“Velika Britanija, zemlja u kojoj sam rođena, odbila je da prihvati mog deda-ujaka cara Nikolaja i njegovu porodicu i direktno je skrivila njihovu smrt!”, rekla mi je u septembru 2018. Olga Romanov, unuka velike vojvotkinje Ksenije, careve rođene sestre. Olga je bila u Beogradu na promociji svoje knjige Bosonoga princeza. Po njenu baku Kseniju Britanci su poslali brod na Krim nakon što su stigle vesti da su boljševici u Jekaterinburgu masakrirali carsku porodicu. U strahu od revolucije, britanska kraljevska porodica odrekla se bliskog rođaka i prijatelja. To, međutim, nije bio slučaj sa Karađorđevićima.

Pre tačno jednog veka Beli Rusi su preplavili svet – oni najbogatiji su završili u Francuskoj, Belgiji i Švajcarskoj, dok su se po pariskim i berlinskim salonima prepričavale priče kako je najmlađa ćerka Romanovih, Anastasija, preživela i pojavljuje se na različitim mestima širom Evrope. Oni malo manje bogati skrasili su se u Carigradu, ali i u dalekim gradovima u Kini poput Šangaja i Harbina, dok je siromašna i ratovima razorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca primila oko 50.000 Belih Rusa, kažu, gostoljubivije od bilo koje zemlje Evrope.

Istorija se, uz određena geografska odstupanja, ponovila čitav vek posle. Kada sam krajem marta ove godine bio u Dubaiju, sreo sam neke od najbogatijih Rusa koji su zbog rata u Ukrajini napustili svoju zemlju. Ponovo je Istanbul postao sigurna luka za one iz višeg srednjeg staleža, dok je oko 100.000 Rusa iz srednje klase odabralo prijateljski nastrojenu Srbiju. Iako ne stoje tačni statistički podaci, veruje se da je 60 odsto njih u Beogradu, 20 odsto u Novom Sadu i još 20 odsto u ostalim većim gradovima u Vojvodini poput Subotice i Zrenjanina.

Između ova dva “ruska talasa”, Novi Sad je zapljusnuo još jedan, onaj koji se dogodio nakon što je u januaru 2006. godine 51 odsto akcija srpskog NIS-a prodato ruskom Gaspromu.

Ali krenimo redom.

PRVI TALAS

Pre tačno sto godina u Novom Sadu je živelo oko 2000 Belih Rusa. Već u proleće 1920. Novosađani su osnovali Odbor za prihvat i pomaganje izbeglica, s uglednim advokatom dr Kostom Hadžijem na čelu, koji se energično starao da se Rusima obezbede stanovi, zaposlenje, ishrana, dom kulture, biblioteka… Vrlo aktivni su bili trgovac Vlada Stefanović, upravnik bolnice dr Đura Trifković, štampari i knjižari Ivkovići. Za pomoć pristiglim izbeglicama formirano je Srpsko-rusko dobrotvorno društvo. Počasni predsednik bio je episkop bački dr Irinej Ćirić, predsednica Zorka Prodanović, a članice Julka Popović, Sofija Francuski, Sofija Hadži, koje su priređivale dobrotvorne čajanke i druge akcije. Održavani su građevinski kursevi, otvarane su ruske komisione radnje, a osnovan je i Ruski krojački zavod na čijem čelu je bila grofica Vera Tolstoj, unuka slavnog pisca, s idejom da se izbeglicama pomogne da se samostalno izdržavaju. Savremenice su govorile da su čajanke grofice Tolstoj bile posebno zanimljive jer su se na njima pored Belih Rusa okupljali i ovdašnji intelektualci i viđeniji Novosađani željni da uz “gorki čaj grofice Vere” saznaju nešto više o njenom slavnom pretku.

Iako ih je bilo procentualno manje nego u Sremskim Karlovcima, Novom Bečeju ili Beloj Crkvi, Beli Rusi su davali vidan pečat javnom i kulturnom životu Novog Sada. Na njihovu inicijativu osnivani su teniski i šahovski klubovi, kozmetički saloni, škole jahanja, stranih jezika, sviranja i pevanja. Nikolaj Kulžinski bio je višestruki prvak grada u šahu, bračni par Nadežda Arhipova i Nikolaj Baranov držali su privatnu školu pevanja, vokalni pedagozi bili su i Jevgenij Marijašec i Olga Molčanova, dirigent popularnog orkestra Sokolskih fanfara bio je Jevgenij Bode-Bodej, a horovođa čuvenog “Nevena” bio je Pavel Figurovski.

Udruženje oficira Ruske vojnovazduhoplovne flote u Kraljevini SHS 1925. brojalo je 169 članova, a među njima je bio i čuveni konstruktor Igor Sikorski. U gradu je postojala i Ruska realna gimnazija (direktori su bili Vera Fjodorovna Škinska i Sergej Rudolfovič Minclov), a u okviru nje radili su i obdanište i osnovna škola. Škola se prvobitno nalazila u nekadašnjoj Fabrici gasa u Šumadijskoj ulici, a od 1926. radila je u zgradi zabavišta u Ljubljanskoj ulici. U novosadskim gimnazijama predavalo je dvadesetak ruskih nastavnika. Pitomac Moskovske umetničke akademije, kustos Gradskog muzeja u Odesi, Vladimir Semjonovič Kuročkin, otvorio je školu slikanja i tehničkog crtanja. On je opremio kapelu Vladičanskog dvora ikonama ruskih svetaca. Po njegovim nacrtima izrađeni su vitraži na prozorima Nikolajevske crkve.

Trajni spomenik ruskog prisustva u Novom Sadu između dva svetska rata ostavili su arhitekte Konstantin Parizo de la Valet i Georgij Šreter, koji su projektovali Oficirski dom 1923. (današnji Dom Vojske) i Dom narodnog zdravlja na današnjem Bulevaru Mihajla Pupina 1925, Zdravstveni dom na Trgu carice Milice, stambene zgrade u Miletićevoj ulici i Laze Telečkog i vile u ulicama Nikole Tesle i Sarajevskoj. Pod nadzorom bakteriologa prof. Dimitrija Konjeva građen je znameniti Pasterov zavod. Krajem 1937. preseljenjem Poljoprivredne ogledne stanice iz Osijeka, u Novi Sad je stigao Sergej Andrejevič Kislovski. On je ustrojio tu važnu naučnoistraživačku stanicu koja predstavlja preteču Instituta za ratarstvo, danas jedne od najboljih kompanija u Novom Sadu. Veliki doprinos na unapređenju agronomije dali su i Rusi Nikolaj Nikolajevič Poplinski i Jevgenij Vladimirovič Gibšman.

U proleće 2014. Suzana Milovanović i Aleksandar Petijević organizovali su u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu veliku izložbu “Bela Rusija: Ruska emigracija u Vojvodini”. Pored velikog broja fotografija, umetničkih slika i ličnih predmeta Belih Rusa koji su se između dva rata skrasili u našim krajevima, u katalogu izložbe objavljene su i priče njihovih potomaka koji i danas žive ovde.

Pune dve decenije su Beli Rusi tako živeli mirno u Novom Sadu, u slozi sa ovdašnjim Srbima, Mađarima, Nemcima, Jevrejima, Slovacima, Hrvatima, Rusinima i drugima. Njihov miran život nije prekinuo ni početak Prvog svetskog rata pošto mađarske (u Bačkoj), nemačke (u Banatu) i ustaške (u Sremu) okupacione vlasti nisu na Bele Ruse gledale s podozrenjem.

Međutim, vesti da njihovi sunarodnici, ali i ideološki neprijatelji u uniformama Crvene armije, u leto 1944. nadiru sa istoka, unela je nemir u domove ovdašnjih Belih Rusa. Znali su da taj susret, ako do njega dođe, neće biti zagrljaj braće.

Najmasovniji odlazak Rusa iz Novog Sada bio je 13. septembra 1944, kada je velika grupa njih vozom otišla za Budimpeštu. Oni koji su dočekali Crvenu armiju prošli su slično kao i nemački civili koji su ostali u svojim kućama do kraja oktobra te godine. Mnogi su ubijeni, neki od onih koji su preživeli primili su sovjetsko državljanstvo, ali su isti nakon Rezolucije Informbiroa 1948. proterani u Mađarsku ili Bugarsku, dok je njihovo iseljavanje na Zapad trajalo do sredine pedesetih godina prošlog veka. U Novom Sadu je ostalo nekoliko ruskih porodica, čiji potomci su i danas ugledni lekari, naučnici i kulturni radnici.

DRUGI TALAS

U međuvremenu Sovjetski Savez se raspao, a 64 godine od onog voza za Budimpeštu, avionom iz Moskve u Srbiju stižu neki novi Rusi.

Srbija i Rusija potpisale su 25. januara 2008. u Moskvi energetski sporazum kojim je predviđena prodaja 51 odsto kapitala NIS-a kompaniji Gasprom za 400 miliona evra, izgradnja magistralnog gasovoda Južni tok kroz Srbiju i završetak podzemnog skladišta gasa Banatski dvor. Kako je 5. decembra 2007. najavio predsednik Upravnog odbora Gasproma Aleksej Miler, gasovod Južni tok je trebalo da bude u funkciji do 31. decembra 2015.

Kako je sedište NIS-a u Novom Sadu, tako je i veliki broj menadžera Gasproma sa porodicama došao upravo u ovaj grad. Ruski kadrovi u NIS-u su u početku iznajmljivali kuće i stanove da bi kasnije počeli i da kupuju ekskluzivne nekretnine, posebno na obali Dunava i obroncima Fruške gore.

Još 2014. u Osnovnoj školi “Jovan Popović” u Novom Sadu otvoreno je bilingvalno rusko-srpsko odeljenje, a mnoge škole jezika u gradu uvele su u svoj program i ruski jezik. Novi Sad je pobratim sa ruskim gradom Nižnjim Novgorodom, ovde se održavaju i “Dani ruske kulture”, a ruske konditorske proizvode možete da kupite na svim NIS-ovim pumpama.

Dok su se Beli Rusi pre jednog veka u Novom Sadu okupljali na čajankama i po književnim soareima, njihovi zemljaci osam decenija kasnije imaju nešto drugačije ukuse.

“Bili su tako ljubazni, tako neformalni i skromni u svom ponašanju, pa sam odlučio da im tokom venčanja poklonim violinsku pratnju sinjore Marilu”, ispričao je 8. januara 2011. za italijansku “Republiku” gradski većnik Barija delegiran od gradonačelnika Filipa Melkiorea da u najvećoj tajnosti venča Kirila Kravčenka, generalnog direktora NIS-a i potpredsednika kompanije Gasprom njeft sa njegovom verenicom i dojučerašnjom sekretaricom, takođe Ruskinjom, Jelenom Stadničenko, koja je s njim u Novi Sad došla iz Sankt Peterburga. Nakon diskretnog venčanja usledila je “ruska mrsna pravoslavna svadba” u ovom italijanskom letovalištu tokom koje je šampanjac bukvalno tekao u potocima, a ni kavijara nije manjkalo. “Pitao sam ih: zašto u Bariju? Rekli su mi da su ovde u čast Svetog Nikole”, priča Melkior sa smeškom, i kaže da je za njihov identitet saznao tek nakon što su otišli. Kravčenko je Novu godinu proveo u Rimu, a potom stigao u Bari na venčanje, u čast grada u kome se nalaze mošti svetitelja koji je posebno poštovan i u Rusiji. Sve je organizovala jedna rimska turistička agencija. Inače, poznato je da je Kravčenko svoje rođendanske proslave ovde u Srbiji održavao na Belom dvoru.

Rusi, nižepozicionirani menadžeri u NIS-u, bili su tih godina poznati po ništa manje raskošnim žurkama, do duše na nešto skromnijim lokacijama – u vilama na novosadskom Kamenjaru i kameničkom Tatarskom brdu i u penthausima u novosagrađenim zgradama na Bulevaru Evrope.

Kravčenko je smenjen u martu 2017, nakon serije optužbi da je formirao privatne kompanije koje su poslovale sa NIS-om. Jednu od njih, pre razvoda, Kravčenko je registrovao na svoju bivšu ženu i jednog bliskog saradnika iz NIS-a, a njeno ime (Olga) ponela je i serija proizvoda od ulja bundevinog semena iz produkcije te iste kompanije. Tih dana “Blic” je objavio informaciju kako je Kiril Kravčenko u vreme dok je bio na čelu NIS-a (legalno) zarađivao 100.000 evra mesečno, da je samo 2015. i 2016. na ime bonusa menadžmentu kompanije podeljeno 100 miliona evra (samo Kirilu 3,5 miliona), a da je za 9 godina upravljanja NIS-om Kravčenko otpustio čak 6000 zaposlenih.

Za svoje zasluge, Kravčenko je dobio brojna odlikovanja u Srbiji, između ostalih i: Zlatnu medalju Republike Srbije za zasluge u jačanju kulturnih i ekonomskih veza među Srbijom i Rusijom (2017) i Orden Svetog Save, najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve za doprinos razvoju rusko-srpskih odnosa i očuvanju tradicije i kulture (te iste 2017).

Na njegovo mesto došao je njegov imenjak – Kiril Tjurdenjev, jedan od onih menadžera Putinove Rusije sa respektabilnim inostranim školama (Univerzitet u Mančesteru) i kompanijama (Unilever) u svom CV-u. “Kiril Drugi” je i danas na čelu ruskog naftnog carstva u Srbiji.

TREĆI TALAS

Proteklih desetak godina, između drugog i trećeg talasa, u Novi Sad stiže i nekoliko Rusa, pojedinaca i bračnih parova, sa željom da okušaju sreću u životu i biznisu u ovoj multikulturnoj i prijateljski nastrojenoj sredini, sa klimom blažom nego u njihovoj domovini. Među njima je i bračni par Elena i Aleksej Bogatirev, koji su se pre tri godine doselili iz hladnog Sibira. Njihov lokal “Prva ruska kuhinja” nalazi se u Ulici Cara Dušana, a u ponudi imaju razna nacionalna ruska jela, poput smrznutih i kuvanih peljmena, vareniki, ruskih svinjskih i junećih kotleta, palačinki i boršč čorbe.

“Pre dve godine smo se doselili iz Sibira, iz mesta Belovo koje se nalazi u blizini Novosibirska. S obzirom da je u našoj zemlji stalno hladno, a temperature vazduha u nekim momentima idu i ispod –60 stepeni Celzijusa, rešili smo da se preselimo. Gledali smo razna mesta po svetu preko interneta, a onda smo sasvim slučajno naleteli na nekoliko Ruskinja koje su blogerke, a žive u Novom Sadu. Toliko su lepo opisale ovaj grad i ljude da smo bez razmišljanja poželeli da živimo ovde, mada nikad ranije nismo bili u Srbiji. I zaista nismo pogrešili. Ljudi su srdačni, a što je najvažnije nije hladno i klima nam baš odgovara!”, ispričala je 2021. Elena za lokalni portal mojnovisad.com.

Onda je 24. februara ove godine počela ruska agresija na Ukrajinu, i u Novi Sad su počele da pristižu prve izbeglice iz Ukrajine. Kada je Putin u septembru naredio “delimičnu mobilizaciju” u Rusiji, to je pokrenulo na stotine hiljada ljudi da napuste zemlju. Cene avionskih karata za Istanbul, Dubai i Beograd dosezale su prvih dana i do 10.000 dolara. Veliki broj njih, kao i 100 godina ranije, završio je u Srbiji.

Sofija Sabovljev, novinarka i filolog koja već osam godina živi u Novom Sadu, tvrdi da Rusi koji su stigli ove godine “u proseku imaju 30–32 godine. Uglavnom su to porodice i parovi. Ima i mlađih Rusa koji dolaze sa vanbračnim partnerima, ali starijih od 40 slabo ima, barem u ovom talasu od marta”, kaže ona.

Brza pruga Novi Sad – Beograd doprinela je da glavni grad Vojvodine postane veoma privlačna destinacija za brojne Ruse, naročito one iz IT industrije koji su počeli da otvaraju firme i iznajmljuju stanove. To je, naravno, uticalo na porast cene izdavanja nekretnina, pa smo ovih dana svedoci čestih priča o tome kako stanodavci i zbog novih, ruskih klijenata izbacuju na ulicu podstanare koji su već godinama i decenijama kod njih.

Agenti za nekretnine tvrde da cene prodaje stanova još nisu drastično porasle jer Rusi nisu u prilici da iznose veće količine novca iz svoje zemlje, a samo trećina njih planira da ovde ostane. Jedna trećina planira da se vrati u Rusiju, odnosno Ukrajinu, dok oko trećine želi da nastavi dalje ka Zapadnoj Evropi i SAD, i Srbija im je samo prolazna stanica.

Do tada, u Novom Sadu dlanove trljaju stanodavci, vlasnici “Prve ruske kuhinje”, ali i brojnih kafića koji su počeli da zarađuju na “ruskim karaoke-žurkama” koje se proteklih meseci organizuju širom grada.