodnim okvirima. Naskovski i ja smo nastupali u Palau de la Vireina i centru Tekla Sala u Barseloni na velelepnoj izložbi “Erosov vrt” po pozivu Žan-Žaka Lebela, Milica Tomić je izlagala samostalno kod Silvije Ejblmajer u Insbruku. Tanja Ostojić je posle uspešnog nastupa na Manifesti u Luksemburgu 1998. dobila poziv za Bijenale u Veneciji. Na otvaranju Remont galerije pojavile su se kustoskinje Marija Hlavajova i Katrin Romberg i odvele Škart na Manifestu u Ljubljani. Izlagao sam i putovao non-stop. Nikad ne bih imao više od 200 maraka u džepu, radove bih najčešće nosio sa sobom, upakovane, kao ručni prtljag, busom, vozom pa i avionom, bilo je to vreme pre 11. septembra. Najčešće bih spavao kod nekog, vize sam vadio u Budimpešti i Sofiji jer većina ambasada još nije otvorila svoja predstavništva. Centar za savremenu umetnost, koji su vodili Dejan Sretenović, Branka Anđelković, Branko Dimitrijević i Marina Martić uz Boruta Vilda, bio je ključni faktor u prikupljanju i distribuciji informacija o svima nama, imali su visoku reputaciju i dobru umreženost. Tu me je pronašao Bob Horvic i sredio mi samostalnu izložbu u Pragu u Behemot galeriji na dan početka žestokih petodnevnih antiglobalističkih demonstracija protiv MMF-a i Svetske banke. Leteo sam za Ruzinje u nedelju 24. septembra s polaskom u 8.45, birališta su se otvarala u 9.00. Nisam glasao.

Krajem maja sam se oženio. Služba je upala u prostorije B2-92 u Beograđanki, prekinula emitovanje i zatvorila ih trajno. Zoza mi je pričao da je atmosfera bila vrlo tenzična uz maksimalnu suzdržanost obe strane. U tom trenutku sam se nalazio u Subotici, gde sam realizovao likovnu radionicu u okviru programa Varosom–Szabadka tamošnjeg Otvorenog kluba. Otišao sam da gledam Spartak – Čukarički i vidim šta mi je činiti, pamtim golčinu Franciškovića s 40 metara. U junu sam s pariskom galerijom 1900–2000. nastupao na Art Bazelu, najvećem sajmu savremene umetnosti u svetu, imao sam već odobrenu švajcarsku vizu i pomislih ako krenu hapšenja, treba mi ćitap na osnovu kog ću Milenu i dete da izvučem iz zemlje. Počela je da radi za TV produkciju B92 u stanu na tajnoj lokaciji u Miročkoj kod Tašmajdana. Sve smo mogli da očekujemo. Kad je ubijen Arkan u januaru, zvao sam Stevicu Markuša i rekao mu da bi trebalo da prisustvujemo sahrani. Otišli smo po ciči zimi na Novo groblje, bio je lep sunčan dan, oko –10, došao je svakojak svet. Osećao sam intuitivno da se tim činom sahranjuje čitava epoha i želeo sam da svedočimo. Preživeli smo sve nedaće i u tom trenutku je izgledalo kao da smo izabrani.

Mesec dana pre Slobinog pada ništa nije izgledalo kao da će doći do velikog obrta. Zatekao sam se početkom septembra u Kopenhagenu na nekoj konferenciji o nezavisnoj kulturi Evrope. Dočekali su me na aerodromu Ćirilo i Bulidža. Preko godinu dana su boravili u tamošnjem azilu za izbeglice i usred noći odveli me pravo s Kastrupa da vidim Malu sirenu i nastup Anke Bogdanove, njenog muža harmonikaša i pratećeg benda u nekom klubu u Kristijaniji. Stojim i gledam bugarske narodnjake u postpank ambijentu. Lokalni frikovi u kožnjacima, s pirsinzima, igraju kolo, dok vrli mi sunarodnici na moje oči menjaju boju i crte lica po pušenju sveže kupljenog hašiša s tezge ispred ulaza, uvijenog u podeblji džoint pod brendom White Zombie. Samit radnika u kulturi se preko dana održavao u reprezentativnoj sali zgrade danske vlade i nekako sam pred svoj nastup uspeo da izboksujem projekciju dokumentarca Borders of Art, koji je Ćirilo radio u koprodukciji Free B92 i danske TV STOP. Po završetku filma, u obraćanju učesnicima rekoh: “…Vi od nas očekujete da za finansijsku podršku projekata šaljemo aplikacije minimum godinu dana unapred, a mi ne znamo ni da li ćemo sutra postojati. Poredak u Beogradu može da se uruši koliko sutra, ali je tokom godina pokazao izuzetnu čvrstinu i drži sve poluge vlasti u svojim rukama, taman toliko da komotno može da vlada decenijama.”

Vraćajući se avionom iz Soluna 8. oktobra 2000, dok smo uspinjući se preletali Pelagoniju, uhvatio me snažan panični napad i držao sve do sletanja na Surčin. Raspao sam se. Iako je naoko sve bilo gotovo, ono što ostaje je mentalitet sredine koji se najteže menja i u kojoj se treba izboriti za podizanje svesti kako ličnim primerom tako i udruživanjem i zajedničkim aktivnostima na poboljšanju uslova života i rada. Što je baza opstanka. Život dostojan čoveka. Ali da se razumemo, laknulo mi je. Jedno sranje manje. Otišao sam kući i odveo ćerku u parkić. Čekale su me kroz mesec dana izložbe u Varšavi i Bratislavi, trebalo je ponovo stati u red po vizu, izboksovati lovu za put, boravak, svakojake troškove, produkciju novih radova, svakodnevicu. Došao je i Husein Alptekin, koji nije imao direktan let od Soluna za Stambol. Odvedoh ga na gurmanske pljeske, na kioscima i parkiranim automobilima zakrčenoj Slaviji. U suton, dok je stajao na zidinama Kalemegdana, gledajući panoramu ušća, reče najednom: “Čoveče, ovde je centar sveta.”

Ne znam.

Valjda.